Ulazimo u doba opasnog življenja

„Razmišljati na ruski način znači očekivati da će nešto uvek poći u lošem pravcu“ (DŽordž Fridman, Tačke sukobljavanja – nadolazeća evropska kriza, 2015) Geopolitički zemljotres, koji je 24. februara 2022. godine nakon ruskog vojnog napada na Ukrajinu okrenuo evropsku, pa dobrim delom i svetsku međunarodnu situaciju naglavce, još uvek traje i veliko je pitanje kada će i da li će uzburkano tlo pod našim nogama početi da se smiruje. Radi se verovatno o najopasnijem konfliktu koji se dešava u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Čini se kao i da je i pandemija kovida 19 – do juče glavna vest u svetskim medijima – iznenada zaboravljena. Ušli smo u novu eru, rekao je francuski predsednik Makron. Svet više ne liči na ono što je bio pre nekoliko dana, komentarisao je srpski predsednik A. Vučić. Za samo nekoliko dana, rat je proizveo nekoliko hiljada žrtava i oko milion izbeglica. A ovo, nažalost, izgleda kao da je tek početak. Obaveštajni krugovi su nedeljama unapred najavljivali rusku invaziju na Ukrajinu, ali su brojni međunarodni analitičari, pa i diplomate, uglavnom odbijali da u to poveruju (smatrajući da Rusija neće rizikovati ogromne negativne posledice drastičnog sloma međunarodnog bezbednosnog i političkog poretka) - sve dok ruske rakete nisu počele da eksplodiraju bukvalno pred njihovim očima, odnosno ekranima. Iako je u Evropi tokom polovine dvadesetog veka bilo više vojnih intervencija koje su predvodile glavne velike sile – članice Saveta bezbednosti i najveće nuklearne sile (SSSR, odnosno SAD) - svaka od njih je vođena u različitim međunarodnim i/ili vojnim okolnostima. Istorija se retko ponavlja u detaljima, iako su istorijske drame i tragedije deo večne sudbine čovečanstva. Tokom Hladnog rata, intervencije Varšavskog pakta u Mađarskoj (1956) i u Čehoslovačkoj (1968) nisu prerasle u širi ratni sukob (bez obzira na ozbiljan otpor i krvoproliće u Budimpešti) delimično i stoga što su linije razdvajanja, odnosno „gvozdene zavese“, bile jasne. Na pitanje šta će SAD učiniti povodom upada sovjetskih tenkova u Prag odgovor visokog američkog funkcionera bio je cinično kratak: „ništa“ (u praksi zapadne reakcije su se tada svele na standardne diplomatske proteste u Savetu bezbednosti UN i po medijima, ali i na određenu reorganizaciju NATO saveza). Nelegalno bombardovanje Srbije od strane NATO snaga u 1999. godine razlikuje se od sadašnje situacije u Ukrajini ne samo po tome što tada nije došlo do kopnene invazije i što je u propagandnom smislu svetska javnost bila mnogo duže i šire pripremana za intervenciju, nego pre svega po bitnoj činjenici da je Srbija - mala zemlja - u to vreme bila relativno diplomatski izolovana, odnosno da praktično nije imala nijednog značajnijeg saveznika, ni na političkom, a još manje na vojnom planu. Jeljcinova Rusija je bila relativno pasivna, dok su antiratne proteste po evropskim gradovima uglavnom organizovale opozicione stranke ili nevladine organizacije. Ovoga puta Ukrajina, koja je uz to i velika zemlja (druga po površini i sedma po broju stanovnika u Evropi), ima značajnu stranu podršku u različitim vidovima. Rat u Ukrajini ima dosta elemenata koji ga čine mnogo opasnijim po svetski mir od prethodnih brojnih intervencija velikih sila po svetu tokom poslednjih decenija: - Dok je većina ranijih vojnih intervencija (npr. prvi rat u Iraku kojim je oslobođen Kuvajt, rat u Gruziji i sl.) imala relativno jasne i ograničene ciljeve, u ukrajinskom slučaju ciljevi Rusije su vrlo široki (promena ukrajinskog režima koja podrazumeva zauzimanje glavnog grada kao i većeg dela teritorije i sl.) a delimično i nejasni. Ovo bi se donekle moglo uporediti sa zapadnim intervencijama sa ciljem obaranja režima Sadama Huseina (drugi irački rat) i Gadafija u Libiji, sa poznatim višegodišnjim haotičnim posledicama koje su imale posledice i na druge zemlje Bliskog istoka. - Osim toga, saveznički blok oko SAD i EU (koji uključuje i deo Azije poput Japana, J. Koreje, Australije i dr.) preduzimajući drastične sankcije, pokazao je da je spreman da vodi širok „ekonomski rat“ protiv ruske privrede koji Moskva može da tumači kao spremnost da se „uništi Rusija“ (kako je to javno protumačio šef ruske obaveštajne službe Nariškin). - Najave i spremnost SAD i evropskih zemalja da vojno snabdevaju ukrajinske trupe može podstaći ruske akcije sa ciljem sprečavanja ove pomoći, što bi značilo i mogućnost direktnijih sukoba (na granici i sl.). - Možemo zaključiti da je, za razliku od ranijih spoljnih intervencija, uključujući i nedavno ratovanje SAD, Rusije, Turske i drugih sila u Siriji ili Libiji, političko-strateška konfrontacija između Rusije i SAD, EU i njihovih saveznika u slučaju Ukrajine skoro direktna, a njihovi ciljevi i interesi u Ukrajini potpuno suprotstavljeni. Stoga rat u Ukrajini ima potencijal da se smatra za „vitalno pitanje“ za jednu ili obe strane, što otvara prostor za neograničenu eskalaciju, kako je to već primetno sa sve konkretnijim pominjanjem eventualne mogućnosti korišćenja nuklearnog oružja. Američke i evropske reakcije na diplomatskom, političkom i medijskom planu na rusku agresiju su izuzetno jake i oštre. Evropska unija je, uz najjače osude, izuzetno brzo (za tu organizaciju) usvojila već nekoliko serija ekonomskih sankcija prema Rusiji. Međutim, prava „nikad viđena“ odluka odnosi se na finansiranje nabavki naoružanja iz fondova Evropske unije koje bi se slalo kao podrška otporu Ukrajine. Uz ovo, najava kancelara Šolca da će Nemačka povećati svoj vojni budžet na preko dva odsto od BNP, kao i da će odmah uputiti antitenkovsko oružje i rakete „stinger“ u Ukrajinu, pokazuje potpuni politički preokret u glavnim evropskim zemljama oko pitanja odbrane, koja će u narednom periodu postati prioritetna tema. Švedska i Finska su najavile mogućnost ulaska u NATO. Čak i klasično neutralna Švajcarska, koja nije članica EU, usvojila je paket sankcija protiv Rusije. Predsedavajući EU, francuski predsednik Makron, najavio je samit Unije u Versaju na kome će se preduzeti mere u vezi sa daljim razvojem odbrane EU i energetske nezavisnosti u Evropi. Posebno je uočljivo da se za sada artikulisanje odgovora evropskih zemalja na agresiju Rusije u prvom redu koncentriše na koordinaciju u okviru Evropske unije, a manje vidljivo na NATO. Jedan od razloga ovome je verovatno želja da se izbegne suviše napadno isticanje NATO kao povod za reakcije Rusije. Istovremeno, Evropska unija zasad stavlja pauzu na trenutno nerealan cilj da u prvom redu bude „mirovni projekt“, kombinujući novu i staru ulogu: s jedne strane ona delimično (pored NATO) nastoji da preuzme ulogu „bezbednosnog saveza“, kako to i predviđa Ugovor o EU. S druge strane, ona se delimično vraća u prvobitnu ulogu koju je imala i tokom Hladnog rata – da bude ekonomsko krilo NATO, ovaj put sa širim ambicijama koje nisu samo ekonomske. Evropa je na prekretnici pod mračnim oblacima rata. Sve mirnodopske dividende od kraja Hladnog rata su potrošene. Umesto ostvarenja panevropske integracije na pragu smo još jednog ciklusa evropskog iscrpljivanja (kao i povodom Prvog i Drugog svetskog rata), koji se neće ni brzo, ni lako završiti. Umesto epohe blagostanja ulazimo u doba opasnog življenja, ako ne i preživljavanja. Iako je od početka rata prošla jedva nedelja dana, pa su dugoročnije prognoze krajnje nepouzdane, mogli bismo očekivati da će ovaj rat uticati na evoluciju u Evropskoj uniji bar u dva pravca: ubrzanije jačanje bezbednosne i odbrambene politike Evropske unije kao „mlađeg“ vojno-strateškog partnera SAD u Evropi, pojačano zaokruživanje izgradnje evropskog nadnacionalnog identiteta u okvirima EU koja sa ukrajinskim ratom sada ima priliku da „otkriva“ neprijatelja (ideja nacije kao „zajednice sudbine“ gradi se najčešće u ratovima) na antiruskoj osnovi. Prostor Zapadnog Balkana će deliti sudbinu ostatka Evrope, kako po (teškim) ekonomskim posledicama ukrajinskog rata, tako i ako dođe do eventualne eskalacije sukoba. Srbija, koja nije članica NATO, sa okolnim zemljama deli aspiraciju uključivanja u evropsku integraciju, pa samim tim ne može ostati politički neutralna u ovom sukobu u kome će sve više važiti pravilo ako nisi sa nama, onda si protiv nas. U uslovima teških poremećaja na istoku Evrope, vrlo je bitno da stanje na evropskom jugoistoku ostane mirno i stabilno. Treba dodati da se sada jasno pokazuje kako spor i nezavršen proces integracije Srbije i prostora Zapadnog Balkana u EU može da ima ozbiljne negativne geopolitičke posledice po stabilnost u regionu, uključujući i opasnost lokalnih incidenata i destabilizacije. Iako su srpska javnost i naša spoljna politika opterećene nedavnim uspomenama na nelegalnu intervenciju NATO, kao i stalno prisutnim problemom Kosova, grubo ugrožavanje mira, suvereniteta i integriteta male zemlje danas prvenstveno dolazi sa istoka Evrope, kako se to potvrdilo i prilikom glasanja Srbije o rezoluciji o ruskoj agresiji u Generalnoj skupštini UN. Brza evolucija ratnih dešavanja u Ukrajini, kao i širih političkih zbivanja, nameću potrebu visokog stepena fleksibilnosti u našem spoljnopolitičkom postavljanju koje u realnosti ne može da se drži nijedne fiksne spoljnopolitičke formule, pa ni one o neutralnosti u jednom sukobu koji se pretvara u borbu na život i smrt. U ovoj istorijskoj prekretnici ne bi trebalo da upadnemo u istorijsku dilemu kneza Pavla koji je u prvim godinama svetskog rata 1939-1941, želeći da poštedi zemlju od destrukcije, taktički predugo i strateški neuspešno pokušavao da poput Buridanovog magarca sačuva neutralnost države - do trenutka kada više niko tu neutralnost nije hteo ili nije mogao da podrži. Pred Srbijom će se verovatno vrlo brzo nametnuti i pitanje potpunijeg pridruživanja, kako diplomatskoj podršci stavovima EU, tako i merama sankcija. U sadašnjem kontekstu, teško da će biti ikakvog prostora da se preko Srbije zaobilaze sankcije. Srbija bi svakako trebalo da svoj spoljnopolitički nastup što više prilagođava evropskim stavovima, kao i da paralelno nastoji da aktivnom humanitarnom politikom i drugim akcijama podrške miru i diplomatiji sačuva odgovarajuću marginu autonomnog delovanja, uključujući i odgovarajuće kanale kontakata sa Moskvom. Ušli smo, još jednom, u vreme opasnog življenja, u vreme dramatičnih istorijskih prekretnica u kome se, između ostalog, pokazuje i sposobnost državnika da dnevne i dugoročnije interese zemlje prilagodi i uskladi sa surovim vetrovima istorije. Prof. dr Duško Lopandić potpredsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji