Utočište kritičke misli

Godinu 1981. u Jugoslaviji su obeležile mrtva petlja demonstracija i represija na Kosovu, kao i ukazanje Gospe u Međugorju. Dosadno nije ni drugde. Štrajkujući glađu u zatvoru Mejz umire Bobi Sends, a potom još devet irskih republikanaca, dok Italija saznaje da dobar deo njenog establišmenta pripada tajnoj organizaciji „Propaganda due“ pod vođstvom fašiste Liča Đelija. Prikladno je što je baš te godine Bi-Bi-Si emitovao prvu epizodu Mućki. Iz svih tih domaćih i svetskih mućki nekakav smisao pokušavao je da izvuče beogradski Centar za filozofiju i društvenu teoriju, takođe osnovan 1981. Centar je u međuvremenu postao institut, a za četrdeset godina kroz njega je prošlo dovoljno imena velikog naučnog i političkog kalibra da njihove kratke biografije popune ceo broj NIN-a. Kako kaže Petar Žarković, istraživač saradnik Instituta, pitanje je koliko su ti ljudi stvarali društveni kontekst, a koliko je kontekst stvarao njih, ali šta se zbivalo u državi, zbivalo se, ponekad kao najava, i u Institutu. „Naša ’kontrainstitucija’, kako smo je nazvali, počinje slučajem osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji su uklonjeni sa nastave 1975. Tih osmoro profesora bili su veoma značajna imena društvenih nauka - Zagorka Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović i LJubomir Tadić. Oni su pre svega bili marksisti, povezuju se sa filozofijom ’praksisa’, i bili su produkt jugoslovenskog društva šezdesetih, želje da jugoslovenski socijalizam prođe kroz evoluciju, da se razlikuje od sovjetskog modela. Tada su intelektualci svuda u svetu prisutni u javnosti, izjašnjavaju se o svemu bitnom. Razlaz sa Staljinom, liberalizacija društva, otvaranje Jugoslavije ka svetu, motor su promena, pa se i u partiji i u teoretskoj misli vidi da stalno postoje dve struje - dogmate i reformisti“, počinje priču Žarković. Osmorka je bila među ljudima koji su istraživali granice do kojih se u reformama može, i 1968. je istovremeno bila njihov zlatan moment i njihov „faul u napadu“. Vlast ih je proglasila odgovornima za studentski bunt, a domaće i svetske (ne)prilike, poput sovjetske okupacije Čehoslovačke, hrvatskog maspoka i pada srpskih liberala, učvrstile su okvire sistema. Sam partijski ogranak Filozofskog fakulteta je u više navrata odbio da preda profesore, ali 1975. Skupština SR Srbije osmorku „stavlja na raspolaganje“. Godine 1981. vlast je našla rešenje kako da se ti ljudi bave naučnim radom, ali da ne kvare omladinu. Otvorila im je Centar za filozofiju i društvenu teoriju u okviru Instituta društvenih nauka, gde je trebalo da deluju autonomno, ali pod kontrolom. „Centar nije priznavan kao naučna ustanova, finansije i plate su bile problem. Knjige članova se i dalje zabranjuju, nisu poželjni akteri na tribinama, mediji o njima pišu negativno, ali i dalje rade ono što vlast nije želela, to jest kritikuju. Tokom osamdesetih utočište u Centru nalazi i mlađa generacija - Zoran Đinđić, Božidar Jakšić, Vojislav Koštunica, Laslo Sekelj“, nastavlja Žarković. Osamdesete su, međutim, vreme „događanja naroda“, pa i same „institutlije“, mada u jednom rovu iz perspektive vlasti, počinju da se politički razilaze. To kulminira krajem osamdesetih i početkom devedesetih. „Mihailo Marković piše program Socijalističke partije Srbije, kojim se zalaže za jednopartijski pluralizam, dok LJubomir Tadić objavljuje knjigu Da li je nacionalizam naša sudbina?, ali postaje čvrst zastupnik srpskog nacionalnog programa. Sa druge strane, Nebojša Popov organizuje UJDI, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, koje će kasnije prerasti u Građanski savez Srbije. Polarizacija je jasna posle martovskih demonstracija 1991. Tada na Trećem programu Radio Beograda Mihailo Marković brani vlast, Svetozar Stojanović balansira, a LJubomir Tadić otvoreno zastupa ’rešenje srpskog nacionalnog pitanja’“, podseća Žarković. Može se reći da iz Centra, koji će 1992. dobiti današnje ime, proizlazi i Demokratska stranka. Među osnivačima su i Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica i Dragoljub Mićunović i LJubomir Tadić i Kosta Čavoški, ali se i ta stranka ubrzo raspada na „aktuelnim temama“. Zanimljivo je, uzgred, to što, prema Žarkoviću, zagrebački „praksisovci“ nisu postali politički akteri, za razliku od beogradskih. Beograd se, smatra Žarković, poistovećivao sa celom državom, i to je članove Instituta vuklo ka tome da budu na političkoj sceni. „LJudi koje smo pomenuli više su bili u politici nego što su bili u nauci - Đinđić je bio na čelu DS, Koštunica na čelu DSS, Vesna Pešić u Građanskom savezu. Stojanović je postao savetnik Dobrice Ćosića, Marković je bio u SPS. Sa druge strane, Popov i Životić su bili deo Beogradskog kruga, grupe intelektualaca koja je osuđivala rat i ratne politike.“ Poneka (ne)zgoda iz devedesetih uspevala je opet da ih okupi, poput čuvenog Zakona o univerzitetu iz 1998. „Zakon o univerzitetu podsetio ih je na početak, na 1975. godinu. Ceo Institut staje iza proglasa u kome stoji da treba formirati pokret otpora i suprotstaviti se. Svetozar Stojanović, tadašnji direktor Instituta, govori: ’Evo opet pokušavaju da nas izbace sa univerziteta.’ Fakulteti jesu bili katalizatori građanskog protesta 1996. i 1997, opet su prepoznati kao važni protivnici vlasti, i režim je zakonom opet hteo da suzbije kritičku misao. U poređenju sa današnjim vremenom osećala se energija da se izađe u javnost, da se izbori za akademske slobode, za slobode izražavanja i štampe. Ali rat je 1999. sve to zaustavio“, obrazlaže Žarković. Žarković podvlači da je zapaljivi nacionalizam te decenije pomutio i mnoge najumnije glave. „Mogu da napravim paralelu sa ovim što se sad dešava u istočnoj Evropi, gde se očekuje obračun sa istorijskim nepravdama uz pomoć tenkova. Čudno je da kod mnogih nije došlo do preispitivanja. Mihiz je smogao snage da 1993. kaže da je u tom zaluđivanju i on imao odgovornost, ali Tadić i Marković su do kraja bili na stanovištu da smo mi u pravu, a svi drugi u krivu, i da nema nimalo naše odgovornosti. Oni nisu devedesetih upravljali oružjem, ali snose odgovornost za javno izgovorenu reč.“ Petooktobarske promene srednju generaciju Instituta su definitivno poslale u različite rovove, bez obzira na to što je sindikat bio u generalnom štrajku sve dok nije proglašena Koštuničina pobeda. „Kada uporedite članke Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice iz 1996. i 1997, vidite da Koštunica počinje da se bavi nacionalnim pitanjem i Kosovom, dok Đinđić piše o tranziciji. Još su imali isti cilj, da se plišane revolucije istočne Evrope ostvare i u Srbiji, što 5. oktobar i jeste bio. To je bio vrhunac njihovog političkog uticaja i delovanja. Godine 2000. postali su ono što su želeli, alternativa, ali se ispostavilo da je teško sprovesti je u delo. Usledila je polarizacija, ista kao i prethodna ili makar slična njoj“, dodaje Žarković. Srpske polarizacije kulminirale su atentatom na Đinđića 12. marta 2003. godine, a Institut se ni danas ne da odlepiti od 20. veka. „Godine 2019. Institut se ponovo suočio sa direktnim pritiskom na njegovu autonomnost. Vlast je poslala poruku da bi najbolje bilo da ona tu ima svoje ljude koji bi pratili to što radimo, i pokušala je da upravnom odboru Instituta nametne ljude koji radom nikako nisu tu pripadali. Ta borba iz 2019. i 2020. pokazala je da smo svesni nasleđa, da ne želimo da se branimo na papiru nego u stvarnosti. Jeste nas osnovala država, ali u okviru toga želimo da sačuvamo akademsku autonomiju i slobodu izražavanja. Uz ogromnu međunarodnu i unutrašnju podršku, Institut je uspeo da se odbrani“, podseća Žarković. Sve o čemu smo pisali, čitalac može pogledati na izložbi „40 godina - istorija jedne kontrainstitucije“, čiji je autor upravo Petar Žarković. Izložba će biti otvorena do 31. marta u foajeu bioskopa Kulturnog centra Beograda. Postavka jeste posvećena Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, ali još više upozorava na to da kritička misao mora da bude kontra svakom sistemu. Marko Lovrić