Nije zlato sve što sija

Nakon svih štetnih poteza vlasti, teško je iznenaditi se. Ipak, šokirao me je podatak da je u 2021. jedan od najvećih izvoznika iz Srbije bio Ziđin majning, sa 392 miliona evra izvoza rude bakra. Ova sestrinska kompanija vlasnika RTB Bor je vlasnik rudnika Čukaru Peki, koji je svečano otvoren u oktobru prošle godine i trenutno je jedno od najbogatijih ležišta bakra i zlata u svetu, a prosto je neverovatno kakvim tempom se ono eksploatiše. Iako raspolaže rezervama od 46,1 milion tona, sadržajem bakra u rudi od 2,71 odsto i 1,7 grama zlata po toni rude, kineski vlasnik planira da proizvodnjom više od 3,3 miliona tona rude godišnje iscrpi sve rezerve bakra, zlata i srebra za samo 13 godina! Zahvaljujući ovom novom rudniku, Srbija je u 2021. godini izvezla 200 puta više rude i koncentrata bakra nego pre dolaska Kineza u RTB Bor, a koliki je njegov značaj i vrednost možda najbolje možemo da vidimo na primeru zlata. Ukupne srpske rezerve zlata, koje se akumuliraju od Drugog svetskog rata iznose 37,2 tone, a samo Čukaru Peki će godišnje proizvoditi 5,6 tona zlata, što znači da će Kinezi za manje od sedam godina za sebe iskopati više zlata od naših ukupnih akumuliranih rezervi ovog plemenitog metala. Poređenja radi, u Poljskoj, koja je najveći proizvođač bakra u Evropi, rade potpuno drugačije. Prvo, dominantni vlasnik rudnika bakra je država Poljska, dok je većinski vlasnik srpskih rudnika bakra Republika Kina. U dva poljska rudnika, Bitom Odžanjski i Gavoržice, sa procenjenim rezervama od 31,5 miliona i 44,8 miliona tona rude, godišnje se ukupno proizvede oko 1,7 miliona tona rude bakra, tako da će njihova eksploatacija trajati još decenijama, neuporedivo duže nego u najbogatijem srpskom rudniku. Uz to, Poljska praktično uopšte ne izvozi rudu bakra, već je prerađuje u svojim industrijskim kapacitetima. Upravo je ovakva devastacija rudnih resursa Srbije dovela do rasta eksploatacije ruda metala od 150 odsto u prošloj godini, kao i do rasta izvoza, u kome je izvoz metalnih ruda porastao za 276 odsto, sa 263 miliona na 989 miliona evra. Istovremeno, to je i razlog rasta izvoza u Kinu, koji je skočio sa 329 miliona na 822 miliona evra, a u njegovoj strukturi ruda bakra učestvuje sa 50, a bakar sa dodatnih 34,3 odsto. Da li se iko danas pita šta će Srbiji ostati za 13 godina? Hiljade hektara devastirane prirode, mrtve reke, gubitak radnih mesta, povećanje smrtnosti i trajno iseljavanje ljudi iz sela i gradova. Ko će i kako investitoru naplatiti jedan dinar naknade za zagađenje životne sredine kada potroše sve rudne rezerve, spakuju se i napuste zemlju, a nama ostave pustoš, zagađenje, bolesne i nezaposlene radnike? Naravno, ništa se ne dešava slučajno. Rekordne investicije u rudarstvu, kojima se ova vlast godinama hvali, direktna su posledica ekstremno povoljnih uslova za investitore, koji su dobili mogućnost da vredne, ali ograničene resurse, praktično dobiju na poklon. Srbija stranim investitorima daje subvencije vredne 200 miliona evra godišnje, dok se postojeći proizvodni i preradni kapaciteti bukvalno poklanjaju. Tako je kineski Ziđin dobio RTB Bor, najveći rudarsko-industrijski kompleks u zemlji, sa ogromnim nalazištima bakra, zlata i srebra, tako što je preuzeo obavezu da otplati 200 miliona dolara starog duga. Uz to, država se zadužuje da bi investitorima izgradila infrastrukturu, kojom će stranci brže i jeftinije da izvezu naše rudno bogatstvo, od brze pruge Subotica - Preševo, radi bolje veze kineske luke Pirej sa EU, preko rekonstrukcije pruge Požarevac - Majdanpek zbog RTB Bor, do izmeštanja trase pruge Valjevo - Loznica zbog Rio Tinta. Srbija ima jednu od nižih rudnih renti, koja se kreće u rasponu od tri odsto za ugalj do pet procenata za metalne rude, a koliko je taj iznos mizeran vidi se po izjavi Aleksandra Vučića, koji se na kraju 2021. „hvalio“ podatkom da su nam prihodi od rudne rente porasli sa tri na devet miliona evra godišnje. Istovremeno, imamo i jednu od najnižih stopa poreza na dobit od 15 odsto, a ne oporezuje ni ekstraprofit od rudarskih prihoda, pa investitori ne plaćaju ni na mostu, ni na ćupriji. Država sprovodi i prisilni otkup zemlje, kroz proglašenje javnog interesa i eksproprijaciju zemlje po cenama nižim od tržišnih, gde se zemljište procenjuje na osnovu svojih poljoprivrednih svojstava, kao da će se tu gajiti krompir, a ne vaditi bakar, zlato i srebro, čime direktno učestvuje u nepravednoj kolonizaciji naših prirodnih resursa i masovnom raseljavanju stanovništva. Da bi zarada bila još veća, država investitorima garantuje najnižu cenu struje u Evropi, koja se kreće od 50-60 evra po megavat-satu, neretko i ispod cene koštanja. U Srbiji ne postoji ni obaveza da se deo rude preradi u našoj zemlji, čime se direktno gasi metaloprerađivačka industrija, koja u proizvodnom lancu stvara dodatnu vrednost. Dodatno, Srbija je dozvolila i neograničen uvoz radne snage, pa danas niko u Boru ili Zrenjaninu ne zna koliko ima zaposlenih iz Kine, a koliko iz Vijetnama i drugih azijskih zemalja. Konačno, vlast je dozvolila i nekontrolisano zagađenja životne sredine, koje je eksplodiralo u poslednjih nekoliko godina i dovelo Srbiju u sam vrh najvećih evropskih zagađivača. Ovakvom politikom, vlast je suštinski objavila javni poziv za kolonizaciju, pošto niko na svetu ne nudi ovako povoljne uslove za investitore. Imajući u vidu da se radi o neobnovljivim resursima, koje smo nasledili od svojih predaka i nećemo ostaviti svojoj deci, ovakva politika se može okarakterisati kao izdaja nacionalnih interesa. Srbija je tako postala eldorado za globalne rudarske kompanije, koje pokušavaju da u što kraćem roku iskoriste rasprodaju srpskog rudnog bogatstva, koju je vlast omogućila. Zato preti opasnost da će Kinezi za 13 godina prekopati i istočnu Srbiju i izneti sav bakar, srebro i zlato, kanadski Dandi planira da za samo sedam godina raskopa 67 miliona tona zemlje u netaknutoj prirodi Homoljskih planina i koristi cijanid radi eksploatacije zlata, australijske kompanije Rio Tinto i Volt Rizorsis su zaposele stotine kvadratnih kilometara u Jadru zbog litijuma, koji se istražuje i u Valjevu, Rekovcu, Jagodini, Požegi... Trenutno se geološkim istraživanjima u Srbiji bavi 65 domaćih i 21 strana kompanija, a aktuelno je 175 istražnih bušotina. Nikad manje zemlje, a više istražnih bušotina, eksploatacionih polja i rudnika. Umesto da zaštiti srpske neobnovljive resurse, režim čak dodatno automatizuje i pojednostavljuje proceduru izdavanja dozvola, pa se ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović prošle godine hvalila kako će se uvođenjem digitalnog postupka u rudarstvu dozvole izdavati u još kraćim rokovima, za oko 15 umesto 150 dana u proseku. A svako od čitalaca neka razmisli koliko mu je vremena trebalo da dobije dozvolu za izgradnju obične nadstrešnice ili šupe, pa uporedite to sa 15 dana za rudarsku dozvolu. Nijedna vlast nema pravo da pohara sopstveno rudno bogatstvo i našoj deci ostavi pustoš i dugove, pa je zato ovo poslednji čas da se uvede red u sektor rudarstva i zaštiti nacionalni interes. Dozvolama za eksploataciju rude moraju se ograničiti maksimalne godišnje količine, povećati rudna renta koja se uplaćuje u fond za buduće generacije, a određeni procenat rude mora biti iskorišćen za preradu u Srbiji, kako bi se revitalizovala metalska industrija. Mora se, kao u ozbiljnim rudarskim zemljama, uvesti porez na ekstraprofit od rudarskih aktivnosti, osigurati stroga kontrola zaštite životne sredine, a investitori obavezati da o svom trošku izvrše remedijaciju zemljišta i vodotoka. Ako želimo da budemo odgovorni prema svojoj zemlji i budućim naraštajima, onda rudnim bogatstvom moramo upravljati kao što Norvežani upravljaju rezervama nafte. Država mora da usvoji regulativu kojom se štite nacionalni interesi, aktivno učestvuje u istraživanju i eksploataciji ruda i obezbedi zapošljavanje domaćih radnika, kako u rudarskom, tako i metaloprerađivačkom sektoru. Konačno, ostvarenu zaradu moramo izdvajati u specijalizovane investicione fondove, kako bismo je sačuvali za buduće generacije.