Novo političko ledeno doba

Posledice Putinovg napada na Ukrajinu i kaznenih mera koje je Zapad zaveo Rusiji posebno će pogoditi srednju i Jugoistočnu Evropu. Platiti litar benzina dva, a uskoro možda i tri evra, ozbiljan je problem za većinu kupaca. Međutim, za potrošače na istoku i jugoistoku naglo poskupljenje goriva, hrane i drugih proizvoda i usluga, uz rast vojnih izdataka, vraća oskudicu za koju su verovali da je posle propasti državnog socijalizma pre tri decenije neopozivo nestala. Mnoge evropske zemlje, a posebno na istoku i jugoistoku, zavise u velikoj meri ili sasvim od isporuka zemnog gasa preko Ukrajine iz Rusije i kupovine ruske nafte. Bitne su i nabavke uglja, urana, drugih metala i ostalih sirovina. Rusija i Ukrajina su među bitnim svetskim izvoznicima žitarica, suncokreta i druge hrane. Prekid trgovine sa Rusijom, propast ukrajinske ekonomije, veliki troškovi za zbrinjavanje miliona izbeglica, zapadne sankcije – sve to razara međunarodnu trgovinu, stvara neizvesnost oko prekograničnih ulaganja i u celini ruši ekonomski poredak u kome su istočna i jugoistočna Evropa našle svoje mesto tokom protekle tri decenije, uglavnom kao „izvođač radova“ za transnacionalne korporacije. Pandemija je tokom protekle dve godine već narušila svetske proizvodne i trgovinske tokove. Tako je zbog nedovoljnih isporuka poluprovodnika pala proizvodnja automobila i mnogo čega drugog. Evropske zemlje sa bitnim udelom proizvodnje motornih vozila u svojim privredama – poput Češke, Slovačke, Mađarske i Rumunije - izgubile su samo zbog toga najmanje jedan odsto društvenog proizvoda u protekloj godini. Trenutno su evropske i azijske luke i teretne železničke stanice zakrčene neotpremljenim kontejnerima, koji je trebalo da pređu preko Rusije i Ukrajine ili da budu tamo isporučeni. Zbog kaznenih mera, mnoge banke, kao što su austrijska Rajfajzen, italijanska Unikredit, francuska Sosijete ženeral i drugi ulagači u ruske finansijske tokove moraće sada da otpišu velika potraživanja u toj državi... Rat u Ukrajini dodatno je ubrzao poskupljenja energije i inflaciju širom sveta. To umanjuje realna lična primanja i u celini šteti privredi. Iz državnih budžeta u dogledno vreme usmeravaće se znatno više novca da bi se ublažile posledice novog stanja i nabavilo skupo oružje nego što će se ulagati u standard stanovništva i osposobljavanje za konkurentnost u međunarodnoj podeli rada. Istok i jugoistok najverovatnije neće moći u doglednom roku da konačno pređu sa imitacije na inovaciju, kako je izazov koji stoji pred tim delom kontinenta opisan u nedavno objavljenoj studiji Bečkog instituta za međunarodna ekonomska istraživanja (WIIW). Postsocijalistički model ekonomskog razvoja istoka i jugoistoka Evrope se velikim delom zasniva na privlačenju stranih ulaganja s ciljem da se bitno poveća izvoz na bogatija tržišta. Uglavnom na imitiranju, a ne na sopstvenim inovacijama. Te zemlje su postale deo svetskih proizvodnih lanaca s polazištem prvenstveno u Nemačkoj i drugim zapadnoevropskim zemljama. S druge strane, otvorile su se potpuno za transnacionalne korporacije. Taj model društvenog i ekonomskog razvoja se iscrpeo, brz rast više nije na vidiku, a pandemija i rat u Ukrajini su naglo i temeljno pogoršali stanje. Međutim, da bi naredna pokolenja živela bolje, neophodna su velika ulaganja u industriju, obrazovanje, nauku i „zeleni“ preobražaj. Jedino tako može da se popravi životni standard i ublaži kopnjenje radno sposobnog stanovništva. Starenje i masovno iseljavanje na Zapad bitno sputavaju sposobnost zemalja na istoku i jugoistoku Evrope da povećaju industrijsku proizvodnju i unaprede privredu i društvo u celini. A privredno tavorenje pogoduje širenju nacionalističkog populizma, propadanju ustanova demokratije i političkoj nestabilnosti. Budućnost bi mogla sve više da liči na mrsku prošlost. Narednih meseci će posledice pandemije i uništavanja Ukrajine početi da se ispoljavaju u većoj meri i u domaćem političkom životu na istoku i jugoistoku. U 2022. godini predstoji pet parlamentarnih izbora u regionu – u Mađarskoj, Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Letoniji. Mogući su prevremeni izbori u Poljskoj i Turskoj, a možda i u Crnoj Gori. Čak i ako bi u Mađarskoj i Sloveniji, eventualno i u Turskoj pali desničarski autoritarni režimi, nije izvesno da bi nove vlasti mogle da opstanu. Opozicione koalicije, koje nastaju uglavnom s jednim ciljem – da obore osiljene vlastodršce, obuhvataju po pravilu lepezu političkih snaga, od tvrdokornih nacionalističkih desničara do proevropskih liberala. NJihov opstanak otežan je ne samo međusobnim trvenjem, već i teškim političkim i ekonomskim poremećajima u okruženju. U uzburkanim vremenima na ceni su postojani ako ne prijatelji, onda makar partneri. Kina je za mnoge zemlje na istoku i jugoistoku Evrope tokom protekle decenije, otkad je pokrenula inicijativu 17+1 (Grčka se pridružila 2019), ulivala nadu. Mnogi su pomislili da će Kina ponuditi ulaganja i povećati međusobnu trgovinu, što bi ubrzalo spor oporavak tog dela Evrope posle velike finansijske krize iz 2008. i 2009. godine. Međutim, sa izuzetkom Mađarske i Srbije, druge države u regionu u međuvremenu nisu bitno unapredilea svoje privredne veze sa dalekoistočnim „zmajem“. Tako u Slovačkoj samo jedan odsto društvenog proizvoda nastaje na osnovu kineskih ulaganja, a u Nemačkoj, prema računici britanskog nedeljnika Ekonomist, čak sedam odsto BDP-a. Onda su se neki u regionu prisetili da bi možda Tajvan, koji raspolaže velikim deviznim rezervama i vrhunskom tehnologijom, mogao da im ponudi ono što Peking nije. Odgovor Kine na takve zamisli biće, kako je već osetila Litvanija, bespoštedan. Litvanija je prošle godine dopustila da se otvori predstavništvo Tajvana, a ne Tajpeja, kako se širom Evrope nazivaju takvi uredi tajvanskih vlasti. Pošto je takav potez mogao da se shvati kao neka vrsta priznanja samostalnosti Tajvana, Peking je, ne objavljujući nikakve uredbe, zaustavio svaku trgovinu sa tom baltičkom državom. I ne samo to - nemačka preduzeća se žale da ne mogu više da izvoze u Kinu bilo šta što sadrži bilo kakav deo iz Litvanije. Slična sudbina bi mogla da zadesi i Češku i Poljsku, koje su ne samo ideološki okrenute protiv nedemokratske vlasti u Kini, već su i preuzele mere prema Huaveju, kineskom elektronskom gigantu. Spoljnu politiku u Češkoj posle nedavne promene vlasti usmerava partija Pirata koji, kao i Zeleni u Nemačkoj, glasno kažu šta misle o karakteru vlasti u Pekingu. Zapravo, Peking - pritiskajući manje zemlje EU - upozorava Nemačku i druge središne članice Unije da pripaze kako se odnose prema Kini. A težina kineskih odluka u međunarodnom merenju snaga dodatno je porasla posle napada Rusije na Ukrajinu. Ne svrstavajući se bespogovorno uz Putina, Kina je izbegla da učestvuje u povratku na „bipolarni“ svet. Umesto toga, nazire se „multipolaran“ raspored odnosa u trouglu - Moskva zavisi od Kine da ekonomski preživi, a SAD je sada u prilici da moli Kinu da se zauzme kod Putina da ne pretera u svom rušilačkom pohodu, ne samo na bratsku Ukrajinu, već i na međunarodni poredak uspostavljen pre tri decenije raspadom Sovjetskog Saveza. Pritom Vašington već dugi niz godina u Kini vidi svog glavnog suparnika i strepi od jačanja njene vojne moći. Kina, međutim, ne želi da iseče granu na kojoj sedi, a to je njen vodeći položaj među svetskim izvoznicima i pristup američkom tržištu. Ukoliko bi SAD ipak počele da kažnjavaju „kineskog zmaja“ sankcijama zbog njene podrške „ruskom medvedu“, ma koliko da je suzdržana ta podrška, svet bi se primakao za još jedan korak ispunjenju teorije Tomasa Hobsa o „ratu svakog protiv svakog“ kao osnovnom društvenom načelu. A Hobs je još pisao da su u ratu „nasilje i prevara dve glavne vrline“... Barem što se tiče promena u odnosu članica EU prema SAD kao zapadnom hegemonu, Vašington može da bude zadovoljan: političke, ekonomske i energetske veze zapadne Evrope, pre svega Nemačke, sa Rusijom su teško oštećene i neizvesno je da li će, u kojoj meri i kada biti obnovljene. Tako se raspršila američka noćna mora da će se zapad Evrope, a posebno Nemačka, previše primaći Rusiji. Pre sto godina, 16. aprila 1922, u gradiću Rapalo južno od Đenove, tehnološki napredna Nemačka i sirovinama bogata sovjetska Rusija potpisale su ugovor o uspostavljanju diplomatskih odnosa i dalekosežnoj privrednoj saradnji. To je za pobornike jačanja transatlantskog savezništva kao okosnice međunarodnog poretka do današnjeg dana ostao „đavolji savez“ (kako ga je nazvao slavni nemački politički publicista Sebastijan Hafner) koji ne sme da se ponovi. Trenutno je nepredvidivo da li će dugo godina izgrađivana saradnja nemačkih i ruskih korporacija oko zajedničke proizvodnje vodonika kao pogonskog sredstva budućnosti ikad da se nastavi, što ima bitno veći značaj nego da li će teći zemni gas kroz Severni tok dva. Jasno je da će EU i države u njenoj orbiti preduzeti sve da smanje zavisnost od isporuka ruskih energenata. S druge strane, SAD su krajem prošle godine postale najveći svetski izvoznik sve skupljeg tečnog gasa (LNG) posle višedecenijskih finansijskih gubitaka na tom poslu. Među velikim kupcima biće Nemačka koja ubrzano gradi dva pristaništa za prihvat tečnog gasa. U isto vreme, Berlin se obavezao da uloži sto milijardi evra u vojnu opremu i naoružanje. Deo nabavki mogao bi da potekne iz SAD, recimo američkih borbenih aviona F-35, koji mogu da otpreme nuklearne bombe.