Predizborno otvaranje prve sobe

Iako smo još u junu prošle godine napeto iščekivali otvaranje novog Kliničkog centra Srbije (ne samo da je bilo najavljeno, već smo i žudeli da vidimo lekara van kovid zone), svečani događaj je odložen za izbornu kampanju. I ne, nije se čekao završetak radova, s obzirom na to da radovi ni tada ni sada nisu završeni, već pravi trenutak da se Vučić pohvali kako će „biti bolji od svih u regionu, i šire“, a da Lončar uvežba adekvatnu tercu za tu vest. I uvežbao je – obavestio nas je da su „poslednjih godina ulaganja u zdravstvo nikada veća“ i da „to jedino može da osigura Aleksandar Vučić“. Samim tim zvanična verzija glasi – Vučić nam je obezbedio 86.000 kvadrata raspoređenih na 12 spratova, sa urgentnom garažom za sletanje helikoptera, 34 operacione sale, osam angio-sala, tri magnetne rezonance, sedam skenera, 12 rendgen kabineta i robotizovanu tehnologiju. Za to je potrošeno 260 miliona evra, a u novu zgradu će se useliti Urgentni centar, klinike za hematologiju, gastroenterologiju, kardiologiju, grudnu hirurgiju, endokrinologiju, odeljenje za fertilitet i Centar za transplantaciju. Prvi pacijenti se očekuju već sredinom marta, dočekivaće ih lekari, koje baš i nemamo, a ne tehničari, koje takođe nemamo (bar je tako predsednik obećao u okviru radnih, a ne stranačkih aktivnosti)) i uživaće u blagodetima konfora i u centralizovanom lečenju. Takođe zvanično, mada ne i tako pompezno najavljeno, znamo da nijedan pacijent u tu zgradu još uvek nije ušao, kao i da lepu fotografiju prazne sale na Vučićevom instagram-profilu uz koju stoji prikladni naziv „budućnost Srbije“, još uvek nije zamenila neka na kojoj ima ljudi u belom ili pidžamama. A ono što nezvanično znamo, s obzirom na to da su svi zaposleni morali da potpišu da neće reći ni jednu jedinu reč o radu KCS, jeste da će radovi trajati bar još dve godine. „Primarna ideja je bila da se poboljša najveća mana KCS - paviljonski sistem rada. Imamo gomilu klinika raspoređenih po raznim zgradama i onda je veoma teška organizacija rada, a kada bi svi pacijenti bili u istoj zgradi ne bi morali da se šetaju. Od toga nema ništa: stari Klinički centar je imao 3.500 kreveta, a direktor Milika Ašanin je zvanično rekao da ovaj raspolaže sa 825 kreveta, što nije ni četvrtina onog što smo imali. Uskoro će se prebaciti Urgentni centar i ići će se ka tome da se oslobode one klinike koje zauzimaju dobar stambeni prostor (plastična hirurgija u Dečanskoj i ortopedija u Birčaninovoj), a pitanje je kada će se ostatak završiti. U delu u kom je nekada bila Poliklinika (kardiologija, endokrinologija, neurologija...) nema ništa osim betonskih komada koji godinama neće ličiti na zgradu“, kaže jedan od anonimnih NIN-ovih sagovornika. Slično misle i oni koji nisu anonimni. „Na fotografijama to deluje dobro opremljeno. Nakon dve godine pandemije i tri otvorene bolnice izveštili su se kako to treba da izgleda za kameru, a šta je stvarno urađeno ne bih smeo da tvrdim, ali imam razloga da sumnjam u zvaničnu verziju. Dovoljno je da se setimo šta je pričano za Batajnicu, a onda se ispostavilo da se radi o montažnoj bolnici u kojoj je sve sklepano. U trenutku kada su shvatili da će doći epidemija rađena je rekonstrukcija Infektivne klinike koja niti je dovršena niti urađena kako treba, a dan-danas se sumnja kakva je oprema u KBC u Nišu, koliko je plaćena, kako se održava i koliko je tu bilo malverzacija, a radi se o novcu koji je odobren od strane Evropske investicione banke još 2006. za rekonstrukciju četiri klinička centra. Vlast nije povukla sve pare već samo deo novca i sada kada je zdravstvo jedna od dve glavne teme, naravno da su se marketing timovi koji rade za SNS dosetili da bi bilo dobro da se te pare povuku i ulože“, kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije. I tu zbilja dolazimo do onog omiljenog naprednjačkog pitanja – a šta su radili bivši? Povodom Kliničkog centra uglavnom ništa, što je samo jedan od skandala vezanih za vreme kada je Tomica Milosavljević bio ministar zdravlja. Uspeli su da izgube dve godine dok konačno nisu 2008. u Skupštini ratifikovali kredit u vrednosti od 200 miliona evra, a do kraja mandata su samo završili projektnu dokumentaciju (i to veoma lošu jer nisu bile obezbeđene pristupne saobraćajnice) i produžili rok za korišćenje kredita do 2017. godine. U intervjuu koji je Zlatibor Lončar dao NIN-u nakon stupanja na mesto ministra (početkom 2015) između ostalog je naveo da ima probleme sa Evropskom bankom jer se sredstva ne koriste godinama i da mu je teško da im objasni kako projektna dokumentacija nije dobra i kako je novoj vlasti potrebno da je revidira, ali da će oni biti brzi i završiće to već u julu. „NJihovo je bilo da daju novac, a naše je bilo da taj novac iskoristimo za ono što treba i to je suština“, rekao je Lončar. Kako i kada je „nova vlast“ revidirala projekte ne znamo, jer za nju nije važila ista obaveza koju je EIB nametnuo Švedskoj prilikom rekonstrukcije Karolinske bolnice (svaka faza je morala da bude objavljena i ilustrovana na sajtu, a bile su i redovne ture za sve građane koji žele da vide uživo napredak radova). Ipak, šetnja oko KCS je bila dozvoljena, pa smo mogli da vidimo da ni sedam godina kasniju nisu obezbeđene pristupne saobraćajnice (koliko je to nebitno za SNS ilustruje činjenica da ni metro koji se tek gradi neće proći pored „najmodernije“ bolnice u regionu). Takođe, na društvenim mrežama su lekari zaposleni u KCS hemijskim olovkama crtali planove, pa smo iz njih mogli da saznamo da su „majstori“ zaboravili da naprave vrata između rendgen kabineta i mesta na kojem tehničar snima, tako da će se u tom zdravstvenom čudu na deset minuta odvijati sledeća scena: tehničar će nameštati pacijenta i reći mu da udahne i zadrži vazduh, a onda trčati kroz prepunu čekaonicu do svoje radne stanice da bi pustio snimanje i istim putem trčati nazad. Ili, da su vrata na kabinetima za ultrazvuk obična, tako da ne mogu da prođu ležeći pacijenti na kolicima. Dakle, ipak se i pored takvih strašnih bivših nameće pitanje – pa šta su to uradili ovi sadašnji? Da bi pokazali efikasnost i koliko se razlikuju od prethodnika, već u decembru 2015. su raspisali javnu nabavku za prvu fazu rekonstrukcije KCS, ali ne postoje informacije o dodeli ugovora. Nakon dve godine praznog hoda, suočeni sa činjenicom da ističe rok u kom mogu da povuku novac od EIB-a, u julu 2017. su preuzeli preostalih 50 miliona evra i ponovo raspisali javnu nabavku pod istim imenom „Izgradnja i rekonstrukcija Kliničkog centra Srbije, prva faza“ sa procenjenom vrednošću od 96,1 milion evra za zgradu od 96.000 kvadratnih metara. Bilo je sedam ponuda, a ugovor je potpisan tek u junu 2018. za manje pare od procenjenih (68.963.403 evra) sa konzorcijumom GH holding d. o. o., Slovenija i Delta inženjering d. o. o. Srbija. Trajanje ugovora je bilo 32 meseca, a nije dostupna tenderska dokumentacija iz koje bi se videlo šta je tačno predviđeno da se uradi i do kada. Jedino što znamo je da se obećana zgrada u međuvremenu „skupila“ za 10. 000 kvadrata. Kada je tri godine kasnije na red stiglo opremanje klinike, vlast je pokazala šta je sve u međuvremenu naučila kada je u pitanju nameštanje tendera. Objavila je javnu nabavku u vrednosti od 100 miliona evra (12 milijardi dinara) i obezbedila da se pojavi samo jedan ponuđač i to sa cifrom nekoliko dinara nižom od maksimalne - 11.999.312.969,76 dinara bez PDV-a. Centar za primenjene evropske studije je u okviru projekta koji je podržala Delegacija Evropske unije u Srbiji, a koji je fokusiran na analizu javnih nabavki u tri oblasti – zdravstvo, infrastrukturu i zaštitu životne sredine, uradio „studiju slučaja“ koja se odnosi na opremanje KCS. U njoj između ostalog piše: „Iako je predmet ovog postupka bila nabavka čak 602 artikla najrazličitijih funkcija i namene – od najsavremenije medicinske opreme (CT skenera, uređaja za magnetnu rezonancu, ultrazvučnih aparata i sl.), preko standardne medicinske opreme (mikroskopa, invalidskih kolica, stalaka za infuziju...), pa sve do nemedicinske opreme (barskih stolica, ormana za knjige, mlina za kafu...), naručilac nije podelio predmet nabavke u više partija. Samim tim, ponuđač je, da bi uopšte mogao da učestvuje u postupku, morao da ponudi sva tražena dobra. Budući da je nemoguće da jedan ponuđač ima dozvolu za stavljanje u promet svih medicinskih sredstava koja je naručilac nabavljao u konkretnom slučaju, te da veliku većinu ovih artikala na tržištu nude različiti ponuđači, nameće se logičan zaključak da je nabavku trebalo podeliti u partije i na taj način omogućiti podnošenje većeg broja ponuda. Pored toga, naručilac je kao rok za podnošenje ponuda odredio minimalni zakonski rok od 35 dana od dana objavljivanja poziva za podnošenje ponuda. Zbog neprimereno kratkog roka za podnošenje ponuda, prihvatljivu ponudu je mogao da podnese samo ponuđač koji je unapred imao informacije o predmetnoj nabavci ili koji je već učestvovao u nekom sličnom postupku javne nabavke (ukoliko su takvi postupci uopšte ikada sprovođeni).“ Naravno, sve to je mogla da ispuni samo u vreme naprednjaka nezaobilazna Magna pharmacia iz Beograda, koja je dala ponudu sa još osam firmi: Alpha imaging, Medika projekt, Drager tehnika, Gorenje GTI, MD imaging, Paroco medical equipment, Schiller i Trivax VV. Time je još jednom potvrđeno da vlast ne odustaje od nameštenih tendera za svog izabranika i pored činjenice da je Evropska komisija ukazala na to da se svesno ide na onemogućavanje konkurencije i da na 100 javnih nabavki obično 80 ima samo jednog ponuđača. Međutim, ovakav odnos Ministarstva zdravlja se nimalo nije svideo zainteresovanom licu China Sinopharm International Corporation Co LTD, koje je osporilo konkursnu dokumentaciju i uložilo zahtev za zaštitu prava, istakavši da se radi o neprimereno kratkom roku za toliku nabavku, posebno imajući u vidu da je naručilac, time što je odbio da podeli predmet nabavke u više partija, povredio načelo obezbeđenja konkurencije. Međutim, Republička komisija je u potpunosti odbila predmetni zahtev, demonstrirajući nam nešto novo – brat Si i Sinofarm su imperativ kada donose pare, a kada se deli novac koji je stigao od Evropske unije, Svetske banke i bilateralnih donatora, postaju višak. „Radeći na projektu studije slučaja nije nam bilo teško da naiđemo na primere korupcije, gluposti ili bezobrazluka i to u oblastima u kojima se najviše para daje i od kojih bi građani najviše trebalo da osete boljitak. U okviru toga smo naišli na opremanje Kliničkog centra u Nišu, koje je toliko nezakonito da bi u ovom trenutku svako mogao da poništi taj ugovor ako hoće, što je zaključila i Republička komisija. Međutim, u slučaju opremanja KCS se pokazalo da naručilac i Republička komisija rade u dilu. Minimalni rok i činjenica da ponuđač mora da ima najsofisticiraniju medicinsku opremu i ALIMS-ove dozvole za nju, a da je u mogućnosti i da paralelno nabavi mlin za kafu, nameštaj za kantinu i alat za tehničku službu, nisu nezakoniti, ali postoje neka načela koja se moraju poštovati, a jedno od njih je obezbeđenje konkurencije. Jasno je, mada to ne možemo da tvrdimo, da oni uvek imaju favorita kome će dati posao i koga obaveštavaju unapred, posebno u opremanju medicinskih ustanova. A kada se ograniči konkurencija, onda je i kvalitet onoga što će se dobiti niži a više para se troši. Kada se zainteresovana strana iz Kine žalila, bilo je izdvojeno mišljenje člana veća što jasno ukazuje da tu nisu čista posla“, kaže Rastko Naumov, advokat i saradnik CPES-a. I tako nameštena javna nabavka je bar zadržala kakvu-takvu pravnu formu, koja je potpuno napuštena kada je na red došla izgradnja parkinga za Klinički centar. Umesto da raspiše tender, Ministarstvo zdravlja je zatražilo koncesionara za izgradnju tri garaže i helidroma, i upravljanje garažama u okviru kompleksa Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Procenjena vrednost projekta je 3,3 milijarde dinara, a rok trajanja koncesije može biti do 35 godina. Propozicije dopuštaju ponudu koja bi privatniku donela tri i po puta (3,56) veću zaradu od procenjenih troškova, ali zauzvrat mora da potpiše ugovor o tajnosti. A tajno je sve: sadržina konkursa, bilo kakva analiza, planovi, ili studije, bilo šta vezano o postupku dodele koncesije, kao i informacije o sadržini ugovora. Već je pomalo smešno što su sadržaj konkursne dokumentacije i prateći planovi (recimo idejno rešenje objekta i na kojoj će se tačno parceli naći) poverljivi, ali je tajnost i poverljivost ugovora groteskna. Radi se o informaciji dostupnoj na sajtu Ministarstva, što znači da tu smemo da je pročitamo, ali ako ponuđača pitamo šta piše u ugovoru, on ne sme da nam odgovori jer će u protivnom morati da Ministarstvu nadoknadi „celokupnu štetu“. Ono što nimalo nije smešno je činjenica da je i taj posao otišao u ruke izabranika vlasti, jer da nije ne bi se zahtevalo da ista firma objedinjeno ponudi i izgradnju garaža i helidroma, sa kojom malo ko ima iskustva. A tragično je to što je imovina koja bi trebalo da pripada Kliničkom centru i da bude tu da bi pomogla građanima, data privatniku. A to znači da tabla koja stoji iznad novoizgrađene garaže u Resavskoj i na kojoj piše da je to garaža KCS, predstavlja laž – ona pripada privatniku, a ne samo da će pacijenti morati da plaćaju parking (čak je i u tržnim centrima besplatno za kupce), već i medicinski radnici. Jedan od anonimnih sagovornika je potvrdio NIN-u da se radi o 8.000 dinara mesečno i da su se tim povodom obraćali sindikatu, ali NIN (do zaključenja ovog broja) nije dobio odgovor na pitanje od nadležnog Novog sindikata u zdravstvu da li su nešto preduzeli. Tim povodom je Đorđe Miketić iz organizacije „Srce grada“ javno pitao ministra Lončara ko je investitor objekta i po kojim planovima je ovakav objekat uopšte trebalo da se gradi u krugu KCS, a za NIN je potvrdio da su došli do podatka da se radi o privatnoj firmi koja je registrovana na Sejšelskim ostrvima i koja će bolesnim ljudima da naplaćuje evro po satu, kao i da je to verovatno razlog zbog čega stanica metroa ne prolazi tuda. Odgovor, naravno, nije dobio, jer se radi o „tajni“. A po svemu sudeći tajna je i šta nam je to predsednik tako pompezno otvorio u krugu bolnica u predizbornoj kampanji. Sandra Petrušić