Kad trgovci oružjem kolo vode

Po „hitnom postupku“, prošlog četvrtka, 10. marta, direktori najvećih fabrika domaće vojne industrije - Zastava oružja, Krušika, Slobode, Prvog partizana, Prve iskre Barič, „Milana Blagojevića“ i Prve petoletke Namenske, u kojoj je do 19. novembra 2020. generalna direktorka bila odlazeća ministarka privrede Anđelka Atanasković – pozvani su na „raport“ u Ministarstvo odbrane Srbije. Dan kasnije, u resornom ministarstvu o sve težoj situaciji u fabrikama naoružanja i vojne opreme nadležni su razgovarali i sa vođama reprezentativnih sindikata oružara. Neki od učesnika ovih razgovora za NIN tvrde da nisu ni morali da idu u Beograd, jer u Ministarstvu odbrane nije odlučeno bukvalno ništa što bi moglo da poboljša prilično dramatičnu situaciju u dva najznačajnija preduzeća iz ove grupacije, Zastava oružju i Krušiku. Oružari iz Zastave ni ovoga puta nisu dobili nikakvu konkretnu informaciju o tome kada bi moglo da počne, pre osam godina najavljeno, pretvaranje dela duga te fabrike u državni kapital, dok je dugogodišnji zahtev za smenu predsednika Nadzornog odbora, pukovnika Ivice Marjanovića, ostao na stendbaju do daljeg. Kragujevački oružari se boje – do konačne propasti fabrike. Utisak zaposlenih je da su sastanci, kojima nije prisustvovao ministar odbrane Nebojša Stefanović, organizovani zarad smirivanja tenzija u vojnoj industriji, nakon što je Sindikat Zastava oružja prethodno nagovestio mogućnost novih protesta kragujevačkih oružara. Vlast po svaku cenu nastoji i u tome, očigledno zasad uspeva, da sačuva socijalni mir, bar do 3. aprila, dok se ne zatvore birališta, a opstanak i budućnost domaće vojne industrije su joj potpuno u drugom planu. Uostalom, kao i godinama unazad. Da nije tako, Krušik i Zastava ne bi bili dovedeni do prosjačkog štapa, niti bi domaći oružari svaki čas leteli u vazduh, zajedno sa pogonima u kojima rade. Poslednji sastanci u Ministarstvu odbrane sazvani su nakon nagoveštaja novih protesta kragujevačkih oružara i najave štrajka upozorenja nezadovoljnih radnika upropašćenog Krušika. Uz to, sindikati godinama upozoravaju nadležne na kadrovsko i organizaciono „razaranje“, na enormne gubitke i gomilanje dugova Zastava oružja, na učestale akcidente sa ljudskim žrtvama i velikom materijalnom štetom u fabrikama namenske proizvodnje… O stanju u domaćoj vojnoj industriji svedoči i izvoz srpskog oružja i vojne opreme u Mjanmar. CINS je nedavno objavio da je Srbija 2021, nekoliko dana nakon puča u toj zemlji, izvezla rakete vredne 4,7 miliona evra, a nakon toga izdala je još četiri dozvole za izvoz oružja u Mjanmar, što je prošle nedelje oštro osudio Evropski parlament. Izvori NIN-a navode da Srbija preko državne kompanije Jugoimport SDPR u Mjanmar izvozi i samohodnu haubicu nora B52 M15, a verovatno i raketne lansere koje u Kragujevcu proizvodi privatna firma DSL Specijalni sistemi. U Vladi Srbije za prodaju oružja i vojne opreme u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i na Dalekom istoku zadužen je pomoćnik ministra odbrane Nenad Miloradović, koji slovi za čoveka od velikog poverenja Aleksandra Vučića u tom biznisu. I dok nadležni tvrde da je u poslednjih deset godina vojna industrija povećala izvoz čak za tri puta, na oko 500 miliona dolara godišnje, upućeni u trgovinu oružjem ukazuju da prva nevolja sa ovom, na prvi pogled povoljnom informacijom po domaće oružare, leži u činjenici da su u tom periodu srpske fabrike najvećim delom strancima prodavale pešadijsku, a u znatno manjoj meri artiljerijsku municiju i proizvode raketnog programa. Za izvozom pešadijske i lovačko-sportske municije uveliko zaostaje plasman pešadijskog naoružanja iz Zastave i borbenih vozila, „lazara“, „miloša“ i (ne)borbenih oklopnjaka Zastave, čijim se razvojem državni vrh neretko hvališe, a sve se uglavnom završava na izradi prototipova ili na malim proizvodnim serijama, jer se ključni delovi za njih uvoze i prilično su skupi, pa bi masovna proizvodnja, posebno bez obezbeđenih izvoznih tržišta, jednostavno bila neisplativa. Druga, još veća nevolja srpske namenske industrije je u tome što su, posebno od 2013, kada je ministar odbrane bio aktuelni predsednik Aleksandar Vučić, u ovaj biznis na velika vrata ušli privatni trgovci oružjem, predvođeni Slobodanom Tešićem, dok je državni Jugoimport gotovo u potpunosti izbačen iz igre. O tome svedoči i nalaz Državne revizorske institucije, po kojem je Zastava oružje u 2019. izvezla naoružanje vredno 4,5 milijardi dinara, pri čemu je Jugoimport SDPR u tim izvoznim aranžmanima učestvovao sa zanemarljivih 19 miliona dinara. Ostatak do 4,5 milijardi prodali su stranim partnerima Slobodan Tešić, GIM i ostale privatne firme. Nadležni su kao zaboravili da je Tešić još 2003, zbog afere Orao i isporuke oružja iz Zastave za Liberiju, koja je u to vreme bila pod međunarodnim sankcijama, stavljen na „crnu listu“ UN. Deset godina kasnije, Tešićevim firmama naknadno je odobreno da realizuje oko 100 miliona dolara vredan ugovor o izvozu oružja, municije i vojne opreme, koji je prethodno Jugoimport ugovorio sa kupcem iz Libije. Državna kompanija volšebno je, odlukama nadležnih državnih organa, izbačena iz igre i tada kreće „zlatno doba“ za privatne trgovce oružjem, pre svega za Tešića, do tada marginalni GIM, Petra Crnogorca, pa i arapsku Internešnel golden grupu, čiji je predstavnik u Srbiji nekadašnji generalni direktor Zastava oružja Rade Gromović, koji je i u filmu Bi-Bi-Sija o aferi Orao imao zapaženu rolu. U Srbiji trenutno, prema registru Ministarstva trgovine, ima 228, uglavnom privatnih firmi registrovanih za spoljnu trgovinu (izvoz i uvoz) vojne opreme i naoružanja. Poznavaoci prilika kažu da nije problem sam broj trgovaca, već što su njihove transakcije dobrim delom izvan kontrole države i fabrika čije proizvode izvoze. Do 1992. naoružanje i vojnu opremu izvozio je isključivo državni Jugoimport SDP, koji je od svakog ugovora sa stranim kupcima naplaćivao proviziju od 2,16 odsto, dok je sav ostali ugovoreni iznos, po odbitku neophodnih troškova, uplaćivan proizvođačima oružja, municije i opreme. Takvu praksu, koja je omogućavala normalno poslovanje i razvoj namenske industrije, prekinuli su privatni trgovci, od kojih su neki robu od domaćih fabrika nabavljali po nižim, a strancima je prodavali po višim cenama i razliku zadržavali za sebe. Zato i ne čudi što je Krušik na rubu provalije i što se Zastava davi u gubicima i dugovima, koji su odavno premašili 200 miliona evra, jer su do kraja 2020. kumulirani gubici premašili 17 milijardi dinara. Nalazi DRI potvrđuju da su privatni trgovci od Krušika, Zastave, Prvog partizana i drugih fabrika namenske industrije robu preuzimali na veresiju, bez avansa i bankarskih garancija, što je ne tako davno u tom biznisu bilo nezamislivo. Uz to, neki su robu prodavali preko ofšor kompanija, tako da ni proizvođači ni država ne znaju po kojim su je cenama plaćali krajnji kupci, a neretko se dešavalo da se ne zna ni krajnja destinacija. Otuda i ne čudi što kajmak od trgovine oružjem skidaju privatni trgovci, dok proizvođačima ostaju samo mrvice. Sagovornici NIN-a, dobri poznavaoci prilika na ovom tržištu, tvrde da je najveći problem što mnoge fabrike namenske industrije više od države kontrolišu trgovci bliski vrhu vlasti. Izvori NIN-a navode da oni utiču i na kadrovsku politiku, pa je tako Goran Petković, nakon što je u crno zavio Krušik, postavljen za generalnog direktora Zastava oružja, dok je na čelu „Milana Blagojevića“ iz Lučana već decenijama Radoš Milovanović, iako je u oktobru napunio 77 godina, a u toj kompaniji je od 1995. do 2017. u brojnim nesrećama poginulo 15 radnika. Najteža je, ipak, situacija u Zastava oružju, najstarijem industrijskom preduzeću u Srbiji i na Balkanu, koje kao jedini proizvođač pešadijskog naoružanja u zemlji ima strateški značaj za bezbednost zemlje, kao i valjevski Krušik. NIN je u više navrata pisao o „zaslugama“ bivšeg direktora Krušika Mladena Petkovića, koga je SNS doveo u tu fabriku, a potom prekomandovao u Zastava oružje. Proizvodno-poslovnoj agoniji doprineli su i Slobodan Tešić i firma GIM Gorana Todorovića, koju je u poslovima sa Krušikom zastupao i Branko Stefanović, pokojni otac aktuelnog ministra odbrane i bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Deo „zasluga“ pripada i SNS-u, jer je, prema svedočenju sindikalaca, predsednik Izvršnog odbora te partije Darko Glišić od 2015. do 2018. u Krušik doveo blizu 2.000 radnika, mahom aktivista SNS-a iz Uba, Mionice, LJiga i drugih varošica zapadne Srbije. Dugovi Krušika procenjuju se na oko 120 miliona dolara, a gubici fabrike, koja i dalje radi sa samo 30-40 odsto kapaciteta, na nekoliko desetina miliona dolara. Prema poslednjem dostupnom finansijskom izveštaju, u 2020. minus Krušika bio je šest miliona dolara (577 miliona dinara). Radnici valjevske fabrike celu zimu uglavnom rade u nezagrejanim halama, a oko 700 proizvodnih radnika svrstano je u osmu, devetu i desetu platnu grupu, tako da su im osnovne plate nešto veće od minimalca, a do 40.000 dinara „dobace“ zahvaljujući regresu i toplom obroku. Uz to, u Krušiku je od kraja 2019. do sredine prošle godine otpušteno oko 800 radnika, pa je broj ljudi na platnom spisku smanjen sa 3.200 na 2.400. Izvori NIN-a navode da su otkazi deljeni bez ikakvih kriterijuma i zbog toga je 78 „prekobrojnih“ tužilo fabriku. Sud je do sada na posao, zbog nezakonitih otkaza, vratio 28 radnika, pa će Krušik morati da im isplati i neisplaćene zarade, sudske i druge troškove... Zaposlenima firma od septembra 2020. ne uplaćuje ni doprinose za zdravstveno osiguranje i trenutno mogu da se leče samo zahvaljujući odluci Vlade da im zdravstvene knjižice budu overene od kraja prošle godine do 15. aprila, dok ne prođu izbori. Ministarstvo odbrane je krajem februara saopštilo da su Jugoimport SDPR i EDGE grupa iz Ujedinjenih Arapskih Emirata potpisali oko 20 miliona dolara vredan ugovor o izvozu mina iz Krušika, što bi „trebalo da delimično uposli kapacitete valjevske fabrike u naredne dve godine“. Istovremeno, poslovodstvo najavljuje nove ugovore vredne 100 miliona dolara. Koliko su te najave osnovane, a koliko predizborni marketing SNS-a, videće se posle izbora. Sindikat Zastava oružja tvrdi da su gubici fabrike od 2017. naovamo uvećani za 40 miliona evra, da je ugroženo snabdevanje „mnogim resursima“, a time i kontinuitet proizvodnje, da Nadzorni odbor nije učinio ništa da se reši poreski dug, koji je sa kamatama i ostalim neizmirenim obavezama, narastao na oko 170 miliona evra. Dug i dalje raste, zbog pripisa kamata od oko 500-600 miliona dinara godišnje, jer država, uprkos zaključcima iz 2014, još nije konvertovala taj dug u kapital, tako da fabrika sve dublje tone u dužničko ropstvo. Zbog nezavidne finansijske pozicije, zaposlenima u Zastavi doprinosi za penzijsko-invalidsko osiguranje nisu uplaćivani pet godina, pa mnogi u penziju odlaze bez povezanog radnog staža i sa privremenim rešenjima. Otuda sve veći broj oružara presavija tabak i pravo na punu penziju ostvaruje preko suda. U Sindikatu tvrde da je fabrika poslednjih godina „kadrovski obezglavljena i organizaciono upropašćena“. U prilog tome navode da je Zastava doskora pravila najbolji mitraljez na svetu, a sada ne može da isporuči ni ugovorene kontingente pištolja, nove modularne puške i potcevnih bacača granata za Vojsku Srbije, koja je avans od oko 400 miliona dinara za isporuku tog oružja uplatila još u decembru 2020. Generalni direktor Mladen Petković hvali se, pak, da je Zastava lane sa kompanijom Zastava arms USA iz Čikaga potpisala „istorijski ugovor“ o šestogodišnjem izvozu lovačkih karabina (čuvenih „papovki“, koje se u Americi, uz određene prepravke, koriste kao lovačke puške) za 240 miliona dolara, a tvrdi da je i ove godine sklopljen ugovor vredan 250 miliona dolara. Sagovornici NIN-a iz Zastave, zabrinuti za budućnost svojih radnih mesta i opstanak fabrike, navode da firma zbog neplaniranih troškova i probijanja rokova na svakoj pušci koju izveze u SAD gubi „najmanje 50 dolara“. Uz to, sumnjaju i u novi ugovor, „jer nijedan ozbiljan kupac vojnog naoružanja ne sklapa ugovore veće od nekoliko miliona dolara i obično u početku naručuju manje količine, dok se ne uvere u kvalitet isporučene robe“. Zato strahuju da bi novi „ugovor“ mogao da važi samo do 3. aprila i da će se posle toga Zastava „spustiti na pola koplja“. U sličnom raspoloženju izbore dočekuju i zaposleni u Krušiku i Slobodi, u kojoj još nije utvrđena odgovornost za prošlogodišnje eksplozije, kojima je fabrici naneta materijalna šteta od oko dva miliona evra. A odgovornost još nije utvrđena ni za eksploziju u Leštanima, u privatnoj firmi Edepro, u kojoj su krajem 2021. poginula trojica radnika.Odbrambena industrija Srbije Transformacija samo na papiru Odlukom Vlade Srbije, 19. decembra 2019. osnovana je Grupacija odbrambene industrije Srbije, koju čini 19 vojnih fabrika sa preovlađujućim državnim i društvenim kapitalom. Grupacija je trebalo da počne da funkcioniše već 23. januaru 2020, ali je Savet, nadležan za njen rad, osnovan tek u maju 2020, a nakon toga formirana je i Skupština Grupacije. Savet Grupacije čine predsednik, četiri potpredsednika i predsednici nadzornih odbora fabrika (svi su oficiri) koje je, na predlog Ministarstva odbrane, izabrala Vlada. Predsednik Saveta je Branko Živanović, državni sekretar u Ministarstvu odbrane za privredu. Indikativno je, međutim, da je Živanović pre toga, dok je Nebojša Stefanović bio ministar policije, bio zamenik načelnika Sektora za materijalno-finansijske poslove i načelnik odeljenja za poslove javnih nabavki u MUP-u, a do 2013. je radio u privatnom sektoru, najpre u građevinskoj firmi Alfa projekat, potom u jednoj advokatskoj kancelariji, a od 2008. do 2013. za Vest grupu. Iako je obaveza Saveta da Vladi dostavlja izveštaje o radu i stanju u Grupaciji dva puta godišnje, a po potrebi i češće, sagovornici NIN-a iz namenske industrije kažu da nisu čuli da je Savet do sada Vladi dostavio bilo kakav izveštaj. Za neke je sporno i to što još uvek sve fabrike, članice Grupacije, imaju svoje nadzorne odbore, u skladu sa Zakonom o preduzećima, koji „ne prepoznaje“ Savet kao organ upravljanja kompanijama za proizvodnju naoružanja i vojne opreme u Srbiji.Pokojni otac ministra odbrane i dalje formalni vlasnik i direktor firme za trgovinu oružjem Zaboravnost ministra Stefanovića ili - pa šta U zvaničnom registru Ministarstva trgovine, na spisku sa imenima 228 firmi registrovanih za izvoz i uvoz vojne opreme i naoružanja, pod rednim brojem 210 još uvek se nalazi firma Junajted Bg, koju je 4. decembra 2015. osnovao Branko Stefanović, pokojni otac aktuelnog ministra odbrane Nebojše Stefanovića, koji je u momentu osnivanja te firme bio ministar policije. Uz to, ta firma svojevremeno je, iako je imala samo dva zaposlena i stalnu imovinu od 20.365 evra, dobila dozvolu i za posedovanje oružja. Još čudnije je što se ta firma i danas, 19 i po meseci nakon smrti njenog vlasnika, vodi kao aktivna, a proverom na sajtu Agencije za privredne registre NIN je utvrdio da tamo još stoji da je njen direktor i jedini vlasnik – Branko Stefanović. On je u septembru 2017. osnovao još jednu firmu, Junajted Bg konsalting, u kojoj je, takođe, bio direktor i jedini vlasnik. I ta firma se u registru APR-a još vodi kao aktivna, a u rubrikama u kojima se navode imena zakonskih zastupnika i vlasnika i dalje stoji ime pokojnog oca ministra Stefanovića. U junu 2018, preko Junajted Bg konsaltinga, on je osnovao i treću firmu, Seven stars kompani, čiji je jedini zakonski zastupnik, bar prema podacima sa sajta APR-a, čovek koji je preminuo u julu 2020, u bolnici „Dr Dragiša Mišović“, gde se lečio od kovida-19. Sve je još čudnije ako se ima u vidu da je Nebojša Stefanović svojevremeno tvrdio da njegov otac nema nikakve veze sa firmom GIM, već je samo sa njenim vlasnikom Goranom Todorovićem imao neki drugi zajednički biznis. NJih dvojica su jedno vreme, o čemu je NIN prvi pisao, sa po 50 odsto bili ortaci u dve firme, Junajted Bg i Vorldvajd konstrakšn and inženjiring kompani, ali su se formalno razišli čim su istraživački mediji počeli da pišu o njihovom trećem biznisu, trgovini naoružanjem. Neformalne veze, međutim, samo su ojačale, a brojni dokazi, koje su pronašli Birn, Krik, Pištaljka, NIN i drugi mediji pokazali su da je GIM-u krenulo baš nakon ortakluka Todorovića sa ocem tadašnjeg ministra policije. U 2016. su prihodi GIM-a bili samo 38 miliona dinara, a do 2019. povećani su 26 puta, na više od milijardu dinara. Slučajno ili ne, tek 2019. GIM je iskazao neto dobit od 65 miliona dinara, da bi već 2020. (u julu te godine umro je otac ministra odbrane) iskazao neto gubitak od čak 384,5 miliona dinara, uz pad prihoda od skoro 50 odsto. Nema nikakve dileme da je Nebojša Stefanović znao bar za jednu očevu firmu, jer je i sam u jesen 2019, gostujući na televiziji O2 (danas B92) rekao da su Todorović i njegov otac zajedno osnovali Bg junajted. Uprkos tome, kao jedan od naslednika nije pokrenuo proceduru ni za brisanje firme iz registra, ni za eventualnu promenu strukture vlasništva, zakonskog zastupnika… Sve u svemu, nijedna od tri firme, koje se još vode na pokojnog oca ministra odbrane, nije ugašena, a zajedničko im je da su sve poslovale sa manjim ili većim minusom, koji nikada nije pokriven. Pada pri tome u oči i da su dve od te tri firme, Junajted Bg i Seven stars kompani poslednji finansijski izveštaj APR-u dostavile još za 2018, iako stručnjaci za privredno pravo za NIN kažu da su njihovi klijenti, koji nisu na vreme dostavljali finansijske izveštaje, morali da plate po više stotina hiljada dinara kazne za privredni prestup. Iz dostupnih bilansa vidi se da je Junajted Bg za kratko vreme napravio ukupni neto gubitak od pet miliona dinara, Junajted Bg konsalting minus od 4,7 miliona dinara, a Seven stars je samo u 2018. izgubio 11,6 miliona dinara. U sve tri firme nagomilan je gubitak od skoro 200.000 evra. Pa šta? Milan Ćulibrk