Za oružje troše i budžetske rezerve

Tema odbrane se na Balkanu često politizuje i zloupotrebljava, a vojska i naoružanje neretko služe kao osnov za toksičnu i ratobornu retoriku. Lažne vesti i pogrešno tumačene ili zlonamerne informacije o naoružanju, vojnim budžetima ili međunarodnoj vojnoj saradnji često su prisutne u medijima. Kako bi postigli lake političke poene, političari se takođe redovno razmeću izjavama o naoružanju ili upiru prstom u komšije. To da se Hrvatska i Srbija utrkuju u naoružavanju, da Rusija naoružava Srbiju, da Zapad zloupotrebljava članice NATO-a u regionu i da se radi na destabilizaciji Bosne i Hercegovine, redovne su teme na meniju neproverenih i iz konteksta izvučenih informacija iz sfere odbrane. Samo uvećavanje vojnih izdataka ili ulaganje u naoružanje i vojnu opremu nije zabrinjavajuće, ali jesu ratoborni narativi koji ih prate i remete ionako krhke regionalne odnose. Izdaci za odbranu i posebno za naoružanje, česta su tema tabloidnih naslova, a brojevi, procenti i trendovi se neizbežno izvlače iz konteksta ili maliciozno koriste za podizanje tenzija. Svim državama u regionu je neophodan veći stepen transparentnosti kada je reč o vojnim budžetima, kako bi se omogućile rasprave o odbrambenim politikama zasnovane na činjenicama, smanjila ratoborna retorika, i na kraju, gradilo veće poverenje među zemljama regiona. Sa izuzetkom Hrvatske, sve zemlje Balkana prikazuju vrlo agregirane podatke o izdacima za odbranu, u opštim kategorijama, što ograničava precizno tumačenje i povezivanje promena u budžetima sa konkretnim poslovima i nabavkama naoružanja. Kao što su pokazali podaci u Balkanskom monitoru odbrane koji je izradio Beogradski centar za bezbednosnu politiku, izdaci za odbranu su u Srbiji i Hrvatskoj u porastu od 2016. godine, kada su ove dve države počele da ulažu u modernizaciju i obnovu svoje zastarele vojne opreme. Bosna i Hercegovina ima najniže vojne izdatke u regionu, koje održava ispod jedan odsto BDP-a. Unutrašnja politička blokada je onemogućila usvajanje federalnog budžeta u poslednje dve godine, te se skoro 90 odsto odbrambenog budžeta odvaja za personalne troškove. Crna Gora i Severna Makedonija su, odmah nakon prijema u NATO, uvećale izdatke nabavkama naoružanja i opreme. Albanija je najmanje transparentna i detaljna u svojim budžetima i bilansima, ali može se uočiti trend postepenog rasta njenih ukupnih rashoda za odbranu tokom poslednjih pet godina. Ove brojeve i procente nije dovoljno zasebno analizirati, već ih je potrebno tumačiti sagledavajući širi kontekst. Dok Srbija i Hrvatska zaista ulažu novac u obnovu svojih odbrambenih arsenala, to ne treba posmatrati kao trku u naoružanju, proizvedenu strateškim nadmetanjem ili strahom od međusobnog sukoba. S jedne strane, obe zemlje pre svega obnavljaju dotrajalo naoružanje i vojnu opremu iz vremena SFRJ. Sa druge, kroz kupovinu naoružanja slede svoje spoljnopolitičke interese i ojačavaju svoju poziciju na unutrašnjem planu. Hrvatska se trudi da se približi NATO cilju trošenja dva odsto BDP-a na odbranu, dok Srbija nabavlja naoružanje i vojnu opremu od svih svojih spoljnopolitičkih partnera (ruski i evropski helikopteri, francuski i ruski sistemi protivvazdušne odbrane, kineske bespilotne letelice). Vojska uživa veliko poverenje građana u obe zemlje (oko 65 odsto), te su ulaganja u nju i senzacionalistički narativi koji ih prate pogodni za oblikovanje javnog mnjenja i dobijanje unutrašnjih političkih poena. Takođe, velike skokove u izdacima na naoružanje prave ulaganja u vojno vazduhoplovstvo - u Srbiji modernizacija aviona MiG-29, a u Hrvatskoj kupovina francuskih borbenih aviona rafal. Srbija ima 14 aviona MiG-29 (nasleđenih iz vremena SFRJ i polovnih koje su Rusija i Belorusija donirale), dok će Hrvatskoj pristići 12 rafala u narednom periodu, što su eskadrile koje će se pre svega koristiti za kontrolu vazdušnog prostora. Na kraju, nijedna zemlja nije ni blizu da prekorači odredbe Dejtonskog sporazuma o kontroli naoružanja. Kada se posmatraju izdaci za odbranu u Srbiji u prethodnom periodu, najupadljivije su ogromne diskrepance između inicijalno usvojenih zakona o budžetu i stvarnih rashoda. Naime, Srbija je imala oštre skokove u izdvajanjima za odbranu tokom godine, najčešće prebacivanjem sredstava iz budžetske rezerve Ministarstvu odbrane, i to na stavku za naoružanje i vojnu opremu. U 2018. i 2020. godini, uvećanja tokom godine su iznosila oko 20 odsto, dok je najdrastičniji skok zabeležen u 2021. godini, kada je budžet Ministarstva odbrane aprilskim rebalansom uvećan 44 procenta. Ovakve razlike ukazuju na nedostatak dugoročnog planiranja i ad hoc sklapanje ugovora o nabavkama, u skladu sa spoljnopolitičkim prilikama. Na kraju krajeva, dugoročni plan razvoja sistema odbrane (koji je inače bio nedostupan javnosti), istekao je prošle godine, a novi još uvek nije usvojen, te je jasno da dodatno uvećanje budžeta koje se planira za tekuću godinu nije povezano sa planovima i potrebama sistema odbrane. Srbija nije usamljena u regionu u ovoj praksi, Crna Gora je u 2018. i 2019. godini uvećala odbrambene rashode 52, odnosno 69 odsto u odnosu na prvobitno usvojene budžete. Hrvatska je krajem prošle godine, nakon potpisivanja ugovora o kupovini rafala, rebalansom uvećala budžet za 49 odsto. Kod balkanskih članica NATO-a uočljiva je velika razlika između rashoda za odbranu koji se prijavljuju Alijansi i onoga što se prikazuje u domaćim bilansima. Ta razlika je rezultat korišćenja različitih metodologija - NATO u rashode za odbranu uključuje vojne penzije, dok u nacionalnim dokumentima one nisu uračunate u rashode ministarstava odbrane. Ovakva metodologija u zemljama sa velikim brojem ratnih veterana pravi značajnu razliku, što kod drugih NATO članica nije slučaj. Iako predstavlja računovodstvenu peripetiju, zemljama na Balkanu služi i kao koristan politički trik, kojim se istovremeno približavaju kriterijumima NATO-a, i dodvoravaju domaćoj javnosti. Geopolitička situacija se nakon ruske invazije na Ukrajinu dramatično promenila preko noći, vrativši odbranu na dnevni red. Mnoge evropske zemlje već planiraju uvećanja vojnih budžeta. NATO, kao mehanizam kolektivne odbrane evoluira pred našim očima, a izvesno je i da će u budućnosti doći do veće odbrambene integracije u okviru Evropske unije. Ove promene će neminovno uticati i na region Balkana, što će podstaći diskusije o reformi odbrane i vojne saradnje. Nove okolnosti su pokazale da postoji potreba za verodostojnim i nezavisnim informacijama kada je reč o odbrani na Balkanu, kako bi se obezbedio prostor za raspravu o odbrani i bezbednosti koja bi bila zasnovana na činjenicama. Poverenje se neguje kroz transparentnost i otvoren dijalog, a to se ne može postići neprijateljskim i militarističkim narativima.