Lažne vesti i stvarne smrti

U redovima ukrajinske vojske bore se dve zanosne plavuše. Jedna je supruga visokog zvaničnika Ukrajine, neki kažu potpredsednika, a druga je mis Ukrajine za 2019. godinu. Negde uz njih u prvim borbenim redovima je i predsednik Volodimir Zelenski. Sve troje su uslikani na zasebnim fotografijama koje su ubrzo po objavljivanju postale viralne i služile su da pokažu da je u odbranu istočnoevropske države pred ruskom intervencijom, kako je zove zvanična Moskva, stalo i staro i mlado, muško i žensko, zgodno i manje zgodno. Jedini je problem što je reč bila o propagandi – osoba s prve slike je rezervistkinja slikana na polaganju zakletve, druga osoba zaista jeste bila mis Ukrajine, ali je dokazni materijal potekao s nekog modnog foto-sešna, a slika Zelenskog s vojne vežbe stara je skoro godinu dana. Dobro, reći će neko, reč je o benignim manipulacijama koje ipak ne štipaju za oči. Malo nakon njihove pojave, objavljena je ozbiljnija, uistinu srceparajuća slika oca koji se pred izbegličkim konvojem oprašta od ćerke. Prvo je pripisana ukrajinskoj, a potom ruskoj strani. Onda je medijima zavladao snimak oklopnog vozila koji naglo skreće i gazi civilni automobil na ulicama jednog ukrajinskog grada. Na koncu se ispostavilo da reč nije bila o namernom zločinu (kao da slučajni postoji!), već se radilo o pokvarenom vozilu koje je proklizalo u nesrećnom trenutku. Vozač automobila je srećom preživeo. Ovakvih poluistina je od početka ruske invazije na Ukrajinu bilo doslovno na hiljade. Prigodan, iako nehotični komentar sadržan je u jednom drugom videu koji je nekoliko puta od svog nastanka bio viralan, poslednji put kao dokaz da su smrti od kovida šarena laža: u njemu spiker govori ispred mnoštva crnih kesa za leševe. Kad osoba u jednoj od vreća počne da se pomera, snimak se usredsređuje na spikera. Taj video nije nastao ni tokom rata u Ukrajini, niti ispred neke od improvizovanih kovid bolnica, već je snimljen u Beču pre dve godine, za potrebe kampanje protiv klimatskih promena. Ipak, pokazao je jednu nespornu istinu: dok međunarodna javnost sa i dalje bezbedne udaljenosti posmatra krvoproliće i licitira šta je tačno, a šta ne, istovremeno spremna da poveruje u sve i da ne veruje ni u šta, ljudi svakodnevno gube živote. Ako vesti mogu da budu lažne, smrti nisu. Stari je aksiom da u ratu prvo strada istina, a da se mašta razmaše. U dobu sve većeg primata društvenih mreža, ovu istinu tek ne treba dokazivati. Svaka informacija potencijalna je dezinformacija, a integritet činjenica teško je braniti kad je same činjenice teško utvrditi. U bujici dokazivanja, i Rusija i Zapad su pribegli starom oprobanom receptu koji, umesto da pospeši kontekstualizaciju dešavanja na terenu, zapravo pre radi na smanjenju protoka informacija. Argumenti se potom uniformišu po predviđenom kalupu. NJeno veličanstvo cenzura otuda pokazuje da rusko-ukrajinski rat nije samo rat za teritorije i geopolitički uticaj, već i za naklonost i duše neupletenih posmatrača. U prvih deset dana ratovanja, glasili su mnogi naslovi po medijima - Rusija je zabranila društvene mreže Fejsbuk i Tviter. Jedna starija poznanica iz Rusije, inače protivnica aktuelnog moskovskog režima, koja izvesno nije dovoljno tehnološki pismena da kupi VPN (virtuelnu privatnu mrežu kojom korisnik može da se digitalno „izmesti“ u drugu državu, a samim tim zaobiđe nametnuta nacionalna ograničenja), preko istog tog Fejsbuka je potpisniku ovih redova rekla da mreža nije zabranjena, ali da povremeno ne može da joj pristupi. Svejedno, reč je o signalu koji treba da zabrine – paralelno s (ne)potpunim blokiranjem društvenih mreža, Putin jeste naložio hapšenje antiratnih aktivista i demonstranata, jeste zabranio medijsku upotrebu reči „rat“ u opisivanju poslednje vojne, kao i rad na desetine mahom lokalnih medija, i jeste zapretio kaznom od 15 godina zatvora svakome ko objavi ono što je po mišljenju Kremlja lažna vest o dešavanjima u Ukrajini. Posledice su nazočne – nekih jedanaest miliona Ukrajinaca koji imaju rođake po Rusiji ima ozbiljne poteškoće da „porodici s istoka“ objasni da ruske rakete ne pogađaju samo infrastrukturne i vojne ciljeve, već da kao famozna kolateralna šteta stradaju i civili. Ipak, građani Rusije se snalaze i dovijaju, pa je potražnja za VPN-ovima u Rusiji za svega nedelju dana porasla za čak 668 odsto. Ruku na srce, ove zabrane društvenih mreža sticajem okolnosti su posledica jedne druge zabrane – velike tehnološke kompanije koje su njihovi vlasnici, prvobitno su zauzdali deljenje sadržaja koje su napravili ruski državni mediji. Nedugo potom, kompanija Meta, koja stoji iza Fejsbuka, dozvolila je objavljivanje vesti o zloglasnom ukrajinskom Azovskom bataljonu, skupini neonacista o kojoj su i zapadni mediji negativno pisali, doduše negde do 2015. godine, „samo pod uslovom da se veliča njihova uloga u zvaničnoj ukrajinskoj vojsci i ratu protiv Putina“. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila je i zabranu ispostava medija poput Raša tudej i Sputnjik na teritoriji EU, a Putin je potom najavio zabranu Bi-Bi-Sija, Dojče vele i Radija Slobodna Evropa. Strani dopisnici su, suočeni s drakonskim kaznama, samovoljno počeli da napuštaju ratna poprišta. Pojedini koji su odlučili da ostanu su nažalost izgubili život, poput novinara NJujork tajmsa Brenta Renoa, koji je stradao od ruske vatre u gradiću Irpinu, u međuvremenu sravnjenom sa zemljom. Jedan njegov kolega je ranjen. Opet, paradigmatično je i da je Renoova pogibija prvo bila demantovana – kao uostalom i sada već desetak sličnih crnih crtica o predstavnicima sedme sile, ali je u ovom slučaju smrt nedugo po demantiju ipak bila potvrđena. Bez novinara, vesti o sukobu u Ukrajini širom sveta neretko počinju s mnogobrojnim ogradama. Za potrebe crnog humora ćemo preuveličati realno postojeći trend: ako Rojters javlja da su Rusi pogodili nuklearku u Zaporožju, AFP veli da je stradala samo administrativna zgrada, ali da je, recimo, porodilište u Marijupolju temeljno sravnjeno sa zemljom; Rusi sve to demantuju i dodaju da je Kijev pao, što potom sam Zelenski demantuje, s ulica istog tog Kijeva, iako neki kažu da je sve vreme u Lavovu… i tako dalje. Naravno, u ovoj razmeni cenzura i protivrečnosti ni na trenutak ne treba pomisliti da je neka od zaraćenih strana na strani nepristrasnog i objektivnog izveštavanja. Ne samo sad, nego i u skorijoj prošlosti. Više puta su pobijene tvrdnje Kremlja da Ukrajina na teritoriji Donbasa priprema genocid nad Rusima i rusofonim manjinama – premda su manjinska prava tamo nesumnjivo smanjivana, a trupama ekstremno desnih paravojnih trupa (koje se u malo čemu razlikuju od Tigrova Željka Ražnatovića Arkana, recimo) davana su krila iz Kijeva, a neki kažu i Vašingtona. Upravo strah od masovnog stradanja sunarodnika korišćen je u svrhe pripreme za rusku invaziju. S druge strane, Amerika možda jeste nekako prihvatila da Donald Tramp 2016. godine nije izabran za predsednika (isključivo) zahvaljujući ruskom hibridnom delovanju u digitalnom prostoru, ali preostaje činjenica da je invazija na Irak 2003. godine opravdana u međuvremenu dokazano netačnim tvrdnjama da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje. Veliki zapadni mediji su tu dezinformaciju rekli kad je trebalo, pa porekli kad je bilo zgodno, nekoliko godina kasnije. Velika je naivnost potrebna da se veruje da zapadni svet neće ponovo pribeći sličnim manipulacijama, naročito budući da će Rusija po svoj prilici izgubiti u tekućem ratu. Uostalom, Putin punih osam godina nije iskoristio da ostatak sveta uveri u stradanje ruskog naroda u Donbasu, agilni Zelenski već se uspinje na tron pobednika u medijskoj vojni, pa ne treba isključiti mogućnost da Zapad dodatno pogura one na čijoj je strani. Recimo, da švedski političar i diplomata Karl Bilt sliku ukrajinskih tenkova iz 2016. predstavi kao da je nastala nedavno, što se desilo, ili da njegov sunarodnik, ekonomista Andeš Aslund koji je bio savetnik u vladama Kirgistana, Rusije i Ukrajine, u jednom autorskom tekstu napiše rečenice poput: „Ovaj rat je najjasniji primer borbe crne i bele boje, dobra i zla, u modernoj istoriji“, te da su Putinove akcije „učinile Rusiju toksičnom“. Sve i da je ono što je Aslund napisao nedvosmisleno tačno, ovakvi redovi su sramotni, naročito iz perspektive tobožnje analitičnosti, i nesumnjivo usmeravaju tumačenje čitalaca. Na koncu, višestruko su štetne – reći da je čitava država otrovna paradoksalno dovodi do obostrane homogenizacije javnog mnjenja. Nije samo Zelenski postao simbol ukrajinske borbe, pa i slobodnog sveta, već je i Putin u Rusiji za pola godine podršku podigao sa 65 na 71 odsto. Ne zahvaljujući ratu, već interpretativnom okviru u koji je rat smestio: postjanukovičevska Ukrajina je neonacistička antiruska tvorevina, što je tačno taman onoliko koliko se na Zapadu tvrdi da je Rusija „Treći rajh za 21. vek“. U tom smislu je znakovito tumačenje jednog izveštaja UN u kojem su i ukrajinska i ruska strana optužene za kršenje ljudskih prava, pa i ratne zločine, u prvim mesecima sukoba 2014. godine. Mirovni sporazum potpisan u Minsku iste godine do danas podrivale su obe vojske, podvučeno je u njemu. Sada, u jeku rata, optužbe za krah prekida vatre su jednostrane, odgovornost se ne deli, nego prebacuje u krvavoj partiji pingponga, a istina pada negde na sredinu stola, gde francuski predsednik Emanuel Makron sve češće pokušava da se pozicionira kao nepristrasni posrednik. No, kako reče jedan lik u antologijskoj američkoj seriji Žica, „što je laž veća, ljudi u nju lakše veruju“. S druge strane, onoliko koliko je istina delikatna, toliko je prema njoj neophodno ophoditi se s razumevanjem i strpljivo skidati naslage obostranog oportunističkog domaštavanja. Putin zna da mu je za agresiju na drugu zemlju u sutonu političke, pa i životne putanje, neophodna cenzura u sopstvenoj državi. Isto tako, Zapad zna da mu za proizvodnju idealnog zločinca i idealne žrtve – u ovom slučaju Ukrajine – treba jednostrano tumačenje geopolitičke dinamike u kojem ni za šta nije ni kriv ni odgovoran. U takvim okolnostima, ni dve nedelje od početka rata, javni diskurs o sukobu u Ukrajini sveo se na jedan ustinu grozan naslov: „Evo kojim plesovima na TikToku možete da pomognete Ukrajini“. Mada, i to je bolje nego da se o ratu uopšte ne govori. To bi svakome reklo 300.000 poginulih ljudi u Jemenu, ali ne može. Stefan Slavković