Igor Mandić

Kao malom, majka mu je tepala na italijanskom pa je govorio da je njegov maternji jezik italijanski. Hrvatski jezik je zvao svojim domovinskim jezikom, a lingvistički jezik kojim se služio bio je srpsko-hrvatski. Toliko o jezicima koje je koristio ovaj rođeni Šibenčanin, odrastao u Splitu, koji je od studija živeo u Zagrebu gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao književnost i 1970. godine objavio prvu knjigu. Ostavio ih je više od 30. Pisao je za novine, pre svega kolumne, u najboljoj tradiciji velikih pisaca Antuna Gustava Matoša i Miroslava Krleže. Umeo je da bude ironičan prema drugima i prema sebi. I nije ćutao. Kada je u Hrvatskoj 2001. objavljen Leksikon stranih pisaca u izdanju Školske knjige, jedan od retkih koji je glasno osudio taj poduhvat bio je Igor Mandić: „Opisujući naše susedstvo kao inostranstvo, taj leksikon je pokazao da smo se mi ušančili i ulogorili u jednu malu garsonjeru. U takvom ograđivanju prepoznao sam najgori malograđanski, egomanski strah od odmeravanja prema susedima…Odjednom je hrvatska književnost postala okružena tako sitnim literaturama, tu pre svega mislim na Srbiju, jer ostale literature, slovenska ili makedonska, na primer, nama uopšte nisu bitne. Taj prikaz srpske književnosti je sramotno nizak jer su izbačeni mnogi svetski poznati srpski pisci, valjda zato da bi se posredno pokazalo da je hrvatska književnost veća. To je sramota hrvatskog intelektualizma.“ Kada su mu zbog takvog i sličnih poteza u Hrvatskoj zamerali na manjku patriotizma, Igor Mandić je odgovarao da je „patriotizam utočište hulja“, uz obavezno objašnjenje da to nije njegov izraz, ali ga je usvojio. U svojoj poslednjoj knjizi, Predsmrtni dnevnik, Mandić se suočava sa vlastitom svešću o smrti, tačnije bavi se temom starosti, smrti i samoubistva. Ovo poslednje ga je opsedalo od trenutka kada su njegova supruga Slavica i on izgubili kćer Adu koja je u 36. godini odlučila da sebi prekrati život. Govorio je da je spreman na smrt poslednjih desetak godina: „Smrt je lažljiva kurva i bira preko reda pa je ugrabila našu kćer ranije. O smrti nisam razmišljao do 2004, do smrti našeg deteta. Smrt je u našoj civilizaciji kazna koje se ljudi boje, a ja se smrti ne bojim. Ja sam sa smrću pomiren.“