Tajna vile u Užičkoj 12

Kao istoričarka umetnosti, koja se ozbiljno i precizno bavi svojom strukom, ne samo kroz profesuru, već i kroz istraživački rad o životu i radu mnogih značajnih likovnih umetnika, odlučila sam se da uradim monografiju o inženjeru arhitekture i pilotu Vojinu Simeonoviću (Beograd, 1900-1976), inače mom ocu. Vojin Simeonović je posle diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1925. godine radio najpre u arhitektonskom birou Aleksandra Đorđevića, potom arhitekte Miladina Prljevića, s kojim je učestvovao na mnogim konkursima po celoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Svojim prvim realizovanim projektom 1932, zgradom Doma Aero-kluba, na uglu Uzun Mirkove i Kralja Petra, arhitekta ostvaruje antologijsko delo srpske arhitekture između dva svetska rata. Sticanjem statusa ovlašćenog arhitekte osniva vlastiti projektantski biro u Knez Miloševoj ulici. Cenjen i poštovan kao arhitekta, između dva svetska rata, a i u posleratnoj Jugoslaviji, dobijao je mnogobrojne porudžbine privatnih investitora za izgradnju njihovih vila u rezidencijalnom delu Beograda – na Dedinju, Senjaku, obroncima Avale - i stambenih zgrada u urbanom tkivu prestonice. Mamila me je, u porodičnoj zaostavštini sačuvana, bogata projektna i tehnička dokumentacija, mnogo godina kasnije pošto oca više nije bilo, da se ovim pozabavim. Ali vreme je izmicalo. Posle 2000. godine kada je, na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, studentkinja Hajna Petrović (danas Tucić) diplomirala sa temom Život i delo arhitekte Vojina Simeonovića sve više mi se vraćala misao da bi bilo dobro da se objavi monografija. Kada su se sve „kockice složile“, želja se pretvorila u stvarnost. Započeli smo, dva moja mlađa saradnika i ja, pravi istraživački rad. Najpre je detaljno pregledana dokumentacija sačuvana u porodici, kao i arhivska građa u određenim javnim ustanovama. Kada je ovo savladano, ukazala se potreba, onako kako pravi istraživači to rade, da se obiđu svi sačuvani Simeonovićevi izvedeni predratni i posleratni objekti. Za stambene zgrade u gradskom jezgru Beograda nije bilo problema. Mogli smo da uđemo bez ikakve najave iako smo, kakav je red, obaveštavali njihove sadašnje stanare. I od njih smo, pogotovo od onih koji su starosedeoci u tim kućama, dobijali dragocene podatke. Nije bilo problema ni sa vilama na Dedinju i Senjaku, u kojima odavno ne žive, a i ne poseduju svoja zdanja, predratni vlasnici. Razume se da smo, pismom, uz naše predstavljanje i obrazloženje molili dozvolu za ulazak u ta zdanja. Želeli smo da prođemo kroz prostore i ponešto snimimo. Uz duže ili kraće čekanje na odgovor, dobijali smo pristanke. U nekadašnjoj vili bivšeg predsednika Ministarskog saveta Vlade Kraljevine Jugoslavije, Nikole Uzunovića, posle Drugog svetskog rata je rezidencija američkog ambasadora; u vili gospođe Olge Krsmanović je rezidencija kanadskog ambasadora; u vili Marka Markovića, generalnog direktora Uprave državnog monopola, doskoro je bila rezidencija ambasadora Gane (danas nažalost država nastoji da je proda); u vili trgovca Rada Petrovića, danas je rezidencija japanskog ambasadora. Svugde smo ljubazno primljeni i uz pratnju zaduženog službenika obišli eksterijer i određene prostore enterijera vila, ostali koliko nam je bilo potrebno i snimali šta god smo želeli. Isprečio se samo jedan slučaj. U toj Užičkoj ulici postoji još jedna vila, koja je bila naručeni projekat arhitekti Simeonoviću. Vila na broju 12 građena je pred sam Drugi svetski rat za gospodina LJubivoja (LJubišu) Perišića, vlasnika velikog voznog parka autobusa. Znajući odavno ko su vlasnici ostalih vila, ova u Užičkoj broj 12 ranije me nije mnogo interesovala. Sada, kad je bila potreba, morala sam da se raspitam kome da se obratim i zamolim za eventualni ulazak u vilu. Odlučila sam da odem pred kuću, da zazvonim i dobijem, ako je moguće, neko obaveštenje. U vrtu se vijori državna zastava Srbije, a pred kućom je kućica iz koje je izašao vojnik. Objasnih ko sam, šta sam i šta me interesuje. Pristojno me je saslušao i rekao - a bila je nedelja i divan sunčan dan - da dođem od nedelje, da će tu biti domaćin zgrade pa će mi on, valjda, dati neku informaciju. I naravno, otišla sam. LJubazan domaćin, po pozivu vojnika, izašao je pred kuću. Pred njegov izlazak otvorila su se velika klizna vrata i za trenutak uspela sam da vidim vilu u dubini vrta. Rekao mi je da kuća pripada Vladi Srbije i da se njima obratim. I od tada počinje „golgota“, koja je trajala do pre neki dan. Pisala sam na sve moguće adrese, moleći da mi samo kažu kome da se obratim za dozvolu. Moja upornost je bila velika, a moja naivnost neizmerna. Ćutanje. Jedini odgovor sam dobila od DIPOS-a da kuća ne pripada njima i od opštine Savski venac (u međuvremenu sam saznala da je bila u njihovoj nadležnosti), iz koje su mi odmah odgovorili da je kuća bila pod njihovom upravom, a da je 2019. prešla u nadležnost grada Beograda. Moje pismo je stiglo i do predsednika Srbije Aleksandra Vučića, iz čijeg su mi kabineta, posle izvesnog vremena, 17. novembra 2021. poslali pismo da je predsednik uputio pismo Ministarstvu kulture i informisanja i predsednici Vlade Ani Brnabić da mi „u zakonskom roku“ (ne piše do kada) nešto odgovore. Kako je opet nastao muk, to moje pismo objavljeno je, sa naslovom Šta krije stara vila u Užičkoj 12? u dnevnom listu Danas 9. februara ove godine. Ovo je uzbudilo nadležne. Istog dana telefonom su me pozvali iz Vlade Srbije i uz ljubazne priče obećali da će mi se javiti u roku od nedelju dana sa nekim odgovorom. Ali, poziv je stigao odmah sutradan, uz nagoveštaj da je kuća pod „posebnim režimom“, a da će oni, ipak, pokušati da izdejstvuju dozvolu za obilazak. Opet muk i moj novi poziv telefonom (svi razgovori su obavljeni telefonom). Tad je bila formulacija da vila ima posebnu namenu, ali da se još čeka odgovor na njihov upit. Umesto toga „lopta“ je ponovo prebačena na Sekretarijat za imovinu i pravne poslove. Opet neke nebuloze, zamajavanje. Tek kad sam zapretila ponovnim izlaskom u javnost, stigao je konačno pismeni odgovor: „Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, 10. mart 2022 – Poštovana, u vezi Vaše molbe za mogući ulazak u vilu koju je projektovao Vaš otac Vojin Simeonović, a koja se nalazi u ul. Užičkoj 12, u Beogradu, u cilju pisanja monografije, obaveštavamo Vas da se predmetni objekat nalazi pod posebnim režimom bezbednosti zaštite, iz kojih razloga nije moguće da Vam se omogući ulazak u istu“. I tu se priča, koja je trajala više od godinu dana, završava. Ko gubi: arhitekta, autori monografije ili vlast zemlje u kojoj živim?