U budućnost s dve brzine

Puštanje u promet voza Soko od Beograda do Novog Sada, Srbija je čekala od 2014, kada je Aleksandar Vučić, tada premijer, dogovorio izgradnju brze pruge između srpske i mađarske prestonice sa ministrom transporta Kine, Jang Cuatangom. Tada je procenjeno da će radovi biti završeni do juna 2017. Gotovo pet godina kasnije, san se ostvario, delimično: u kompoziciju „bolju od japanske“, u subotu se ukrcao dotični, sada kao predsednik, i mađarski premijer Viktor Orban, skupa sa svitom domaćih zvaničnika, mnogoljudnom privrednom delegacijom, inostranim investitorima, probranim novinarima i ponekim „običnim“ putnikom. Jureći 200 na sat, družina je šampanjcem proslavila otvaranje petine planirane trase. „Slučajno“ se tu našao i osmogodišnji Lazar, izrazivši želju da se upozna sa Vučićem, što je neke podsetilo na podvig spasavanja dečaka iz snega kraj zavejanog Feketića, još u vreme kad je on bio PPV. Samo je aktuelna prilika bila radosnija, pa nije bilo potrebe za previše dramatizacije. U Novom Sadu, euforičnu bulumentu dočekalo je na hiljade „spontano“ okupljenih građana, „koji nisu imali druga posla no da slušaju govoranciju“, kako su izveštavali slobodniji mediji. Tog trenutka, nastupila je budućnost – pomenutom rutom sad svi možemo da se vozikamo. Ne bi nas otac nacije tek tako pustio, a da nije bio nazočan i nekolicini probnih vožnji, a poslednjoj dva dana pre one svečane. Od tada je telefon beogradske stanice Centar bio užaren od poziva namerenih da se i sami uvere u srpske železničke domete, odnosno, kineske, da budemo pošteniji. Odgovor dispečera bio je razočaravajući. „Nismo dobili vozni red, pozovite sutra“, govorili bi i u četvrtak, i u petak, verovatno želeći da spreče gužvu u uskom grlu Prokopa. Ona je na novosadskom kolodvoru imala smisla, budući da je „obnovljen posle 60 godina“, po Vučićevim rečima. Po istini, opet delimično - podzemni prolazi do koloseka tek treba da se dovrše, baš kao i stanica Novi Beograd, jedina usputna na trasi Sokola. O samom Prokopu suvišno je govoriti, jer je nalik zaboravljenom gradilištu. Iz betonske ploče što se nadvija nad stanicom već više decenija, štrči armatura, negde savijena, a negde i polegnuta. Među snopljem šipki skuplja se kišnica, od koje se ulaz čuva nazoviobjektom nalik na mali plastenik. Odatle se okomito pružaju stepenice u podzemlje, dok su liftovi dobro skriveni, kao i koridori za vuču kofera. Deo nakaznog nadzemnog poteza obrubljen je tarabom od bilborda. Na slikama je futuristički prizor – moderna građevina, okružena srećnim ljudima i još srećnijom decom što se igraju po zelenim površinama. „Hoće li ovo ovako da bude“, lažnjak zbunjuje mališana iz aktuelnog trenutka. „Hoće“, uvereni su njegovi roditelji. Ili im je samo dosta golgote kroz koju su prošli na putu do takozvane stanice Centar. Jer, namenski prevoz predstavljaju autobusi 36 i 38 a, sa malo poznatim pravcem kretanja, kao i minibus pod brojem 34. NJihova frekvencija u narodu se poredi sa doziranjem antibiotika, pa se ove linije većinski izbegavaju. To daje slobodu vozaču da u subotnje jutro vrši malu nuždu tik do vozila. Nije mu zameriti, s obzirom na navedene komplikacije oko silaženja do železničko-staničnih sadržaja. Kao vid transporta do Prokopa mogu da se koriste i trolejbusi 40 i 41, s nedavno umetnutim stajalištem kod odvajanja pristupne saobraćajnice od Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića. Dok još nije bilo Sokola, najbliža stanica iz smera Banjice bila je Rudo, odakle i dokle se trebalo taljigati i 10 minuta. Ali, sve to zaboraviš kad vidiš voz marke Štadler. Prethodno moraš da kupiš kartu, po ceni od 300 promotivnih dinara do 30. aprila, što privlači gomile radoznalaca, postrojenih u redove. Među njima nisu ljudi sa invaliditetom, jer do biletarnice nema rampe. Ako takvih teškoća nemaš, možeš da biraš među pet polazaka Sokola, dok su u ponudi i regio-ekspres i regio, koji istu distancu prelaze za 49 i 57 minuta i staju na 7 i 11 međustanica. I za njih vlada interesovanje, a tu je dozvoljeno i stajanje, za razliku od prvog, intersitija. LJubazno osoblje pregleda karte i upućuje putnike do sedišta, na dva nivoa, jer se radi od dabldekeru. Kupei su prepuni dvadesetak minuta pre polaska. Izrazi lica putujućih presrećni su i puni iščekivanja. Zrače i nasmejane stjuardese, pa čak i higijeničarke. „Kad bude puna cena karte, biće i biranja sedišta“, kaže nam jedan čovek, lišen mogućnosti da sedne uz svoju ekipu. Ta, puna cena biće ili 1.000 ili 1.600 dinara, zavisno od toga koje medije pratite. Zamašnoj svoti odgovaraju prostori za ručni prtljag, idealni samo za aktovke, odnosno, torbe za laptope. To sada nije važno jer su svi krenuli na izlet. Potpisnici ovog teksta nije svejedno, mora da prizna. Predugo je kamarila stresove u GSP-u, što je čini manje hrabrom za tekuću avanturu. „Šta ako opet neko pređe preko neobeleženog prelaza, ili neko, sa svesnom namerom suicida iskorači na prugu“, i takve je misli more, dok se okolno raspoloženje bliži novogodišnjoj histeriji. Krećemo tačno u sekund, dok je Vučić sa svitom kasnio 20 minuta u startu. „Do Batajnice voz ide 120 na sat, a onda 200, sve do Karlovaca“, putnici su veoma upućeni, pa ovom dodaju da brže pruge nema sve do Nemačke. I manja od dve domaće brzine dovoljna je da se ne primete brda šuta nastala stalnim dograđivanjem Beograda na vodi, što nije važno u kontekstu masovnog fotografisanja i slanja slika preko besplatnog vaj-faja. Kod Batajnice, foto-sešn umine, po inicijativi jednog od prisutnih da horski zapevamo pesmu „Dvesta na sat“, što zaista i činimo. Pažnja može da zapne na stihovima „ko će brže, ko će bolje“, proročki podudarnih predizbornom sloganu SNS-a. Premda magija brzine opija prisutne, neko se seti da dobaci da ćemo biti u Novom Sadu pre no što uspemo „da popijemo kafu“, aludirajući na Vučićeve reklamne najave. Sendviči i grickalice, u ponudi kupea organizovanog da liči na vagon-restoran, pašće na pamet putnicima tek po produženju trase. „Sad žena više neće moći da me grdi što prebrzo vozim“, šala šalu stiže u atmosferi opšteg ushićenja. Opravdanoj nepoznavanjem stare prakse poslovnog voza između istih gradova, kada se stizalo za 45 minuta od početne do krajnje tačke. „Onda se, početkom devedesetih, sve urušilo, pa i ta vrsta prevoza“, objasniće tiho jedan profesor. Svedok i truckanja u „pilićarskoj“ kompoziciji, čije je vreme vožnje bilo rastegljivo od sat i po do dva i po sata. I kada se dešavalo da „nestane struje“ ili da se čeka prolazak prioritetnijeg voza, „dok te bog ne zaboravi“. Tako, otvorenog srca i duše jedni naspram drugih, u Novom Sadu smo već svi drugari, pa se tako i rastajemo. Novosadska je stanica sasvim druga priča od tragedije Prokopa. Uglancani peron okićen zastavama, čekaonica za mališane sa svim mogućim napravama za igranje. Salon za odrasle, sav u eko-koži i bujnom saksijskom rastinju. Kovid ambulanta spremna, kao i novi lift i restaurirano predvorje. Na biletarnicama manja gužva jer ih nema samo dve, već sijaset. Napolju se ovogodišnja prestonica kulture sjaji, pa se izletnici razmileše na sve strane, uglavnom po kafanama, gde opet jedni na druge nalećemo. U povratku, karata nema za 16 sati, pa moramo da utucamo vreme do kasnije satnice. Zato povratničko raspoloženje više nije tako orno, ili je za ovo zaslužna konstrukcija gornjeg sprata, naspramno poređanih redova sedišta, sa astalima samo na mestu gde se oni susreću. Razgovori su ne samo intelektualniji, već i daleko spekulativniji. Tako saznajemo epilog svečane vožnje zvaničnika, čemu su povod tri kilometra pruge od Karlovaca do Novog Sada, koju su „radili Rusi“. „Među zvanicama je bio i kancelar Austrije, koji je skup napustio u Novom Sadu, kao i Orban. TV kamere su povratak kamarile ispratile samo donekle, kada je Vučić otišao na krkanluk sa Kinezima i Rusima, što se ne bi najbolje shvatilo u kontekstu rata u Ukrajini“, otkriva jedan mašinski inženjer. Simbolično, pritisak usled ulaženja u tunel stvara teško podnošljivu tenziju u ušima. Razilazak nije tako srdačan kao odlazak. Štaviše, iz voza putnici energično hrle, ali u pogrešnom pravcu, pravcu biletarnice. „O, pa tu nije izlaz“, sledi šok izazvan nemuštim natpisima. Stariji vuku nogu pred nogu, dugo se penjući pravim stepenicama. NJima je utisak nesumnjivo pokvaren nedoslednim stremljenjem u budućnost, prisutnim i prilikom konkursa za logo i naziv „najbržeg voza, bržeg od skoro svakog u zemljama Evropske unije“, kako je Sokola ocenio ministar finansija Siniša Mali. Naime, odmah po objavljivanju rezultata takmičenja za najbolje rešenje vizuelnog identiteta i samog imena kompozicije, čija je nagrada od milion dinara otišla u ruke Andrije Arsića. Od oko 4.000 pristiglih predloga, njegova je ideja proglašena plagijatom na društvenim mrežama. Jer, slično rešenje imala je još nekolicina kandidata, svi ilustrujući „brzinu, jedinstvenost, originalnost i savremenost“, il’ bar jedan od ova četiri pojma, konturama iste ptice grabljivice. I svi su oni potencirali nacionalne boje, kao i boje raspisivača konkursa Srbija voza, po sugerisanim propozicijama. Nekom bi pala u oči i srodnost oznake ovog brenda sa oznakom Sapsana, prvog brzog voza u Rusiji, koji tera od Moskve do Sankt Peterburga za ravno četiri sata. Karakteristika tog čuda elektronike je i da se u njemu može „jesti s poda“, što se za sada može reći i za našeg Sokola. Međutim, masne fleke od prstiju po prozorima, u ovom drugom slučaju, poručuju da nivo higijene mora ornije da se održava. Baš kao i u vozilima GSP-a, datim na poklon ili kupljenim od naprednijih zemalja, koji su em prljavi, em im fali tapacirung na sedištima, ili su im amortizeri uništeni, ili se gase i šlajfuju na većim uzbrdicama. Te svakodnevne, mučeničke rute građana niko ne pominje u odavno zahuktaloj kampanji naprednjaka. Po kojoj će uskoro biti još bezbroj auto-puteva, fabrika, brza pruga će doći i do Niša, a biće i povećanja plata i penzija. Shodno tome, i prosečan Srbin će moći da uzjaše Sokola. I da gricka svoju džigericu, čekajući na povratak. Dragana Nikoletić