Mir po neku cenu

U Šekspirovom Kralju Liru, Edgar kaže: „Sve je u tome: biti zreo.“ Kad je reč o pregovorima s ciljem da se ograniče ili okončaju međunarodni konflikti, u pravu je: do dogovora dolazi tek onda kad su vodeći protagonisti spremni na kompromis, a potom u stanju i da svoje vlade obavežu na primenu dogovorenog. Ova istina od velikog je značaja za svaki pokušaj da se rat između Rusije i Ukrajine završi diplomatskim putem. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ima mnoštvo razloga da okonča konflikt u kome su život izgubile hiljade njegovih sunarodnika, uništeni veliki delovi nekoliko najvažnijih gradova, milioni ljudi ostali bez domova, a ukrajinska privreda devastirana. A njegova reputacija raste iz sata u sat, dajući mu političku snagu da sklopi mir - ne po bilo koju cenu, ali po neku cenu. Već ima znakova da je spreman na kompromis oko ulaska u NATO. Neće priznati Krim kao deo Rusije, ali bi možda mogao da prihvati da se vlade dveju zemalja slože da se ne slažu o njegovom statusu, na način na koji se već više od pola veka Sjedinjene Države i Kina odnose prema Tajvanu. Isto tako, Zelenski ne bi priznao nezavisnost „narodnih republika“ u Donjecku i Lugansku, ali bi mogao da potpiše da će im biti data široka autonomija. Pravo pitanje je da li bi sve to zadovoljilo ruskog predsednika Vladimira Putina, koji zahteva „denacifikaciju“ Ukrajine - što je fraza koja implicira smenu vlasti u Kijevu - kao i totalnu demilitarizaciju zemlje. Ali s obzirom na to da u pitanje dovodi čak i to da li je Ukrajina uopšte „prava“ zemlja, teško je izbeći zaključak da je nezainteresovan za koegzistenciju s legitimnom vladom jedne suverene, nezavisne države. Putin je dosad demonstrirao da je zainteresovaniji za to da pošalje poruku nego da sklapa dogovor. Šta bi to moglo da promeni? Šta bi situaciju moglo da učini zrelijom za postizanje rešenja do koga bi se došlo pregovorima? Ovo je zapravo suština zapadnog pristupa: da se vojna i ekonomska cena vođenja rata podigne toliko da Putina ubedi kako je u njegovom interesu (budući da ga je očigledno vrlo malo briga za interes Rusije) da pregovara o sklapanju primirja i prihvatanju uslova koji bi vodili miru. Opet, to se ne čini verovatnim - ako ni zbog čega drugog, ono zato što se Putin skoro sigurno pribojava da bi to moglo biti interpretirano kao znak njegove slabosti, što bi onda zauzvrat podstaklo otpor njegovoj dugogodišnjoj vladavini. Alternativno, Putin bi mogao biti nateran da pregovara. U principu, takav bi pritisak mogao da dođe odozdo - kao ruska verzija „moći naroda“, kad dođe dotle da više ni bezbednosne službe nisu u stanju da situaciju drže pod kontrolom, nalik onome što se krajem sedamdesetih desilo u Iranu. Ili bi pritisak mogao da dođe sa strane, od ono malo onih koji u današnjoj Rusiji još imaju neku moć, i koji bi mogli da zaključe kako moraju nešto da preduzmu pre nego što Putin u još većoj meri uništi budućnost Rusije nego što je to već učinio. Još neko ko bi mogao da izvrši pritisak na Putina da pristane na kompromis jeste Kina, odnosno njen predsednik Si Đinping. Istina, Kina se zvanično stavila na Putinovu stranu, okrivljujući Sjedinjene Države za krizu i čak dodatno raspirujući teorije zavere koje plasira ruska strana. Moguće je da je Sijeva kalkulacija kako je za Kinu dobro to što su SAD preokupirane ruskom pretnjom, umesto da budu fokusirane na Aziju. Isto tako je verovatno da Si vidi malo ili nimalo koristi za Kinu ukoliko bi se približila američkoj poziciji, s obzirom na to da u SAD obe stranke zagovaraju čvrst kurs prema njegovoj zemlji. U isto vreme, međutim, Si ne može biti srećan zbog toga što se Putinovom invazijom krši temeljna postavka kineske spoljne politike: da je suverenitet apsolutan, i da nema mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja. Umesto da podeli Zapad, Putin ga je ujedinio u meri kakva nije viđena od kolapsa Sovjetskog Saveza, dok je istovremeno doprineo pogoršavanju slike u Kini u Evropi. A Si ne može blagonaklono da gleda ni na rizik koji ukrajinska kriza predstavlja u trenutku kad je kineski ekonomski oporavak u postpandemijskom periodu i dalje krhak, i kad se sprema da započne treći predsednički mandat. Iako su izgledi za to da se kineska računica promeni mali, pokušaji da se ta promena izazove vredni su truda. Kao prvi korak, SAD bi trebalo da uvere Kinu da ostaju posvećene politici jedne Kine. Administracija predsednika DŽoa Bajdena bi mogla da ukine carine uvedene u vreme Donalda Trampa, koje nisu dovele ni do kakve promene u kineskim ekonomskim praksama, ali su zato doprinele rastu inflacije u SAD. Amerika bi mogla da nagovesti i spremnost da obnovi regularne sastanke u okviru strateškog dijaloga s Kinom. Najvažnije od svega, kineske lidere bi trebalo naterati da shvate da je ovo presudni trenutak za njihovu zemlju i njene odnose sa SAD. Ako Kina nastavi da stoji uz Putina, ako Rusiji pruži vojnu, ekonomsku ili diplomatsku podršku, suočiće se s izgledima ekonomskih sankcija i strože kontrole tehnologije na kratak rok, te dubokim američkim neprijateljstvom na duži rok. Ukratko, SAD bi trebalo da jasno stave do znanja da će strateški troškovi kineskog svrstavanja na rusku stranu daleko premašiti sve eventualne benefite. Ne postoji način da se zna hoće li Si izabrati da koriguje svoju poziciju, te da li bi, ako bi tako nešto učinio, to Putina nateralo da pristupi pregovorima u dobroj veri. Ali bez kineske podrške, Putin bi bio još slabiji nego što već jeste. Zasad smo još daleko od mira do koga bi se stiglo pregovorima. Nema indicija da bi gubici na bojištu, troškovi sankcija ili unutrašnji protesti Putina mogli da odvrate od daljih pokušaja da razori ukrajinske gradove, slomi ukrajinski duh i smeni ukrajinsku vlast. U međuvremenu, ukrajinski narod, vojska i rukovodstvo, uz podršku Zapada, nastavljaju da demonstriraju nesvakidašnju istrajnost. Ničim izazvani rat po izboru transforiše se u rat istrajnosti, čiji se ishod ne može predvideti. Ričard Haas predsednik njujorškog instituta Savet za spoljne odnose © Project Syndicate, 2022.