Kvadratura drugog kruga

Prvi predsednički mandat Aleksandra Vučića završava u predizbornom ambijentu sličnom onom kakvim je počeo - po broju kandidata, kojih je sada osam, a bilo je deset, i jednim od njih za koga se u delu opozicije sa najvećim šansama za ozbiljniji izborni rezultat veruje da ima ulogu koju je Saša Janković imao 2017. Nada da bi Zdravko Ponoš mogao da uđe u drugi krug izbora s Vučićem kao protivkandidatom je podgrejana dotle da se voditeljka kultne emisije Utisak nedelje ne libi da goste iz drugih opozicionih tabora propituje da li će podržati baš tog kandidata među izazivačima. U finišu predizborne kampanje nade opozicije da bi moglo doći do drugog kruga podgreva, čak i za Vučića, neuobičajeno frekventna aktivnost na televizijskim kanalima, kojima od jutra do mraka daje intervjue i mimo uobičajenog predizbornog predstavljanja. To svakako ne bi bilo nužno da je pobeda u prvom krugu, u ovom momentu, debelo sigurna, iako Vučić na televiziji Hepi tvrdi da će neuspehom smatrati ako u prvom krugu dobije manje od 60 odsto glasova. Ozbiljnije krize vlasti u prvom mandatu nije bilo, ali je njegov mandat počeo i završio uz jedine proteste s nekim posledicama po politički život - 1 od 5 miliona (2018) i ekološke (2021). Na prethodne predsedničke izbore izašlo je 3.655.365 birača iliti 54,36 odsto, od kog broja je 2.012.788 odnosno 59,08 odsto glasalo za kandidata koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije i dotadašnjeg premijera. Bio je to za Vučića drugi mandat predsednika Vlade (od 2014. do 2016. prvi put), a pre čega je u izvršnoj vlasti bio i potpredsednik Vlade, od 2012. do 2014, ministar odbrane od 2012. do 2013. i ministar za informisanje od 1998. do 2000. Na predsedničkoj funkciji nasledio je Tomislava Nikolića, čije je mesto preuzeo u stranci, ali nije nastavio i praksu koju je Nikolić započeo podnevši ostavku na partijsku funkciju kada je postao predsednik Srbije. Tako započinje jedna od glavnih debata, koja, za razliku od njegovih prethodnika, karakteriše Vučićev prvi mandat - debata o tome da li Ustav zabranjuje ili postoji nespojivost stranačke funkcije sa mandatom predsednika Srbije. Na samom kraju mandata, Vučić najavljuje da bi, ako osvoji drugi, mogao da odustane od vođenja stranke, a na izbornoj skupštini SNS potkraj prošle godine ne bira se predsednik nego se donosi odluka o produžetku njegovog mandata do izbora. Temu, međutim, ne nameće samo ustavobraniteljska doslednost kritičara nego i činjenica da se nekontrolisana moć, tokom pet godina, zahvaljujući čoveku koji je radio na Andrićevom vencu, slila ka funkciji predsednika. Kandidaturu Saše Jankovića, dotadašnjeg zaštitnika građana, pratio je entuzijazam takozvane građanske opozicije i ispostaviće se preterana ubeđenost da je drugi krug između Jankovića, kao predstavnika opozicije i Vučića, kao predstavnika vlasti, izvestan i da bi Vučić, koji se već tada smatrao najmoćnijim čovekom u Srbiji, mogao doživeti zbog toga sunovrat moći poput Borisa Tadića, koga je drugi krug skupo koštao pet godina ranije. Ipak, Jankovićev rezultat od 16,36 odsto, odnosno 597.728 glasova, ostao je nedostižan za opoziciju tokom celog Vučićevog mandata, pa je u godinama koje su usledile sve manje i manje potcenjivan. Trećeplasirani Luka Maksimović alijas Beli Preletačević imao je skoro duplo više (9,43 odsto) od dotadašnjeg predsedavajućeg Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, Vuka Jeremića (5,66 odsto), ali je iz politike iščileo onako naprasno kako je u nju i ušao pred izbore. Nemalih 4,48 odsto glasova osvojio je Vojislav Šešelj, koji je na ovim izborima pozvao pristalice radikala da podrže aktuelnog predsednika. Ostali kandidati iz 2017. nisu prelazili 2,3 odsto (Boško Obradović). Pompeznoj svečanosti inauguracije, celodnevno prenošenoj na televizijskim kanalima, prisustvovali su predstavnici Srba iz regiona, ali i Kolinda Grabar Kitarović, Bakir Izetbegović, Viktor Orban, Johanes Han, Brajan Hojt Ji, Dmitrij Rogozin i još oko 60 predstavnika država iz celog sveta, umetnici, sportisti, bivši predsednici, ambasadori, sve u svemu oko pet hiljada zvanica. U svom obraćanju Vučić je poručio da je vreme za mostove preko provalija naše prošlosti, zbog čega Srbija nema preči zadatak nego da podeli sa komšijama i susedima ubeđenje da ne može nama biti dobro ako je drugome loše. U govoru po polaganju zakletve pomenuo je dobre odnose na sve četiri strane sveta – sa EU, Kinom, Rusijom i SAD, da Srbija neće ulaziti u vojne saveze, ali da će jačati dobre odnose u regionu. „Moja obaveza i dužnost je da vodim u budućnost ovu zemlju, sa svima vama. Boriću se za zajedništvo svakog dana. Podeljena Srbija ne može da stigne nigde. Mir i stabilnost su srž mog budućeg političkog delovanja“, poručio je Vučić 31. maja 2017. Krilatica reciklirana i za potrebe aktuelne kampanje sada izgleda kao da je upriličena kao odgovor na ukrajinsku krizu, ali izgleda da nije: „Mir. Stabilnost. Vučić.“ A predizborni slogan „Zajedno možemo sve“, stoji kao podsetnik da je uprkos deklarativnom cilju, Srbija nastavila da produbljuje unutrašnje podele i da je i pet godina kasnije poziv na zajedništvo neizostavan u kampanji. Zapravo pukotine razdora u društvu očite su bile još tokom svečanosti u Narodnoj skupštini, ispred koje su organizovana dva protesta - jedan podrške Vučiću i jedan „Protiv diktature“. U Skupštini je grupa poslanika podigla papire na kojima je pisalo da je Briselski sporazum izdaja. Zajednica srpskih opština, kao najveći motiv srpskog stanovništva na KiM da učestvuje na lokalnim izborima 2013. i uključi se u rad prištinskih institucija, odnosno sprovede Briselski sporazum, nije formirana do danas. U međuvremenu, Priština je uvela takse na robu iz Srbije, što je izazvalo jednu od nekoliko kriza u pregovorima tokom ovih pet godina. Česti izbori na Kosovu, smene vlada i tamošnje političke krize doprinele su zatezanju odnosa, a potkraj Vučićevog mandata jednostrane odluke da se ukinu srpske tablice dovele su do protesta Srba i krize na prelazu Jarinje, uz prisustvo Vojske Srbije. Na koncu srpsko stanovništvo ostalo je bez prava da u svojim sredinama glasa (posredstvom misije OEBS, kao donedavno) na izborima raspisanim u centralnoj Srbiji, smenjeni su srpske sudije i regionalni šefovi policija. Brisel je sve ređe reagovao, a ideja o razgraničenju nestala je iz prvog plana smenom administracije u Vašingtonu. Vučić se sastao sa Donaldom Trampom, neretko se sretao i sa Angelom Merkel i kineskim predsednikom Si Đinpingom, Emanuelom Makronom i drugim važnim državnicima, a sa regionalnim liderima, pre svega makedonskim i albanskim, pokrenuo je inicijativu ekonomske zajednice Otvoreni Balkan. Spoljnu politiku, sve do krize u Ukrajini, Vučić je vodio na „više stolica“. Ali je preterano „prijateljski“ odnos institucija prema stranim investitorima doveo prošle godine do ekološke, ujedno i najozbiljnije pobune stanovništva tokom Vučićevog prvog mandata. Prosečna zarada u Srbiji je 2017. iznosila 395 evra, a stopa nezaposlenosti je bila 13,5. Prethodnu godinu, prema podacima RZS, završavamo sa nezaposlenošću od 9,8 posto, a prosečna neto zarada iznosi 560 evra. Obećanje o povećanju plata na 500 evra Vučić je prvi put dao u premijerskom ekspozeu 2014, kao prvi rok za tu famoznu cifru vlast je postavila tu godinu, pa 2018, pa ju je konačno prosečna zarada preskočila u decembru 2019. U trenutnoj kampanji po starom - ministar finansija Siniša Mali obećava do 2026. prosečnu platu od hiljadu evra, a penziju od 500. Među brojnim primerima pomeranja rokova da se predizborna obećanja ispune je svakako i startovanje voza koji je dobio ime Soko i pruge Beograd - Budimpešta, čiji završetak je, 2015, tadašnji premijer najavio do sredine 2018. Pruga je otvorena, ne do Budimpešte, nego od Beograda do Novog Sada, marta 2022. Taj voz jedan je od projekata koje SNS s ponosom predstavlja u kampanji „Dela govore“. Posle višegodišnjeg kontinuiranog obračuna sa političkim protivnicima i u sali Narodne skupštine i u medijima, izborni štab SNS je obrnuo igricu i započeo „pozitivnu“ kampanju - predstavljajući rezultate desetogodišnje vladavine i pozivom biračima da glasaju za nastavak politike kojoj su „snovi granica“. Infrastrukturni projekti u prvom su planu, i to kao adut koji slabo mogu da kritikuju i najljući Vučićevi protivnici. Auto-putevi, škole, bolnice, zgrade kliničkih centara, Beograd na vodi predstavljeni su u spotovima sa sloganom „Kad dela govore, reči su suvišne“ i na interaktivnoj mapi Srbije, a nova obećanja pristižu. „Razmišljamo da vrtić i jaslice budu besplatni“, kazao je predsednik, što bi bio nastavak mera za podsticaj porodice, koje su, takođe, usvojene pred kraj mandata predsednika i Vlade, čije su nadležnosti svih pet godina bile „izmešane“. Nekoliko akcija subvencionisanja zapošljavanja mladih i stručnjaka koji se vraćaju bilo je odgovor na novu krizu masovnog iseljavanja koja je započela pre nekoliko godina. Postepeno uspostavljana praksa prekida programa tokom konferencija za novinare koje su održavali predsednik SNS ili premijer, polako je postajala normalnost, a u čestim obraćanjima građanima uživo predsednik je neretko najavljivao odluke koje će Vlada doneti. Kad je konačno predsednica Vlade Ana Brnabić počela da ga javno zove „šefom“, normalizovana je neskrivena kontrola jednog čoveka nad institucijama. Predstavljajući rezultate svoje stranke na parlamentarnim izborima 2020, Vučić je najočiglednije zanemario svoje nadležnosti i poigrao se strankom i institucijama. Tad je saopštio da će mandat tek izabranih poslanika, samim tim i Vlade koja će biti formirana tri i po meseca kasnije, kao vrsta testa biti oročen na godinu i po dana, tačno do predsedničkih izbora. Deo opozicije bojkotovao je te izbore gradeći politiku i podršku na nepoštenim i nefer izbornim uslovima, što je dovelo do potpune dominacije SNS u Skupštini, ali i do intenziviranja i formalizovanja razgovora o izbornim uslovima, čiji rezultat su, ukratko, dva nova kontrolna tela i nove obaveze medija na izborima 2022. Krizna situacija u kojoj se zemlja, zajedno sa ostatkom sveta, našla zbog pandemije izazvane korona virusom, na početku 2020, dovela je do dvoipogodišnje borbe za život, i prirodno zametnula interesovanje građana za neke od ključnih afera koje su obeležile prvi mandat Aleksandra Vučića poput Jovanjice i Krušika, i konačno, afere Belivuk u kojoj je uhapšena i državna sekretarka u MUP-a Dijana Hrkalović, te drugih u kojima je isplivala umešanost predstavnika vlasti ili ljudi njima bliskih u kriminal ili korupciju. Među prvim zemljama u svetu srpska vlast je omogućila vakcinaciju stanovništva (donirala vakcine i zemljama u okruženju) i među retkima dostupnost svih vakcina za odrasle građane, uvezla medicinsku opremu i izgradila nove smeštajne kapacitete. Pa, ipak, stepen vakcinacije je ostao nizak do danas, a zajedno sa životima (do ovog momenta zvanično 15.768) dodatno su stradale transparentnost i javnost odluka. Broj umrlih od ovog virusa je brzo postao upitan, podložan diskusiji i sumnjama, jer su još tokom vanrednog stanja, koje je trajalo od 15. marta do 6. maja 2020. godine i bilo kritikovano zbog rigidnosti pre svega prema starijim građanima, zvanični podaci počeli da odudaraju od istraživanja i podataka pojedinačnih institucija. Kao i svaka kriza, i ova je potpomogla centralizaciju vlasti, ali u ovom slučaju u onom centru u koji se i pre njenog početka slivala moć - u rukama jednog čoveka. Početak rata u Ukrajini, na koji je Srbija zasad reagovala tako što nije uvela sankcije Rusiji, ali je glasala za rezoluciju koja osuđuje Rusiju u Generalnoj skupštini UN, nastavak je kriznog stanja i zabrinutosti građana za život i budućnost, u kojima druga prava padaju u drugi plan. To, pored rovovske ukopanosti javnosti u dve verzije stvarnosti, u kojima nema razmene mišljenja ni informacija koje ne služe potvrđivanju sopstvene verzije, predsednika Srbije je dovelo u mogućnost da u danima pred izbore na neuobičajenu pojavu poziva za glasanje građanima koji ne žive i nisu živeli na adresama na koje pozivi stižu, odmahne rukom: „Nijedna prijava nije upućena policiji. Od 12 slučajeva koje su naveli na Tviteru, deset je na toj adresi prijavljeno 2008. i 2009. godine.“ Na kraju prvog mandata Aleksandar Vučić je preteći obećao da će sam da ode s vlasti, a ne tako što će ga opozicija pobediti. „Ja znam kad je vreme i znam šta je pristojnost. Ako je mogla jedna Angela Merkel da ode posle 16 godina, mogu i ja posle 15“, nagovestio je još jednom u finišu izborne kampanje.