Da nije tragično bilo bi farsično

Čuveni Jozef Hajdn proveo je dobar deo života kao dvorski kompozitor i dirigent bogate porodice Esterhazi. Posle jedne duge zime moćnici i dalje nisu puštali Hajdna i njegov orkestar na odmor, ali se Austrijanac dosetio kako da im skrene pažnju na to da i posluga ima dušu. Napisao je simfoniju, i u partituri odredio da u poslednjem stavu muzičari redom napuštaju podijum, sve dok ne ostanu samo dvojica gudača koji će ponavljati jedan te isti stav. Porodica Esterhazi je shvatila poruku, pustila je svoj orkestar na slobodu, a Hajdnova Simfonija 45 je i danas popularna, pod imenom Simfonija rastanka. To je bio 18. vek, a u devetnaestom je Marks zapisao slavnu primedbu da se događaji prvi put odvijaju kao tragedija, pa ponove kao farsa. LJudsko društvo voli da dokazuje da je taj uvid bio tačan, pa evo 21. veka, i u njemu jednog srpskog političkog dirigenta i njegovih muzikanata kako ponavljaju jedno te isto, ali ne zato što su željni odmora, već upravo suprotno - zato što nikako na odmor neće. Ceo ovaj uvod, budimo iskreni, služi isključivo tome da se radujemo sećajući se Hajdna i Marksa, ljudi koji su zaista imali šta da kažu, a što se nas tiče, najbolje na šta možemo da računamo jeste da se u ustav uturi odredba po kojoj predizborna kampanja ima da traje dok traje Srbija. Sjajno je to doba, u kome je samo zagađeno nebo granica, u kome se svakoj pustolini, svakom srpskom selu koje više postoji na mapi nego u stvarnosti, garantuje da će za dve, najdalje tri godine postati Silicijumska dolina, a ta transformacija pritom - časna reč, i majke mi - neće imati nikakve veze sa kopanjem rude. Prirodno je da se u silnom entuzijazmu nekada i pogreši, da se otvori što je već otvoreno, obeća što je već obećano, nije im zameriti, ko da pamti sve što su dosad svirali... Samo zlobnici. Zato, polazeći od severa ka jugu, zlobno primećujemo da je predsednik pokrajinske vlade Igor Mirović 14. marta obišao sveže završeni put od Opova do Debeljače. Sa Mirovićem su u obilazak pošli pokrajinski sekretar za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj Ognjen Bjelić i direktor Uprave za kapitalne investicije AP Vojvodina Nedeljko Kovačević. Na putu ih je dočekalo još pokrajinskih i lokalnih funkcionera, kao i novinari, a Mirović je tom prilikom Glasu Opova izjavio: „Danas smo u južnom Banatu. Videli ste da je pušten saobraćaj između Opova i Debeljače. To je važna vest i za Opovo i za Debeljaču, i za građane brojnih sela koja gravitiraju tim opštinama...“ Sve bi to bilo u redu da put Opovo - Debeljača nije u tom trenutku za saobraćaj bio otvoren već dva ili tri meseca, kažu lokalci. Ali tada nije bilo predizborne kampanje, a ako se put otvori van kampanje, saglasićete se, kao da otvoren nije. Naravno, ako čitalac dopusti jednu digresiju, u redu nije ništa, i diviti se vlasti zbog toga što je napravila put isto je što i diviti se matičaru jer je građanina upisao među rođene, venčane ili umrle. Zanimljiv je taj koncept po kome građanin treba da se divi osobi A(V) jer je imala neke veze sa poslom koji je građanin u celosti platio, i za koji je i tu osobu platio. Može to i smešnije - ako se put ne može napraviti bez radnika, svakako može bez političara, pa ispada kako zahvalnost za obavljen posao očekuju samo ljudi koji u tom poslu nisu bili potrebni. No dosta parenteza, muzikanti su isti stav odsvirali i u Loznici 10. marta. Tamo je Aleksandar Vučić svečano otvorio kinesku fabriku Mint. Bilo je mesta i za ministarku privrede Anđelku Atanasković, gradonačelnika Loznice Vidoja Petrovića i kineske uglednike. Radosti su naškodili samo ljudi koji tvrde da fabrika radi već pet meseci. Miroslav Grujičić, lokalni predstavnik Stranke slobode i pravde, govorio je za Novu S o nekoliko stotina kineskih radnika koji već žive i rade u Loznici, uz uobičajenu informaciju da je 10. marta lozničkoj javnoj upravi prisustvo u fabrici bilo radni zadatak. Kada pravde već nema, a čoveka to povremeno zaboli, vlastodršci su se odavno dosetili da kao zamenu ponude palate pravde. Zato je svoju dobio i Kragujevac, i 13. marta je novu zgradu, kao što je red, svečano otvorila ministarka pravde Maja Popović, uz ozbiljno pojačanje u vidu premijerke Ane Brnabić. Čitaoca neće iznenaditi to što je kragujevačka palata podignuta prošlog novembra, a poslom ispunjena još u januaru, o čemu je izvestila i Radio-televizija Kragujevac. „Osnovni sud u Kragujevcu danas je počeo sa radom u novoizgrađenoj zgradi Palate pravde. Prostorije Osnovnog suda nalaze se u prizemlju i na prvom spratu...“, pisalo je na portalu RTK 17. januara. Kome put, kome fabrika, kome sud, razni se krajevi Srbije mogu podičiti da im je u martu poklonjeno nešto što im je već ranije poklonjeno, a poslastica je možda trebalo da pripadne Beogradu. Dnevni list Danas je 21. marta objavio da je ministarka rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Darija Kisić Tepavčević planirala da u finalu kampanje otvori Prihvatilište za žrtve trgovine ljudima. „Otvarajući prihvatilište, aktuelna ministarka za rad će računati na to da se niko neće setiti da je isti objekat pre tri godine otvorio njen prethodnik Zoran Đorđević“, pisao je Danas. Prihvatilište su 3. februara 2019. otvorili Đorđević i tadašnji američki ambasador Kajl Skot, a nova crvena vrpca bila bi istovremeno tragična i farsična jer je prihvatilište 2021. zatvoreno zbog toga što nije imalo licencu. „Prihvatilište je bez neophodne licence za rad otvorio Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, koji radi pod okriljem Ministarstva za rad - ministarstva koje je nadležno za izdavanje neophodne licence“, dodao je Danas. Centar je u međuvremenu negirao da je planirana svečanost, naposletku je zaista nije ni bilo, ali bez brige, za monotonu muziku koju naš politički orkestar ždronca - izraz Stevana Sremca - niko nije uskraćen. Gde ništa staro nije otvoreno, staro je obećano. Kada je Aleksandar Vučić 15. februara u beogradskom naselju Borča potpisao izbornu listu SNS, okupljenima je rekao da će nove investicije i velike fabrike sigurno biti „sa te strane Dunava“. Borčancima nije tom prilikom otkrio gde smo sakrili naučno-industrijski park „Mihajlo Pupin“, koji je najavljen 2017, i koji je Borču trebalo da pretvori u - čitalac je pogodio – „Silicijumsku dolinu“. Kanalizaciju za celu beogradsku levu obalu Dunava nećemo pominjati, jer se verovatno planira od vremena kada je ta obala naseljena, a predsednik je 15. marta stigao do Vranja, i još jednom pokazao da ne zanemaruje ni sport. „Vi odlučite gde hoćete novi stadion u Vranju, pošto ovde stalno menjaju. To će da donese novi život u vaš grad, imaćete stadion po UEFA standardima. Zamislite da ovde igraju naše reprezentacije - gde bi imale takvu podršku?“, retorski se na skupu pitao Vučić. Nevolja je samo u tome što je novi stadion obećan Vranju još 2018, i što se NIN 2019. pitao da li takav projekat ima smisla. U Zaječaru je 23. marta novinar Miljko Stojanović na konferenciji za medije primetio kako ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović obećava isto što je obećavao u februaru 2021. Obećanjima izvađenim iz frižidera i podgrejanima za izbore lako bismo popunili ceo broj NIN-a. Nepoznato je samo da li je muzika koju slušamo Simfonija rastanka. Marko Lovrić