Modiranje na račun građana

Od prošle nedelje komunalni milicajci, s pravom da legitimišu putnike gradskog prevoza ako nemaju kartu, da oteraju prodavce koještarija sa kartonskih kutija, da rasteraju goste neke bučnije žurke, da zaplene foto-aparat „sumnjivih“ novinarskih ekipa… obučeni su kao manekeni sa čuvenih modnih pista. NJihovo novo ruho, koje je prezentovao građanima zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić uz pomoć pevačice Jelene Karleuše, koštalo je Beograđane oko 1,6 miliona evra ili 2.880 evra po glavi zaštitnika komunalnog mira i reda. Ta preskupa odežda podrazumeva po jednu letnju i zimsku jaknu, pet košulja i pet majica s kratkim rukavima, četiri para pantalona, jedne bermude, par cipela, jedan džemper, kačket, „aktivni“ donji veš i još neke sitnice, uključujući i rukavice od jagnjeće kože. Međutim, da se sve te stvari kupe i u kakvom finijem butiku, stajale bi bar za 1.000 evra manje po kompletu, tvrdi Dragan Dobrašinović, predsednik Uspravne Srbije i bivši prvi čovek Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava. „Grad Beograd potpisao je ugovor o nabavci uniformi za 550 komunalnih milicajaca sa kompanijom MIM komerc d.o.o. iz Beograda u vrednosti od 186,3 miliona dinara sa PDV-om, ili oko 1,6 miliona evra“, kaže Dobrašinović za NIN. Prosta računica mu govori da će razlika između realne i „naduvane“ cene završiti u nečijim, već prepunim, džepovima, a na štetu građana čijim se parama budžet i puni. I čija je prosečna plata četiri puta manja od svote koju treba da daju za presvlaku komunalaca, dok je prosek tako visok upravo zbog zarada javnih službenika. „Uzeo sam u obzir da bi više nego korektna svota od 200 evra za letnju jaknu, a 300 za zimsku, 150 evra za par cipela, 100 evra za pantalone, po 50 za bermude i košulje, i tako dalje, odgovarala kvalitetu potrebnom za uniforme“, objašnjava Dobrašinović. Odliv uračunatog viška uveliko je, kaže, razrađen i opravdava se formalno angažmanom konsultantskih ili marketinških agencija, ili na slične načine, kako se izvlači gotov novac, eventualno uz neki procenat. „Šta je to nego pljačka i zloupotreba“, zaključuje sagovornik NIN-a. Osim dispariteta između objektivne i plaćene svote, razlog za sumnju u dobre namere gradskih vlasti daje podatak da je MIM komerc, sa samo osam zaposlenih radnika, 2020. ostvario promet od 198,9 miliona dinara, ili tek 12 miliona dinara više od samo jednog posla ugovorenog sa vlastima Beograda. A 2019. ista firma imala je promet od samo 41,4 miliona dinara. Iznenadni prosperitet MIM-a koji posluje od 1992, može se pripisati još jednoj javnoj nabavci i to gumenih palica, lisica, pištaljki i slične opreme za potrebe beogradskih komunalaca, te presudne 2020. Začudno je i to što je ponuda MIM komerca za najnovije stilizovanje odreda komunalne milicije bila najskuplja od četiri pristigle na tender. Ali, ostali ponuđači – Des2020 iz Šapca, Lus tekstil iz Draganića i Jumko-prizosi iz Vranja, navodno nisu ispunili detaljno precizirane uslove javne nabavke. Smatrajući da su oštećene, ove kompanije su se žalile Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Zahtev prve, sa najpovoljnijom cenom, Komisija je odbila još u septembru prošle godine, jer „pritužba nije bila podneta u roku“, pa Sekretarijat za opšte poslove Beograda nije s njom sklopio posao jeftiniji za oko 50 miliona dinara od prihvaćenog iznosa. Za neke od primedaba Lus tekstila i Jumka-prizosi, ovo telo Vlade imalo je razumevanja, zašto je naručilac usluga naknadno izmenio tenderske uslove. Međutim, izmene nisu bile suštinske već kozmetičke prirode, dok je, prema tumačenju kompanije iz Draganića, zadržan „subjektivni princip vizuelnog pregleda uzoraka“. Razlozi za odbijanje jeftinijih ponuda bili su nešto između cepidlačenja i štelovanja uslova nabavke. Tako, Jumkove košulje nisu imale našivene delove u džepovima za koje bi trebalo da se zakače mikrofoni radio-stanice i male kamere. Na torbici, opet, nije bilo lastiš gume za olovke, a postojao je i samo jedan džep, iako su konkursnom dokumentacijom zahtevana dva. Ni čarape nisu bile po zahtevanoj meri elegancije, budući crne, a ne tamnoplave, dok je na zimskoj jakni bio ušiven vertikalni džep, umesto traženog „blago ukošenog“. Za Nemanju Nenadića iz Transparentnosti Srbija ovo nije sporno, osim ako je odabrana firma sve što je naručeno već imala na lageru. NJemu daleko više skreće pažnju nedavna izjava Aleksandra Vulina, ministra policije, da će se „kompletan MUP snabdevati u Jumku“, ne bi li se „i dalje razvijala domaća industrija“. „Ta najava je u potpunosti u suprotnosti sa zakonom“, ističe Nenadić. Doslednost u nezakonitosti bila je još nedvosmislenija 2019, prilikom nabavke 18 lendrovera, opet za komunalce, kada je tender bio iskrojen po meri jednog jedinog dobavljača – Britiš motorsa. „Naručilac Parking servis tad nije postupio ispravno, kako sa stanovišta načela javnih nabavki, tako i principa nediskriminacije i konkurencije, zahtevajući sasvim izlišno da vozila na čiji se krov kače kamere 30 puta 30 centimetara imaju pogon na sva četiri točka, kakva se koriste za brdsko-planinske krajeve. I da imaju određenu visinu i širinu gepeka ili aluminijumske felne“, podseća Nenadić. Kao šlag na tortu, vlasnik Britiš motorsa Ostoja Mijailović je član Glavnog odbora SNS i, kako se priča, veoma blizak Vučiću. Za Nenadića je simptomatično i to što se niko od potencijalnih ponuđača nije pobunio uloživši žalbu da se konkursna dokumentacija izmeni i time zaštite njihova prava, kada bi tender bio poništen. To znači da su konkurenti bili svesni da je javni poziv bio namešten, te da im se ne bi isplatilo da se kače sa vlastima, jer možda će doći dan kada će i oni dobiti neki sličan posao, po istim merilima. Nekako u isto vreme, i firma GIM, koju je u trgovini oružjem zastupao sada pokojni otac bivšeg ministra policije, sadašnjeg ministra odbrane Nebojše Stefanovića, bila je uključena u nabavku 49 vozila iste marke rendžrover diskaveri od istog dobavljača, Mijailovićevog Britiš motorsa, samo za potrebe „prave“, a ne komunalne policije. Do te kombinacije došlo je nakon što je GIM od MUP-a kupio puške i pištolje za 1,6 miliona dolara, a pošto ih nikada nije platio u posao je uvučena firma Ostoje Mijailovića da se taj dug za oružje namiri isporukama – džipova, o čemu je NIN prvi pisao, ali nijedna od tih afera nije do kraja razrešena. Vesića primedbe nisu mnogo potresle. On smatra da vlast džipovima iskazuje „autoritet države“, a da šik uniforme predstavljaju „ogledalo grada“. Da li su skuteri, na kojima su instalirane kamere u nekim od evropskih gradova, njihovo, ili ogledalo morala ljudi koji ih vode, pitanje je od 680.000 evra, koliko je srpsku prestonicu obnavljanje komunalnog voznog parka koštalo. Biće, ipak, da su komunalci ogledalo vlasti, s obzirom na ovlašćenja što im daje novi Zakon o komunalnoj miliciji, ali i prekoračenja nadležnosti. Zakon im daje pravo da delaju u civilu, što za vrstu posla – održavanje komunalnog mira i reda, deluje zabrinjavajuće, s obzirom na to da istu mogućnost imaju jedinice policije zadužene za obračun sa organizovanim kriminalom. Zato su možda i skloni da uđu u „ozbiljniju“ ulogu, pa da ponekog premlate, da privedu aktiviste neistomišljeničkih pokreta, da obrišu snimke neželjenih svedočanstava, da daju iskaze suprotne činjenicama… kako su neki mediji izveštavali. Stoga ih pojedini stručnjaci za bezbednost nazivaju „specijalnom kastom policije“. Koja će, prema Vesićevim najavama, biti sve brojnija. U blesku nove, jedne od mnogih finansijskih afera, vezanih za još uvek vladajući SNS i zamenika gradonačelnika, gotovo je nebitan gaf što je preskupe uniforme reklamirala jedna estradna zvezda, poprsja obnaženog dokle rub jakne dopire. I što joj Vesić na tome zahvaljuje preko društvenih mreža, privatizujući i etar.