Novi Sad po meri „investitora“

Ja ne odlučujem hoću li ići u bitku po tome kakva je sila koja me prati, nego po tome koliku svetinju branim! Ove reči, koje u drami Boj na Kosovu LJubomira Simovića izgovara knez Lazar, mogli su izgovoriti i novosadski aktivisti i aktivistkinje koji su, pre desetak dana, potpuno sami stajali pred novosadskom „urbanističkom“ mašinerijom SNS-a, koju čine gradonačelnik, predsednik JP Urbanizam, gradska Komisija za planove, skupštinsko obezbeđenje, policija (u civilu) i nabildovani mladići u crnim majicama, bez vidljivih oznaka pripadništva. Više od dvanaest sati duga, iscrpljujuća sednica navodnog usvajanja Generalnog urbanističkog plana za Novi Sad do 2030. sadržala je elemente paradoksa, groteske, ali i nadrealnog – pošto smo nas pedesetak, koji smo se usvajanju ovakvog GUP-a aktivno suprotstavili, u jednom trenutku ostali čak i zaključani u Plavoj sali gradske Skupštine. Bilo je i duvanja u pištaljke, i buke, i guranja s obezbeđenjem, i uvreda, i vriske, i smeha, i suza, i aplauza i kraj se jednako nije znao unapred (baš kao u slavnoj pesmi). Svedočili smo i privođenju aktivista, protiv trojice članova Omladinsko-studentske akcije Osa u toku su sudski procesi sa zaprećenim višegodišnjim zatvorskim kaznama. Bilo je doslovno svega osim ozbiljnog dijaloga i argumentovane diskusije – i to samo zato što je gradonačelnik unapred odlučio kako nismo građani „po njegovoj meri“. Nazivao nas je fašistima, anarhistima, radikalnim levičarima, plaćenicima, zgubidanima… i ko zna kako sve ne još – ali se ni u jednom trenutku nije udostojio da, kao odgovoran gradonačelnik, čak i pokuša da sasluša naše argumente. Baš kao ni njegovi „urbanisti“. Novosađanke i Novosađani, kao i strukovno udruženje arhitekata DaNS na ovakav GUP Komisiji za planove uputili su skoro 15.000 potpisanih primedaba. Može se reći kako to i nije bilo izjašnjavanje o nacrtu GUP-a, već svojevrstan popis stanovništva. Odbijanjem (bez rasprave) gotovo svih podnetih primedaba – u Novom Sadu su, praktično, ukinuti građani! Kome pripada grad ako ne pripada njegovim građanima?! Zašto izborni pobednici ovde automatski pomisle kako su postali vlasnici gradova koje bi trebalo da vode na opštu dobrobit? Kako to da među famoznim „investicijama“ i „novim ulaganjima“ gotovo ni u jednom našem gradu, posebno onim najvećim, ne postoji svest o obavezi strateškog ulaganja u poboljšanje kvaliteta života i unapređenje zdravlja njegovih građana? Kakav je poremećaj u pitanju i šta je konkretan razlog ili povod zbog kog SNS tako besomučno mrzi i uništava drveće i zelenilo uopšte? Ovo su samo neka od pitanja koja, u kontekstu izostajuće urbanističke (i svake druge) politike grada u kom živim, godinama unazad postavljam gradonačelniku i njegovim (umesto da budu gradski) službenicima. Umesto da odgovori na postavljena pitanja ili se odazove na, u skladu sa zakonom i procedurama, inicirane zborove građana – gradonačelnik me je posredstvom RTV-a u više navrata optuživao kako sam „kao pripadnik bivšeg režima“ upravo „ja prodao Brodogradilište, svojim tajkunima i prijateljima iz Makedonije“, pozivao da se kandidujem na izborima, poručivao mi kako zna gde stanujem… Apsolutno sve je bilo u opciji, osim pristojnog i argumentovanog dijaloga. Poslanik SNS-a iz Novog Sada otišao je čak i korak dalje optuživši me za „etiketiranje srpskog naroda kao genocidnog, a time i Republike Srpske kao genocidne tvorevine“, nazivajući me „srbomrscem“, „poštovaocem Ustava SFRJ iz 1974“, prozvavši me za „dehumanizaciju političkih neistomišljenika“ i tobožnji „poziv na nasilje“ prema gradonačelniku Beograda i predsedniku Republike. Čitaoci opskurnih lokalnih portala mogli su da saznaju i kako „mrzim srpsku trobojku“, „veličam sudiju Majića i Zagreb“ i tome slično – a sve to ne bi li se prekrili i zaglušili brojni argumenti. Zaobilaženjem zakonom predviđene procedure obaveznog ranog javnog uvida, GUP nije usaglašen s planovima višeg reda i donet je na nezakonit način. Proizvoljnim definisanjem nerazumnim širenjem opštegradskih centara, posebno u centralnim gradskim zonama, otvara se prostor urbanističkoj samovolji i korupciji, a grad se praktično „na tacni“ isporučuje „investitorima“. Prevelika mogućnost izgradnje novih stambenih kapaciteta u odnosu na normirane ozelenjene slobodne površine GUP čini ekološki neodrživim. Umesto da je smanjuje, GUP povećava društvenu segregaciju i socijalnu nejednakost – izostavljanjem obaveze obezbeđenja socijalnih stanova pri izgradnji novih za tržište i izostankom ideje o strateškom rešavanju problema višedecenijske bespravne gradnje. Kao grad u ravnici, ne postoji nijedan razlog da se Novi Sad ne razvija u širinu te su, sa aspekta kvaliteta života, kriminalne projekcije koje dodatno povećavaju njegovu gustinu, klaustrofobičnost i skučenost. Novom stanogradnjom u užem i širem centru grada pogoršaće se već nezavidna situacija s prevelikom gustinom i intenzitetom saobraćaja, te eskalirati hronični problem nedostatka parking mesta. Novoizgrađene stambene jedinice ne prati odgovarajuća urbanistička infrastruktura (novi parkovi, škole, vrtići, kulturni, zabavni ili sportski sadržaji). Umesto autentične park-šume u širem centru grada, novosadske verzije Central parka i vizije grada koji diše, eventualnom realizacijom projekta Novi Sad na vodi grad će biti potpuno obesmišljen i ugušen kao smislena urbanistička i ekološka celina. Posebno je problematična eventualna izgradnja novog nasipa i delimično pomeranje obaloutvrde u korito Dunava kako bi se Novi Sad na vodi uopšte učinio mogućim – pošto su investicije za realizaciju spornog projekta javne, a profit isključivo privatan (po urbanističkom haosu već čuvene firme Galens). Eventualna dozvola ekskluzivne stanogradnje (soliteri od čak 20 spratova) na trenutno najekskluzivnijoj lokaciji u zemlji (na kojoj je, zbog odbrane od poplava, pre novog GUP-a gradnja bila zabranjena) dodatno će se pogoršati socijalni aspekt i podići ionako previsoke cene stanova. Narušavanjem ekološke celine Šodroša biće ugroženo više od 200 zaštićenih i strogo zaštićenih životinjskih vrsta koje tu žive. Izgradnjom novog mosta i tobožnje obilaznice koja ništa ne obilazi, dobićemo auto-put koji ljudima prolazi praktično kroz dnevne sobe, dok se, na primer, kod Begeča Dunav još uvek prelazi skelom. Čak četiri od ukupno šest članova gradske Komisije za planove u bliskoj prošlosti bili su neposredno angažovani na projektima velikih investitora (između ostalih, i Galensa), te, uz sumnje u mogućnost nepristrasnog rasuđivanja, postoji i očigledan sukob interesa. I tako dalje… Istorija urbanizma svuda u svetu istorija je borbe građana i urbanista sa jedne i investitora sa druge strane. Pri čemu odgovorni urbanisti nastoje da investitore istisnu što dalje od centra grada, od užih gradskih jezgara kao identitetskih punktova koji čine ličnu kartu svakog grada. Takođe, odgovorni investitori, u normalnom i uređenom svetu, čine i simboličke gestove kako bi se odužili sredini koja im je omogućila astronomski profit. U Novom Sadu, plašim se i u dobrom delu ostatka Srbije, „ubranisti“ ne čine ništa drugo osim što ispunjavaju želje investitora koji, opet, umesto poštovanja humanih i identitetskih vrednosti koje čine jedan grad, predatorski gramzivo prepoznaju isključivo plen. Novom Sadu neophodna je nova urbanistička politika, koja razvija i afirmiše vrednosti humanog grada. Grada koji i doslovno i metaforički diše – umesto grada u smogu, dimu, prašini i grču kao što je sada slučaj. Za human, zdrav i uređen grad trenutno se bore samo građanski i ekološki aktivisti – i mi od te borbe nećemo odustati. Verujem da će ove vrednosti prepoznati i aktivnije podržati i naši sugrađani. Novi Sad nema nikog drugog osim nas – zato, kao odgovorni građani, prosto nemamo pravo da dignemo ruke od vlastitog grada. Mislite o tome…