A sad, svi na svoje zadatke

Rečnikom (neumrlog) Slobodana Miloševića, epilog nedeljnih predsedničkih, parlamentarnih, beogradskih i delimičnih lokalnih izbora, mogao bi da glasi: a sada svi na svoje radne zadatke! Aleksandar Vučić - da nastavi da odlučuje o svemu, lavira između Istoka i Zapada, krpi rupe koje se neprekidno pojavljuju i uživa u javnom ponižavanju saradnika. Opozicija – ona „prava“ - da se bori unutar sebe, sve pričajući o saradnji i ujedinjenju. A Srbija da propada, u svakom smislu – institucionalnom, ekonomskom, ekološkom, zdravstvenom, obrazovnom, vrednosnom, medijskom... Sve je, reklo bi se, u Srbiji isto posle saopštavanja rezultata izražavanja volje skoro 59 odsto upisanih birača koji su učestvovali na izborima održanim uz brojne očigledne nepravilnosti. Istovremeno - ništa nije isto. Vučić je dobio još jedan petogodišnji mandat na funkciji predsednika Srbije – i to, sudeći prema rezultatima, sasvim glatko, uprkos očekivanjima da bi ga zabeleženi odziv birača mogao oterati u drugi izborni krug (prema preliminarnim podacima RIK-a, sa obrađenih 97,99 posto biračkog tela, osvojio je 58,59 posto glasova). Zahvaljujući tome, opet će kontrolisati izvršnu vlast, računaće na većinu u parlamentu, a gotovo je izvesno da će, posle produžene „bitke za Beograd“ nastaviti i da, preko odabranog posrednika, vlada glavnim gradom, uprkos nezadovoljstvu ogromnog broja njegovih žitelja. Ipak, mnogo toga se i promenilo. Najkrupniju promenu predstavlja činjenica proistekla iz potpunog fokusiranja kampanje na predsedničke izbore i interese samog Vučića. Rezultat takvog pristupa je da su naprednjaci osvojili skoro 380.000 glasova manje nego na prošlim izborima, pre samo dve godine. I zato prvi put nisu u prilici da sami formiraju vlast – što u startu podiže cenu budućih partnera i smanjuje prostor za nagrađivanje sopstvenih sledbenika. O psihološkom efektu činjenice da će, umesto dosadašnjih 188 mandata u Skupštini Srbije, SNS sada imati 120, da ne govorimo. Najveći marketinški stručnjak u zemlji pokušao je, doduše, tu činjenicu da zataška još u izbornoj večeri, tvrdeći da je, sa osvojenih 2.245.000 glasova (njegov podatak) na predsedničkim izborima, „uradio nešto što niko nije nikada u Srbiji uspeo“ - mada je Slobodan Milošević u prvom krugu izbora 1992. osvojio 2.515.047 glasova, doduše na većem biračkom telu. Zbog toga je, tvrdio je Vučić, „neobično ponosan“ što će „posle Nikole Pašića verovatno biti Srbin koji je najduže bio na vlasti u našoj zemlji“. Time je, za većinu građana, efikasno „zapečaćena“ priča o ogromnom Vučićevom izbornom uspehu, posle čega se lako gubi interesovanje za razmatranje detalja, iako oni uopšte nisu nezanimljivi. Na neke je, recimo, ukazao profesor Pravnog fakulteta Svetislav Kostić, u tekstu koji je izazvao veliku pažnju na internetu – i to ne samo zato što, suprotno zvaničnoj verziji, govori o „porazu SNS“, već i zato što tu nepoželjnu tezu potkrepljuje vrlo jasnim argumentima. Na izborima 2014. SNS je, podseća profesor, imao 158 poslanika i mogao je sam da napravi vladu, isto kao i nakon izbora 2016, kada je imao 131 poslanika. „Na izborima 2020. SNS je imao 188 poslanika i ne samo da je sam mogao da napravi vladu, nego je mogao sam da menja Ustav. Na ovih 188 poslanika treba dodati i 11 poslanika SPAS-a koji je tada ušao u Skupštinu. Sada će SNS imati manje od 126 poslanika i ne može sam da napravi vladu. Takođe, SNS lista je koalicija, pa od ovih 120 poslanika jedan deo ide da se podeli Gospodarevim klovnovima kao što su SPO, SDP, PS“, piše Kostić. Dodaje i da naprednjaci sada ni sa SPS-om ne mogu da promene Ustav, što su do sada mogli sami. A to, recimo, znači, da neće biti u prilici da omoguće dobijanje trećeg predsedničkog mandata, ili promenu načina izbora predsednika tako da se ubuduće bira u parlamentu. Drastično smanjenje broja poslanika nije jedina promena sa kojom će naprednjaci morati da se suoče u parlamentu i to pred očima cele javnosti koja bi, u promenjenim okolnostima, mogla biti pojačano zainteresovana za gledanje TV prenosa. Jer, ono što je do sada bila potpuno monopolizovana platforma vlasti za neometano veličanje sopstvenih „uspeha“ i satanizovanje političke opozicije i ostalih kritičara, sada će se pretvoriti u kakav-takav javni debatni prostor iz koga, ni sa svim smicalicama i bahatošću koju smo gledali u sazivu od 2016. do 2020, neće biti moguće baš potpuno eliminisati opozicione glasove. A oni neće biti ni sasvim malobrojni, ni onako demotivisani i nejaki kao što su bili u pomenutom sazivu – uprkos činjenici da se može govoriti o ozbiljnom podbacivanju dela opozicije u odnosu na očekivanja. Jer, u parlamentu će, ako ne računamo manjine, sedeti 37 poslanika koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije i 13 poslanika koalicije Moramo, od kojih se može očekivati kritika sa proevropskog stanovišta, ali i mnogo ukazivanja na kriminal i korupciju koji izjedaju srpsko društvo i o kojima na mejnstrim medijima nema ni reči. Biće tu i 15 poslanika koalicije NADA, 10 Zavetnika i 10 poslanika Patriotskog bloka (Dveri) koji će, u slučaju nekog jasno prozapadnog poteza, ugrožavati imidž Vučića kao najvećeg Srbina i zaštitnika svih Srba sveta. Doduše, da izborni cenzus pre dve godine nije smanjen sa pet na tri posto glasova, Zavetnici i Patriotski blok (i koalicija Moramo) ne bi bili u Skupštini – što, između ostalog, Vučićevu tvrdnju da je Srbija baš na ovim izborima i baš samo zbog rata u Ukrajini, skrenula udesno, čini spornom. Pa bi se pre moglo zaključiti da je to bila njegova poruka Zapadu, rađena po modelu nekadašnje Miloševićeve upotrebe radikala: „Čuvajte me, vidite kako su strašni ovi koji bi mogli doći umesto mene.“ Videlo se, još u izbornoj noći, da novi-stari predsednik nije previše srećan ni zbog neočekivanog izbornog uspeha sopstvenih lojalnih partnera, socijalista, koji su uspeli da osvoje skoro 90.000 glasova više nego na izborima 2020. Verovatno zahvaljujući ekstremnoj rusofiliji (putinofiliji?), naročito istaknutoj u predizbornoj kampanji, Dačić je uspeo da prekine trend pada svoje stranke, koji je bio doveo čak i do sumnji da će uspeti da pređe izborni cenzus. I sve to uprkos činjenici da je odustao od sopstvene tradicionalne predsedničke kandidature, kako ne bi ugrozio šanse starijeg koalicionog brata da se pohvali pobedom u prvom izbornom krugu. Uprkos Vučićevom napadnom izbegavanju da u izbornoj noći pomene mogućnost nastavka saradnje sa njima – govorio je samo o najbližim odnosima sa Savezom vojvođanskih Mađara – socijalisti, prema mnogim procenama, imaju ozbiljne šanse da ponovo budu u vlasti. I to ne samo zato što je Vučiću potrebna stabilnija koalicija od one minimalne, koju bi mogao formirati sa nacionalnim manjinama. Ni zato što se potrudio da pošalje poruku da – uprkos sopstvenom doprinosu „pumpanju“ desničarskih lista – stranke sa tog spektra nisu poželjne u novoj vlasti. („Uveren sam da će SNS uspeti da drži krmu i pramac broda, a da ne zastrani u desnu stranu, jer to nosi svoje probleme“, rekao je, što, naravno, ne znači da se neće predomisliti.) I ne, nije ovde reč ni o kakvom „koferčetu“ u koji su spakovani razlozi koji Dačića čine ranjivim, a time i vrlo poželjnim partnerom naprednjacima, već o „paketu“ koji se obično pravi u međustranačkim pregovorima o formiranju vlasti, a koji podrazumeva vezan dogovor o koaliciji na parlamentarnom i beogradskom nivou. A tamo bi mu socijalisti mogli biti najpotrebniji. Iskustvo nam govori još nešto: Vučić tradicionalno odlaže postizanje konačnog dogovora do poslednjeg zakonskog trenutka, što smo gledali čak i 2020, kada je, nakon izbora koje je deo opozicije bojkotovao, imao neograničen prostor da radi sve što hoće, pa je ipak prošao čak 121 dan od izbora do trenutka kada nam je saopštio da će funkciju premijera ponovo obavljati Ana Brnabić. Ovoga puta postoji i dodatni razlog za odugovlačenje i to vrlo snažan, a to je ukrajinski rat, u čijem kontekstu nije lako povući poteze koji neće izazvati mrštenje neke od sukobljenih sila i otežati nastavak sedenja na (najmanje) dve političke stolice. Jasno je, zato, da sledi dug period „prženja“ potencijalnih partnera, ali i disciplinovanja sopstvenog članstva koje očekuje nove sinekure. Čekaju nas svakodnevna opipavanja pulsa, lažne vesti, pompezni naslovi i sva druga uobičajena halabuka, ovoga puta pojačana do maksimuma i zbog potrebe da se zatrpaju očekivane vesti o ekonomskoj i socijalnoj drami koja sledi. A šta će za to vreme raditi opozicija? Ima li šanse da, pametnim i posvećenim radom na širenju pukotina koje su se ukazale, makar umanji osećaj beznađa u koji je upala opoziciona javnost, nakon suočavanja sa činjenicom da je Vučić skoro uspeo da osvoji zacrtanih 60 posto glasova u prvom krugu predsedničkih izbora? I da sačuva dominaciju čak i u Gornjim Nedeljicama, ozbiljno ugroženim planovima za rudarenje litijuma, zbog kojih su mnogi građani bili spremni i na dobijanje batina, a jednom od njih, Draganu Milovanoviću Crnom, zbog pokušaja da ih, upotrebom sile, zaštiti od bagera u pokretu, prete ozbiljne sankcije? Teoretski, da. I svakako ćemo čuti mnogo takvih zaklinjanja, naročito kad se potpuno završi čudan period postizborne ćutnje većine opozicionih lidera. Ali, tu je i iskustvo koje podseća na dugu tradiciju unutaropozicionih sukoba, zbog kojih su propuštani mnogi vozovi i prilike da se problem medijske blokade umanji pravovremenim pravljenjem jasnog plana i „pešačkim“ upoznavanjem građana širom Srbije sa njegovim elementima i glavnim izvođačima. Nezadovoljstvo izbornim rezultatom može samo da oživi i pojača stare unutrašnje sukobe, koliko-toliko potisnute u poslednjim predizbornim nedeljama. A ono (nezadovoljstvo) je svakako najveće u redovima najveće opozicione grupacije, Ujedinjeni za pobedu Srbije, koja je na obrađenih 97,58 odsto uzorka osvojila 13,59 odsto glasova - upola manje nego što je to jedan od njenih lidera, Dragan Đilas, najavljivao, pozivajući se na istraživanja javnog mnjenja. To ne znači da nezadovoljstva nema i u redovima „nove snage“, koalicije Moramo, koja jeste uspela da uđe u parlament u svom prvom pokušaju (4,65 odsto glasova), ali ne baš i da u potpunosti ostvari očekivani rezultat u Beogradu, a još manje na predsedničkim izborima. A naročito ne da sasvim uskladi poruke svojih članica, što je, u jednom delu, Aleksandar Jovanović Ćuta u ponedeljak pokušao da demantuje tvrdnjom da je postojao dogovor o pozivanju na večernji protest pred RIK-om, iako je tokom dana po gradu kružila priča o iznenađenosti dela koalicije stavljanjem pred svršen čin. Najmanji je problem ako se unutarkoalicione razlike ispolje u vidu formiranja zasebnih poslaničkih klubova, tamo gde to bude moguće – to bi se, čak, moglo obrazložiti potrebom za dobijanjem više vremena u parlamentarnim raspravama. Ali, obično se priča tu ne završava, već kreću razni oblici niskih udaraca i obračuna koji neretko vode u pravljenje novih stranaka i beskonačna dalja usitnjavanja. Težak zadatak zacrtao je Zdravko Ponoš, predsednički kandidat koalicije Ujedinjeni za pobedu, u izbornoj noći: „LJudi su izašli na izbore, pokrenuli smo nadu i mi to nećemo prokockati“, rekao je bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, koji je za mesec dana poluvidljive kampanje, iako pre toga slabo poznat široj javnosti, uspeo da ostvari za pet procentnih poena bolji rezultat (18,35 odsto glasova) od koalicije koju je predstavljao. Jer, nije baš jasno na koji način bi Ponoš mogao ostvariti sopstveno obećanje: poslanički mandat nema, teško je zamislivo da se ponovo aktivira u matičnoj Narodnoj stranci, a ne deluje naročito verovatno ni da bi se mogao priključiti Stranci slobode i pravde, s obzirom na činjenicu da je, najvećim delom, kampanju vodio u privatnoj režiji, uz podršku brata i par prijatelja, a ne kao deo zajedničkog karavana. Prema dostupnim informacijama, Ponoš za sada ima samo želju da ne ponovi sudbinu Saše Jankovića, čiji je rezultat sa predsedničkih izbora 2017. nadmašio za skoro 85.000 glasova, ali ne i jasan plan kako to da postigne, s obzirom na to da je pravljenje stranke ozbiljan poduhvat koji zahteva novac, ljude, medijsku podršku... Možda bi se sve to i moglo sklopiti ukoliko bi do novih parlamentarnih izbora došlo u periodu „znatno kraćem od četiri godine“, kao što je sam procenio. Ali, nema garancije da će se to desiti, uprkos očekivanim turbulencijama koje donosi globalno težak period aktuelne nove podele sveta, pojačan domaćim ekonomskim i drugim slabostima. Jedino što je sada jasno jeste da u proleće 2024. slede pokrajinski i lokalni izbori. Poznato je i da Vučić ne voli nigde da gubi, a to se na lokalnom nivou lakše postiže kad se priča podigne na viši nivo i veže za njegovo ime - ali ni to ne mora da bude garancija održavanja vanrednih izbora, ukoliko oni nose opasnost da vlast na njima lošije prođe nego 3. aprila. Pre novih izbora moglo bi se, napokon, desiti da se zabavimo i periodom Vučićevog uvežbavanja uloge „predsednika svih građana“, koja bi trebalo da bude rezultat ponovo najavljenog povlačenja sa funkcije predsednika SNS. Mada, ako se i desi, to nikako ne mora da bude trajno stanje, na šta ukazuje slična pokazna vežba koju je izvodio Milo Đukanović. Novi izazovi, uostalom, zahtevaju nove načine distrakcije pažnje, što, naravno, ne znači i odustajanje od priče o hrabroj borbi protiv svih, koja dovodi do stalne pretnje atentatima. Valja, kao i dosad, smisliti neko iznenađujuće kadrovsko rešenje, promešati karte na neočekivani način, učiniti da se niko ne oseti previše sigurnim, nezamenljivim, moćnim. Stalno se mora nametati nova tema, da to ne bi učinio neko drugi, a vlast došla u situaciju da odgovara, vadi se i traži izlaz. Biće u periodu koji dolazi i puno igre na velikoj sceni: spekulisaće se o namerama novog američkog ambasadora Kristofera Hila koji je upravo stigao u Beograd i o pritiscima u pravcu uvođenja sankcija Rusiji (i „hrabrom“ odbijanju, naravno). Smenjivaće se važne delegacije odavde i odande, pregovaraće se, huktaće se i uzdisati u specijalnim emisijama, upriličenim „da bi narod razumeo“... I naravno, nastaviće se proces evrointegracija. Individualni. Vera Didanović