Većinska drugost i manjinske samoobmane

I dobro, zašto na samo izborno veče 3. aprila iz opozicionih izbornih štabova nisu potekle vesti kako o rezultatima, tako i o nepravilnostima na biračkim mestima, kojih je izvesno bilo napretek? U vreme interneta i mobilnih telefona mogućnost momentalnog objavljivanja informacija u vidu brojeva i fotografisanih izveštaja, potpuno je nesporna. Da li će se ispostaviti da je jedan od presudnih faktora za rezultat ovih izbora bila neobučenost i nedovoljan broj opozicionih kontrolora, pitanje je koje će brzo dobiti odgovor, a nadam se i pripremiti teren za neke naredne izbore, na kojima će dobro organizovani nadzor biračkih mesta, pritom u uslovima otvoreno planirane izborne krađe, biti više stvarni prioritet, a manje samoobmanjivanje i kampanjska retorika. I to je jedna stvar. Drugo pitanje je koliko opozicija - ono što predstavlja istinsko politički i vrednosno oponiranje datom stanju stvari - uopšte postoji na teritoriji cele Srbije? Ne samo medijski, što je svakako notorni problem, već prisustvom, delovanjem, aktivnostima koje nude alternativu ili makar mogućnost lokalnog otpora sveopštoj režimskoj koruptivnoj matrici. Vrlo malo se ovih dana govori o lokalnim izborima na kojima je, sem ubedljive pobede režima, ipak važno konstatovati, uz sve objektivne razloge, gotovo potpuno odsustvo ma kakve opozicione aktivnosti u više od polovine opština gde su izbori održani. U Doljevcu, mestu ubistva Stanike Gligorijević, na primer, već godinama potpuno izostaje bilo kakva demokratska, izvanrežimska politička opcija. Stanovnici Lučana, mesta tragedije porodice Milivojević i jednog od mesta najdublje iskopanog moralnog dna u naprednjačkoj Srbiji, oličenog u sveopštem poniženju i živih i mrtvih, birali su isključivo između stranaka režima. U Kladovu i Majdanpeku, lokalne organizacije osvojile su po nekoliko mesta u gradskim skupštinama. Aktivisti iz Majdanpeka iskazali su čuđenje da na lokalnim biralištima nije bilo nikoga od opozicionih kontrolora, a u Kladovu je, već tradicionalno, broj glasača bio veći od ukupnog broja stanovnika. Kada se sada sagledaju ne samo zvanični, već i pretpostave realni rezultati (do kojih ćemo možda i doći delimičnim ponavljanjem glasanja, makar u Beogradu) suočavamo se, iznad svega, ne samo sa mogućnošću izbornog uspeha ili neuspeha, već sa stanjem društva u kojem jedan njegov deo stoji pred drugim kao pred nekakvim kulturološkim čudom - poput devetnaestovekovnih antropologa koji projektujući na subjekte svog posmatranja sopstvene stereotipe dolaze do večito pogrešnih zaključaka. Pogrešnih, ne samo o toj drugosti suštinski većinske Srbije, spremne na svakakve kompromise, uključujući i one koji je suicidalno dovode do same ivice suštog opstanka, već i o neophodnostima sopstvenog odnosa prema istini, kategoriji koja pred srpskom opozicijom stoji kao bauk za koji se večito traže najuvijeniji odgovori. Pitam se - i to je treće pitanje - da se na ovim izborima pojavila politička opcija koja bi zastupala isključivo, ali isključivo, politiku beskompromisnog zalaganja za istinu, koja bi laži na kojima ovo društvo počiva jednu po jednu sekla u korenu, koja bi javno obavestila građane Srbije da je Kosovo de facto nezavisna država, te od takve stvarnosti otpočela iskrenu borbu za prava srpske manjine, imovine i kulturnog nasleđa, koja ne bi prestajala da insistira na odgovornosti aktuelne političke „elite“ za odgovornost za ratove devedesetih i za odgovornost čitavog društva u njihovom neosuđivanju, koja bi povodom besmislenih debata o genocidu u Srebrenici reč genocid utrljala u nos svakom kome se ne sviđa da je čuje, koja bi se odmah i otvoreno izjasnila za sankcije Putinu zato što je to spoljna politika zemlje koja pretenduje na članstvo u EU, za koje mural Ratku Mladiću ne bi bio sporedna tema i koska bačena da se narod deli, već koja bi ukazala na suštinu duboke moralne krize ovog društva i koja bi pozvala ljude da masovno izađu i to đubre sastružu sa zgrade, ukratko, da se na ovim izborima pojavila politička opcija koja objektivno govoreći ne postoji, i za koju ovo društvo već dvadeset godina smatra da joj još uvek nije vreme, da bismo njome samo uludo rascepkali opozicione glasove, osnažili populiste i desničare, i osujetili šanse „normalne“ Srbije na bilo kakav izborni uspeh, pitam se, dakle, i nastavljam da se pitam... a i ako ne završim pitanje, razumeli ste.