Kako su nam veze postale važnije od znanja

Dvadeset prvi vek se naziva vekom znanja. Živimo u vremenu četvrte industrijske revolucije, gde se konkurentnost jedne privrede zasniva na inovacijama, inovacije na znanju, a znanje zavisi od obrazovanja! A kakvo mesto ima obrazovanje u našem društvu? Prema istraživanju stavova u zemljama Zapadnog Balkana, koje se publikuje u Balkanskom barometru, na pitanje koji je najvažniji faktor da se napreduje u životu, prošle godine 39 odsto ispitanika u Srbiji je odabralo odgovor – „poznavati prave ljude“. Za 22 odsto najvažnije je „imati sreće“, tek svaki peti smatra za najbitniji faktor „naporan rad“, a za 12 procenata je presudno „dobro obrazovanje“. Drugim rečima, 61 odsto ispitanika kao faktore bitne za uspeh u životu posmatra nešto što nije vezano za ulaganje bilo kakvog radnog napora ili lične odgovornosti. Poređenja radi, u Albaniji 52 odsto ispitanika ključnim faktorom napredovanja smatra - dobro obrazovanje. Kada je 2015. prvi put publikovano ovo istraživanje, tada se 26 odsto ispitanika u Srbiji izjasnilo za „poznavanje pravih ljudi“ i 24 odsto za „sreću“ kao najbitniji faktor. Mislila sam da se radi o nekoj grešci u istraživanju. U želji da sebi dokažem da sam u pravu, postavila sam isto pitanje svojim studentima. U grupi od 250 studenata, dobila sam identičnu strukturu odgovora kao u Barometru. Trebalo mi je vremena da pređem korake od stava „kako mladi greše“, do toga da ja grešim, da oni svoje stavove grade na osnovu percepcije sredine u kojoj žive, a da naše društvo šalje takve poruke. Kada se posmatra kretanje odgovora na posmatrano pitanje od 2015. do 2021, može se konstatovati da je udeo onih koji smatraju da su veze i sreća osnovni faktori uspeha sa prvobitnih 50 narastao na 61 odsto, a istovremeno je učešće onih koji dobro obrazovanje smatraju najbitnijim faktorom palo sa 24 na 12 procenata. Ovakav poremećaj vrednosti se može tumačiti tranzicijom, ali da li je to opravdanje? Prvo, zašto kod nas taj proces toliko dugo traje, ako je u zemljama istočne Evrope privredna tranzicija trajala oko deset godina? Recimo da je za transformaciju celog društva potrebno više vremena, ali kod nas taj proces traje već trostruko duže. Drugo, ceo region je prošao ili prolazi kroz tranziciju, ali kada se uporede stavovi u Srbiji i u susednim zemljama, tamo se obrazovanje i naporni rad, ipak, neuporedivo više cene. Da su stavovi i verovanja učenika bitni za uspeh u učenju, nije novo saznanje, ali zanimljivo je u kojoj su meri važni. Istraživači Mekinsijevog instituta su na osnovu podataka za više od pola miliona učenika iz 72 zemlje sa PISA testiranja, primenjujući mašinsko učenje i napredne analitičke tehnologije, analizirali koji kritični faktori utiču na postignuća učenika. Iz arsenala podataka vezanih za učenike, njihove porodice, nastavnike, škole, socio-ekonomske faktore zemlje, identifikovano je 100 od mogućih 1.000 faktora, koje je pružala baza podataka. NJih su dalje sortirali u pet kategorija: porodično okruženje, resursi škole i upravljanje školom, nastavnici i metodi nastave, ponašanje učenika, stavovi i verovanja učenika. Šta se pokazalo? Najveći uticaj na uspeh u učenju imaju stavovi i uverenja učenika. Uticaj ovog faktora se procenjuje od 29 odsto u Evropi, do 37 odsto u Severnoj Americi. Iza toga dolaze resursi i upravljanje školom (20 odsto), porodično okruženje (18), nastavnici i metodi nastave (15) i ponašanje učenika (osam procenata). Učenici koji su imali visoke vrednosti odgovora na pitanja poput „Ukoliko uložim dovoljno napora, mogu da uspem“, ili „Ukoliko želim da nešto uradim, mogu to da uradim dobro“, imali su od devet do 17 odsto više poena na PISA testu, od svojih vršnjaka sa nižim vrednostima odgovora na ova pitanja. Pokazalo se da su učenici sa visokom motivacijom u stanju da prevaziđu negativne efekte svog socio-ekonomskog statusa. Oni visoko motivisani iz najnižeg socio-ekonomskog stratuma imali su bolje rezultate u proseku za 16 poena od slabo motivisane dece iz najvišeg socio-ekonomskog stratuma. Zato se nameće pitanje da li u društvu sa postojećim sistemom vrednosti od obrazovnog sistema očekujemo previše? Da li je samo obrazovni sistem kriv za rezultate na PISA testu, za masovno upisivanje na fakultete za koje se unapred zna da neće pružiti neki pomak u znanjima, za samo postojanje takvih fakulteta, za podatak da preko trećine zaposlenih prilikom prvog zaposlenja nema vrstu obrazovanja u skladu s zahtevima radnog mesta, da 39 odsto ima višu i 15 odsto nižu kvalifikaciju od potreba radnog mesta, da imamo visok procenat nezaposlenih mladih, a da kompanije ne mogu da nađu potrebne kadrove? Ko bi sve trebalo da se zamisli nad podacima koje je Svetski ekonomski forum publikovao u Globalnom izveštaju o konkurentnosti 2016-2017. godine, gde su zemlje rangirane prema obrazovanju i veštinama, kvalitetu postojeće i proceni kvaliteta buduće radne snage. Tu se može videti da se na rang-listi od 135 posmatranih zemalja, prema nivou obrazovanja i veština Srbija nalazila na 58. mestu, iza Slovenije (19), Crne Gore (48) i Hrvatske na 53. mestu. Prema kvalitetu postojeće radne snage Srbija je bila na 53. mestu, Slovenija na 20, Crna Gora na 45, a Hrvatska na 48. mestu. Posebno su bile velike razlike kod procene kvaliteta buduće radne snage. Smatra se da će u budućnosti u Srbiji doći do pada kvaliteta radne snage i da ćemo se naći na 70. mestu, Slovenija na 17, Crna Gora na 51. i Hrvatska na 55. Kako su nastale tolike razlike, s obzirom na to da su sve države iz regiona do početka devedesetih pripadale istom obrazovnom sistemu? Šta su oni uradili, a mi nismo? Moguće je da ima više odgovora, ali jedan je ključan. Mi još uvek nismo definisali kakvo društvo želimo da budemo. Šta su naše vrednosti i ciljevi? Da li želimo da budemo društvo u kome su kreativnost i znanje bitni, ili se oslanjamo na neke druge vrednosti? Ne može obrazovanje dugoročno da se unapredi dok mu društvo ne obezbedi pravo mesto. I kao što je rekao profesor Aleksandar Baucal na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu: „Ukoliko mi kao društvo ne mislimo da je obrazovanje ključna poluga održivog razvoja, onda se obrazovanjem nećemo ni baviti, onda smo parkirali obrazovanje na slepi kolosek.“ Sve to dovodi do toga da neefikasno koristimo ljudski kapital, najbitniji i istovremeno naš najograničeniji resurs. Srbija se suočava sa niskom stopom nataliteta, izraženom emigracijom, ubrzanim starenjem stanovništva, niskim učešćem radne snage u populaciji. Navedeni faktori ukazuju u kojoj meri je u svakom razmišljanju o budućnosti zemlje, o ekonomskom razvoju, potrebno krenuti od mladih. Adekvatna briga o budućnosti društva se ne zasniva na paketima socijalne pomoći za stimulisanje nataliteta, niti pak na definisanju „proforme“ strategija koje se ne sprovode. Potrebno je jasno definisanje vrednosnog sistema i ciljeva društva koji su u skladu s vremenom u kom živimo, a zatim davanje obrazovanju mesto koje mu pripada.