Predah od slobode

U regularnom terminu, gotovo iz večeri u veče, Beogradski festival igre i ove godine izvukao je one skrivene kutke sveta u kome nastaju imaginacije oživljene pokretom. Koreografi boje slike današnjice onako kako ih oni vide, kroz ekspresivne nastupe svojih igrača. Nekoliko predstava je uspelo tako da nas izmesti iz surove realnosti u alternativne dimenzije. Barem na tih sat vremena, koliko su mahom ove godine predstave trajale. Emanuel Gat je svoju trupu doveo sa predstavom vrlo simboličnog naziva – Vozljubavi2020, izvedenoj na sceni Madlenijanuma. Napisana tako spojeno, ona je i izvedena poput rukoveti, sačinjene od raznolikih pokreta glamurozno odevenih igrača, koji nas odvode u davne osamdesete, kada je svet imao neke sasvim druge probleme. U tom svetu caruju prepoznatljive melodije ikonične grupe Tears for Fears. I dok ste nesigurni da li posmatrate igru, koreodramu ili mjuzikl, igrači izvode bravure koje ostavljaju snažan utisak čak i onda kada deluju kao čista improvizacija. „Intuitivno sam odabrao muziku sastava Tears for Fears. Teško mi je da objasnim zbog čega, jednostavno su mi se dopali. Volim da radim s različitim zvucima. Prethodno sam radio komad na muziku Pjera Buleza, što je veliki skok. Ali ja načelno volim pop kulturu. Volim i da pronalazim izdanke pop kulture i da onda odlučujem kako će se koreografije u to uklapati, kakva im je struktura i kakav bi bio uticaj koreografskog procesa i na igrače i na gledaoce“, kaže Gat u razgovoru za naš list. Predstava je pripremana tokom dramatične 2020. godine i prvi put izvedena te jeseni. Nakon nekoliko nastupa, trupa je morala da se vrati u novo zaključavanje zbog pandemije, te je na sledeće izvođenje čekala skoro godinu dana. „I vratili smo se potpuno promenjeni“, kaže ovaj rođeni Izraelac, zadovoljan što je uprkos brojnim odlaganjima trupa izvela oko 40 predstava. „Interesantno, ali većina pokreta u mojim predstavama uopšte nije nastala po muzici uz koju oni na sceni igraju. Nastaju ili na neke druge melodije ili potpuno bez muzike!“, priča nam dalje o svom radnom procesu. „Tako radimo, sve dok ne izvedemo neku strukturu s kojom smo zadovoljni. Na kraju odaberem 30 pesama i probamo koreografiju i tek onda igrači vide kako to zapravo funkcioniše. Predstava se stalno menja. Volim da eksperimentišem. Recimo, baš pred predstavu u Beogradu zamenio sam jednu pesmu za duet. Vozljubavi2020 je u stalnom nastanku“, kaže kroz smeh i dodaje: „A moji plesači vole kada ja menjam i kada eksperimentišem. Oni to uvek rado prihvate.“ Još zanimljivije, ekspresivne kostime za predstavu osmislio je i dizajnirao jedan od igrača, kome je Gat dao potpunu slobodu: „Samo sam mu rekao – zamisli da je gala veče i da smo na crvenom tepihu i radi šta god hoćeš! Sa svakim igračem posebno je razvio osobeni kostim. I tu eksperimentišem. Recimo, u sledećoj predstavi svi igrači će biti goli (smeh). Igraćemo uz drugi čin Toske. A Toska je bila pop muzika svog vremena, i mi ćemo je tako i tretirati, kao i muziku Tears for Fears.“ Predstava završava dirljivom koreografijom na pesmu Seed of Love: „Samo pročitajte tekst te pesme i videćete koliko je izvanredan. Odluka da stavimo tu pesmu na kraj je i muzička i dramaturška. I takođe ostavlja neka otvorena pitanja. Otvara srce i misli... Danas živimo u tako mračnim vremenima da nam je povratak osamdesetih bio neophodan, makar na kratko, makar kroz muziku te grupe. Potrebno nam je bilo da osetimo ponovo tu energiju slobode, s kojom se tada živelo. Sve je bilo drugačije. Svet je bio drugačiji. Bio je to svet slobodnog duha. A danas živimo u vremenu mraka. Isto tako mislim da umetnost ne može da promeni svet. Umetnost može da utiče na pojedinca. Da otvori vrata novoj misli, novim individuama. I promene dolaze iz pravaca onih individua i grupa na način na koji su oni hteli nešto da promene. A sistem ne želi da se menja. Sistem postavlja stvari kako on želi i ljudi to prihvataju. Ili ne. A obično prihvataju“, zaključuje Gat. Balet, pozorište, opera, film, lutkarsko pozorište – sve skupa čini biografiju Jua Stromgrena, čija je kompanija u Bitef teatru izvela predstavu Potkrovlje. I baš kao da je rađena za scenu tog teatra, predstava okuplja četiri krajnje različite ženske osobe, koje tokom jednog perioda prolaze različite doživljaje i sebe i međusobne ljubavi. Stromgren, koji producira i do osam predstava godišnje, kaže da je želeo pre svega da uradi predstavu o emocijama, o kojima se sve ređe govori: „LJubav je uvek izazovna za rad“, kaže on. „LJubav je emocija koja lako može da krene po zlu. Milion je filmova snimljeno i milion romana napisano na tu temu. Ali, pomislio sam, ljubav između četiri žene mogla bi da bude interesantan okvir. A za to su potrebni dobri izvođači, i tek kada sam ih našao počeo sam rad na Potkrovlju.“ Razlika između rada na klasičnoj predstavi i igračkoj, za njega je velika: „Kad radim u pozorištu, a najviše radim u pozorištu, dugo se bavim tekstom, jer je tekst osnova čitavog daljeg razvoja. Ali s igrom uživam u slobodi koju nam ona omogućava. Dramaturgija ove predstave je mozaična i neki imaju problem da gledaju nešto što je tako teatralno, a u isto vreme i asocijativno, ispričano na raznim nivoima. Tada pokušavaju da se probiju kroz tu priču i tek onda zaključe da, u stvari, u ovoj predstavi ni nema priče, već je to samo niz slika koje se smenjuju. Uživam u putovanju prepunom asocijativnih nivoa, koji me navode na razmišljanje.“ Već sinopsis predstave, u kome odmah vidimo četiri ženska lika, navodi na pomisao da se predstava uklapa u trend aktivističkih komada o ženskim pravima. Ali već posle nekoliko minuta, jasno je da je nastala kao spontan autorski rad, a ne s nekom namerom. To potvrđuje i Stromgren: „Skandinavski način pričanja ženskih priča odavno je u trendu“, kaže on kroz smeh. „Jednostavno, kod nas su prava žena odavno izjednačena. Kao i ljubav između istopolnih ljudi. Koga je to više briga? Mi odavno to prihvatamo kao nešto normalno. U Skandinaviji ne nastaju priče o ženama zbog ljudskih prava ili jednakosti. Ne, one nastaju zato što je to priča o ljudima. Ali znam da je u drugim zemljama to na drukčiji način prihvatljivo. Recimo, s ovakvom predstavom ne bismo mogli da nastupamo u Rusiji, jer je to priča o ljubavi između žena! Ali, isto tako, ne bismo mogli ni u Americi, jer priču o ženama nije režirala žena, nego ja – sredovečni beli muškarac. A ja, po njihovim standardima, nemam prava da pričam o ženama ni o manjinama! Svet se mnogo promenio... Istu predstavu mogao sam da uradim i sa četvoricom igrača! Bila bi to grublja predstava, ali meni je svejedno kog su oni pola.“ Radnja se dešava u potkrovlju, kako je predstava i naslovljena, iz kojeg bi svako pobegao kada bi se susreo s tolikom količinom emocija. No njegovi likovi to ne čine: „Uvek sam voleo izolovana mesta koja ljudi ne mogu da napuste. Nešto poput Velikog brata. Volim taj svet koji je u nekoj školjki, a mi ga posmatramo pod mikroskopom. To je metod koji sam vremenom razvio. Jednostavno, volim drame u kojima ljudi ne uspevaju da napuste scenu. Iz tog razloga, različita su i tumačenja – recimo u Belorusiji, kada bi videli ženu u kutiji odmah bi protumačili to kao političku provokaciju. Englezima bi bilo smešno što su one u kutiji, a u Latinskoj Americi bi tek bilo posebno smešno. Primetio sam tokom turneje različite reakcije na različite scene, što je dobro, jer i nisam hteo da napravim predstavu fiksnog značenja. Recimo kada radite Ibzena, tada imate fiksnu ’poruku’ koju pisac prenosi, a ovde toga nema, sve je u asocijacijama.“ Bez obzira na to što njegove junakinje ne zanima spoljni svet već samo njihovi odnosi, Stromgren priznaje da je sam opčinjen vestima i da sve prati: „I mislio sam doskora da razumem sve šta se u svetu dešava, ali sada vlada jedna opšta konfuzija. Nisam usamljen u tom osećaju. Mnogo ljudi ima isto mišljenje. Sve manje znamo šta se dešava. Teško je razumeti ovo danas. U ranijim vremenima imali smo jasniju sliku, iako je medija bilo manje... Sada priznajem, ne mogu racionalno da razumem šta se dešava u određenim delovima sveta. Ali, osetio sam uzbuđenje kad je pandemija krenula! (smeh) Bio sam iskreno uzbuđen, jer smo konačno svi bili u istom problemu. Nije bilo podele, barem na neko vreme. I pitao sam se kako će to umetnici iskoristiti? Jer osetilo se zasićenje. Nekoliko godina pre pandemije, bilo mi je dosadno sve što bih video. Bilo mi je dosadno da gledam i sebe samog. I bila je potrebna promena. I ona se konačno oseća.“ I predstave Beogradskog festivala igre donele su isti osećaj. Barem nakratko. Dragan Jovićević