Krhkost sveta

Na vest da JDP priprema premijeru Čuda u Šarganu neko je na socijalnim mrežama uputio apel srpskim rediteljima da provere da li pored Nušića i Simovića srpska dramaturgija ima i druge tekstove. Šalu na stranu, Čudo u Šarganu jeste od svog nastanka 1974. godine jedan od najpopularnijih tekstova srpske dramaturgije, ultimativna repertoarska konstanta i referenca, i sigurno jedan od umetničkih vrhova domaće drame. Ta neobična, melanholična komedija koja u sebi meša sitni realizam i fantastiku, poeziju i društvenu kritiku, tananu psihologiju i univerzalne opservacije o smislu ljudskog postojanja i danas je podjednako referentna, sveža i opijajuća kao i u vreme kada je nastala. Naizgled jednostavni svet „malih“ ljudi, svet Šargana, postaje poprište ukrštanja i preplitanja ljudskih sudbina, najintimnijih ambicija, želja i nadanja, postepeno oblikujući tu univerzalnu, metafizičku upitanost o smislu ljudskih života i trajanja. Posebno je zanimljivo kako su iz današnje perspektive pojedini aspekti dobili na težini ili kako se danas, nakon decenija turbulentne istorije iščitavaju. Odnos čoveka prema vlasti, prema „drugom“, prema tuđoj i sopstvenoj nesreći i stradanju, na primer. Pa i sam taj poetsko-filozofski zaključak da se ljudi definišu kroz patnju i stradanje, u svoje vreme humanistički, danas, nakon godina autoviktimizacija raznih vrsta, može da nas nagna da razmišljamo kako je taj aspekt postao konstanta nacionalnog mentaliteta, uzrok i inicijator brojnih nesreća i predrasuda. Što, naravno sa Simovićem nema nikakve veze, ali na dobar način pokazuje koliko je ovaj tekst neiscrpan i bogat za tumačenja. U predstavi JDP-a nestalnost i krhkost tog sveta potencirana je zaista sjajnom scenografijom koju potpisuje reditelj (čiji je i odličan izbor muzike). Likovi su neprestano do članaka u vodi, prljavoj i tamnoj, te u toj od dasaka i starog nameštaja sklepanoj stvarnosti jedini stabilan element predstavlja stepenište koje vodi u nekakav drugačiji svet za koji „stanovnici“ Šargana, ophrvani svojim mukama i ambicijama, i nisu preterano zainteresovani. „Šargan“ je u prvom redu glumačka predstava, i zaista sjajni, „all stars“ ansambl to po ko zna koji put dokazuje. Fino izbalansirana uvezanost i međuzavisnost sudbina likova, u kombinaciji sa poetskim „numerama“ i razoružavajućim humorom pruža dovoljno materijala za nadahnute kreacije, što je ansambl JDP-a u potpunosti iskoristio. Reditelj je u svom pristupu zaista uspeo da razigra ovaj bogat i višeznačan tekst, dajući mu dosta životnih sokova i svežine. Odlični kostimi Lane Cvijanović su primer koliko kostim može da bude važan i koristan u definisanju lika. Afirmisane glumačke veličine (Anita Mančić, Boris Isaković, LJubomir Bandović, Nenad Jezdić, Nebojša Dugalić, Slobodan Tešić i Miloš Samolov) su u potpunosti usklađeni u svom očiglednom entuzijazmu i nadahnutošću sa odličnim mladim snagama (Sanja Marković, Jovana Bjelović, Tamara Dragičević, Marko Janketić, Miodrag Dragičević i Aleksej Bjelogrlić). Posebno je zablistala izuzetna Sanja Marković koja je svoju Cmilju donela sa toliko empatije, humora, razumevanja i tehničke veštine da će ova kreacija sigurno postati referentno tumačenje ovog kompleksnog lika. Predstava doduše u poslednjoj trećini pomalo gubi dah, ritam se nepotrebno usporava, a ton gotovo postaje sentimentalan, ali se sve nekako niveliše snažnom završnicom koja gledaoca još dugo drži pod utiskom. Dobra predstava koju ne bi trebalo propustiti. Boban Jevtić