Jedan Vučić mnogo problema

Nije baš da su opravdana poređenja velike geostrateške odluke koja se očekuje od Aleksandra Vučića sa čuvenim „ne“ iz 1948, koje je Josip Broz Tito, jedan od njegovih najvećih uzora, rekao sovjetskom vođi Josifu Visarionoviču Staljinu. Niti je isti svet, niti je gvozdena zavesa koja se upravo stvara ista kao ona čiji je pad 1989, prema sopstvenom priznanju, tada mladi Vučić propustio da primeti i razume. Ipak, odluka pred kojom se nalazi jeste velika, teška i dalekosežna, kako po Srbiju, tako i po njega lično. I pritom, nije jedini element u komplikovanoj slagalici koju mora da sklopi, po mogućstvu, uz što manje gubitaka. I uz što duže skrivanje činjenice da, uprkos 58,54 posto osvojenih glasova na izborima, nije ni toliko jak, ni toliko nepobediv kao što dobar deo javnosti i dalje veruje. Naprotiv – u situaciji u kojoj se nalazi, bilo bi mu pametno da razmišlja o izlaznoj strategiji, iako, u ovom trenutku, verovatno niko ne zna kada će tačno biti potrebno da je aktivira. Odluka Srbije da glasa za suspenziju Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija nije bila prva najava zaokreta ka Zapadu, već prilično vidljivog i u kontrolisanim medijima. Jer, i pre izbora bilo je mnogo procena da će se, odmah posle glasanja, Vučićeva vlast očiglednije pridružiti restriktivnim merama protiv Rusije. Neki potezi povučeni su i ranije, poput Rezolucije UN kojom se osuđuje ruski napad na Ukrajinu, usvojene početkom marta. I ništa se nije desilo – niti je bilo nagoveštaja uličnog otpora (bilo u vidu nereda, bilo u vidu litija i bacanja kletvi) niti je tabloidima palo na pamet da pominju bilo kakve „izdaje“ i ugrožavanje srpskih nacionalnih interesa. Kao što, uostalom, nije bilo reakcije na činjenicu da izbori nisu održani na Kosovu - sasvim u skladu sa iskustvima koja govore o visokom stepenu usklađenosti ponašanja „desnog sektora“ društva i tabloidnih medija sa potrebama aktuelne vlasti. Stručnjaci se, uglavnom, slažu da je – čak i da u Beograd nije stigao novi američki ambasador, iskusni Kristofer Hil – sasvim dovoljno ekonomskih i političkih razloga za prognozu da sledi jasnije usaglašavanje Srbije sa politikom Zapada. Razlika je samo u tome što ima onih koji veruju da se sprema potpuni paket, koji podrazumeva uvođenje sankcija Rusiji, ali i onih koji su skloniji očekivanju „garniranja“ sa novim gestovima koji bi išli u smeru dokazivanja bratske odanosti Rusiji, ugrožene samo sporadično i silom prilika – naročito s obzirom na činjenicu da je iz Kremlja stigla poruka razumevanja za pritiske kojima je Srbija izložena i o kojima je i sam Vučić govorio, bez uobičajenog samohvalisanja o stamenom odbijanju da pred njima popusti. Tako, recimo, Vuk Vuksanović, viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, podseća da su pritisci došli odavno i prognozira da će srpska vlast morati da uvede makar neke sankcije Rusiji. A da li to isključuje i neki pokušaj laviranja na drugoj strani, recimo, kineskoj – s obzirom na izveštaje o „redovnoj vojnoj isporuci“ koja je, tokom vikenda, iz pravca Pekinga doletela na beogradski aerodrom? Sasvim moguće: Vuksanović, naime, veruje da će se nastaviti ono što smo gledali poslednjih nekoliko godina, naročito u vreme izbijanja pandemije korona virusa, kada je Srbija zamenila Rusiju Kinom kao glavnim partnerom sa Istoka. „Trenutno su sve oči usmerene ka Moskvi, pa i Beograd i Peking vide prostor za nastavak saradnje, ali to je samo kupovina vremena, s obzirom na to da odnosi Zapada i Kine dugoročno ostaju zategnuti“, kaže sagovornik NIN-a. Čuli smo već i neke pokušaje pogađanja kako bi srpska vlast mogla da pokuša da izbegne potpuno usaglašavanje sa sankcijama EU protiv Rusije, ali da ipak makar simbolički pokaže da se svrstala na stranu onih koji te mere zagovaraju i sprovode. Tako je, recimo, profesor Pravnog fakulteta u penziji Boris Begović ocenio za FoNet da bi za EU bilo značajno da se Srbija pridruži onim sankcijama koje su vrlo vidljive i koje imaju veliku političku simboliku, „poput, na primer, zatvaranja srpskog vazdušnog prostora za ruske avione, odnosno prekida letova Er Srbije za Moskvu“. I Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka, veruje da će Vučićeva vlast „na kraju“ prići Zapadu, ali će odugovlačiti koliko bude moguće. Trenutno je, kaže, u toku proces „ispipavanja snaga i opcija“, pri čemu se traži varijanta dovoljno prihvatljiva Zapadu, koja ne bi zatvorila sva vrata u Moskvi. „To je maraton, a ne trka na sto metara. Putin zna da ovde nema boljih igrača na koje bi mogao da računa“, kaže Spasojević. On očekuje „trgovinu“ u kojoj će do izražaja doći nekoliko elemenata: Rusija, Kosovo, BiH i demokratija. „Gledaće gde mu je najlakše da popusti“, procenjuje Spasojević i navodi jedan od mogućih ishoda – da, recimo, ne bude potpunog spoljnopolitičkog usaglašavanja sa Zapadom, ali da Vučić pristane na neke ustupke oko Milorada Dodika. Paralelno sa traženjem optimalnog odgovora na geostrateški izazov, biće neophodno naći i najbolju formulu za formiranje vlasti prilagođene tom odgovoru, ali i unutrašnjopolitičkim interesima obnovljenog Vučića (dobio još jedan petogodišnji mandat) i njegovih ozbiljno uzdrmanih naprednjaka (nisu više u mogućnosti da samostalno formiraju vladu). Vuksanović veruje da su različite opcije u igri – najpre, vlada sa Ivicom Dačićem, pri čemu bi on bio primoran da promeni odnos prema Rusiji (što mu ne bi bilo prvi put) ali i da žrtvuje neke ljude (Dušan Bajatović). Moguća je, kaže, i koalicija sa desničarskim partijama - ali bi time bila srušena koncepcija pozivanja na desnicu kao „strašilo“, čije bi preteće postojanje trebalo da Vučiću obezbedi popust na Zapadu. A što se tiče spekulacija o formiranju vlasti sa Draganom Đilasom, koji je, posle čudnog sastanka sa Vučićem, zvanično posvećenog traženju rešenja za krizu u Beogradu, takav ishod odbacio, Vuksanović kaže da, „ako bi se takva koalicija desila, bio bi to politički šok nakon svega što se godinama govorilo za Đilasa od strane SNS-a“. Na šokove smo, doduše, navikli, pa je, recimo, već u opticaj izbačena čak i ideja o ponovljenim izborima, iako ni procedura vezana za upravo održane još nije završena. Vučić je, doduše, zasad odbacuje, kad je reč o parlamentarnom nivou, a o Beogradu bi trebalo da se izjasni do kraja sedmice. Do tad - kad u obzir uzme ono što imamo sada, ali i ono što nam regularno sledi (lokalni i pokrajinski izbori u proleće 2024), Spasojević kao najlogičnijeg partnera SNS u budućoj vlasti vidi – socijaliste. A sve ono što smo do sada videli – od upadljivog nepominjanja u izbornoj noći, do kritičkih „obrušavanja“ naprednjačkih funkcionera na adresu višegodišnjeg lojalnog partnera koji je, između ostalog, odustajanjem od predsedničke kandidature bitno doprineo Vučićevom rezultatu – samo je snižavanje cene i pritisak u pravcu prihvatanja svega što je veći partner planirao. Dosadašnje iskustvo kaže da vešti Dačić ima kapacitet da se prilagodi zahtevima, između ostalog i onom geopolitičkom – „da se bar privremeno odrekne Putina, ili da tako izgleda“. Dačić je naprednjacima potreban i na lokalu: zbog zadržavanja postojeće vlasti u brojnim opštinama ali i zbog povećavanja šansi da se, i nakon sledećih lokalnih i pokrajinskih izbora, vlast zadrži i na tim nivoima. Znalo se to i pre izbora, a brojanje glasova u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, ali i drugim, naročito urbanim sredinama, gde je SNS doživeo pad koji je nemoguće sakriti, dodatno je skrenulo pažnju na potrebu za zadržavanjem bliskih odnosa sa Dačićevom partijom, koja je uspela da ojača i koja bi - kao što je to već uradila 2012, kada je, okrenuvši leđa Demokratskoj stranci omogućila početak naprednjačke ere – ponovo mogla da dođe u iskušenje da presudno utiče na veliku političku promenu. Ni potencijalni nastavak braka sa socijalistima, međutim, naprednjacima ne rešava sasvim problem redovnih lokalnih i pokrajinskih izbora. Jer, uprkos medijskoj blokadi, siguran je Spasojević, birači vide probleme koji se dešavaju na terenu. Kao primer on navodi konflikt između Miloša Vučevića, gradonačelnika Novog Sada i Igora Mirovića, predsednika pokrajinske vlade, koji je sada vidljiv u najširoj javnosti. Sličnih sukoba, često prilično ličnih, ima u naprednjačkim odborima širom Srbije i biće ih teško kontrolisati bez istovremenog održavanja izbora sa Vučićem u glavnoj ulozi, uvek do sada idealnih da pokriju probleme na nižim nivoima. Eventualno vezivanje lokalnih i pokrajinskih izbora za neke prevremene parlamentarne samo donekle bi pokrilo lokalne sukobe, ali bi– naročito u kontekstu ozbiljne ekonomske krize koja se najavljuje – moglo biti rizično po republičku vlast. Tu bi, kaže Spasojević, do izražaja mogla doći i opozicija, odnosno njena sposobnost da zaljulja većinu i pravi pritisak, koristeći, između ostalog, mogućnost učešća u debatama u parlamentu, ali i većeg prisustva u medijima, kao posledice dobijanja parlamentarnog statusa. Zato će, veruje, Vučić koristiti sva sredstva da pojača razlike u ionako fragmentisanoj opoziciji, opterećenoj unutrašnjim problemima. Spasojević je uveren i u nešto drugo - da se vlast nalazi na nizbrdici, kojoj je samo nagib nepoznat. „Vučić je bio izgradio auru nepobedivosti, a sada mu je jasno da u nekoj meri zavisi od drugih, što mu je neprijatno. Jasno mu je i da može da izgubi neke izbore. Ako ima razuma, smirivaće strasti“, kaže sagovornik NIN-a. Moguće je da bar neke veze s tim imaju postizborni pokušaji da se predstavi kao predsednik svih građana, spreman da razgovara sa konkurentima – pod uslovom da je neko poverovao u takvu verziju iznenadnog susreta sa samo jednim opozicionim liderom. A da li se kao pokušaj „smirivanja strasti“ može tretirati ponavljanje priče o nameri da odstupi sa mesta predsednika stranke? I da li sada uopšte ima luksuz da partiju poveri bilo kome drugom? Spasojević misli da će u nekom trenutku morati da razmišlja o nasledniku, ali nije baš siguran da je taj trenutak blizu. „Pritisak u tom pravcu je slab, a on nema računa da to uradi“, kaže. Osim, naravno, ako to ne bi bila neka vrsta vršioca dužnosti, bez ikakve stvarne moći. I spremnog da odstupi kad stranka zavapi za jedinim vođom.