Posao ugovarao i član Glavnog odbora SNS-a

Novi dokumenti iz 2018, izvozna dozvola za 23.500 mina iz Krušika i tranzitna dozvola za njihov transport kroz Mađarsku, do kojih je NIN u međuvremenu došao, nesumnjivo potvrđuju da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije govorio istinu kada je u jesen 2019. tvrdio da je samo jedna pošiljka mina iz valjevske fabrike završila u Ukrajini. NIN je već otkrio da se na video-snimku Bitka za Kijev Mosčun, koji je na zvanični Jutjub kanal Televizije Ministarstva odbrane Ukrajine (Ukrainian military TV) postavljen 13. marta 2022, vidi kako vojnici Snaga za specijalne operacije Ukrajine na položaje koje drže ruski vojnici na obodu sela Mosčun, u blizini Kijeva, ispaljuju veliki broj minobacačkih mina od 60 milimetara proizvedenih u Krušiku 2018. Vučić je u novembru 2019, komentarišući otkriće da su 2016. minobacačke mine kalibra 60 milimetara iz Krušika prodavane Ukrajini, tvrdio da je u pi­tanju bila samo jedna isporuka. Te njegove tvrdnje demantuje i izvozna dozvola Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija od 12. februara 2018. To ministarstvo, međutim, ne bi moglo da odobri ovaj posao da pre toga saglasnost za izvoz nisu dala još tru ministarstva - odbrane, spoljnih i unutrašnjih poslova, i BIA, što znači da su za tu isporuku znali svi nadležni državni organi. Dozvola otkriva isti način poslovanja, kao i prilikom izvoza 2016. U njoj piše da je proizvođač 23.500 mina Krušik, a da je prodavac posrednik privatna srpska firma Tehnoremont iz Temerina. Kao krajnji korisnik upisan je Natan (Nattan) iz Varšave. Za ovaj izvoz Tehnoremont i Natan su 25. jula 2017. potpisali ugovor vredan 1.833.000 evra. Tranzitnom dozvolom, koju su izdale mađarske vlasti 13. juna 2018, dozvoljava se prevoz tih mina po ugovoru Tehnoremonta i Natana. I dokumenta iz 2016. otkrivaju da je na isti način izvezeno još 30.000 minobacačkih mina od 60 milimetara. Uz to, postoji sumnja da je ova, kao i brojne druge transakcije sa povlašćenim privatnim trgovci­ma bliskim vlastima, koje je otkrio uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović, bila i koruptivna. NIN je pisao da je specijalizovana onlajn platforma 52WMB (baza ugovora o prodaji oružja za 32 zemlje, među kojima je i Ukrajina) objavila da je poljski Natan mine iz Krušika prodao ukrajin­skoj kompaniji Ukrinmaš za 82,59 dolara po komadu, a Tehnoremont je od valjevske fabrike kupio po ceni od 45,20 dolara za komad. Razlika između cene koja je plaćena Krušiku i one koju su na kraju platili Ukrajinci za 30.000 mina je čak 1.121.700 dolara. Za toliko je Krušik moguće oštećen, jer je njemu Tehnore­mont platio 1.356.000, a Ukrajinci su ih Poljacima na kraju platili 2.477.700 dolara. Ove mine iz 2016. korišćene su nedavno, 4. marta u sukobu kod lučkog grada Berdjanska, o čemu svedoče i fotografije. I transakcija iz 2018. je sumnjiva, jer je 23.500 mina plaćeno 1.833.000 evra, pa ispada da je poljski Natan Tehnoremontu svaku platio 78 evra, ali se ne zna da li je toliko para i leglo na račun Krušika, niti po kojoj je ceni poljskom posredniku, firmi Natan, platio stvarni krajnji kupac iz Ukrajine. Zna se samo da je Vučić 2019. obmanuo domaću i stranu javnost, jer je tvrdio da se radi o jednoj isporuci i to iz 2016, a pomenuo je 23.500 mina i cenu od 1.833.000 (evra), pri čemu se oba ta podatka odnose na drugu isporuku, iz 2018. On je tada u celu priču pokušao da umeša i majku uzbunjivača Obradovića, navodeći najpre da je ona radila u Tehnoremontu, a zatim se ispravio i rekao da je bila u jednoj privatnoj firmi koja se vezuje za vlasnika Tehnoremonta Petra Crnogorca. Indikativno je, međutim, da je tada predsednik Srbije i SNS-a „zaboravio“ Miodraga Pušicu, visokog funkcionera partije čiji je predsednik. Moguće objašnjenje za tu „amneziju“ je uprvo to što je Pušica tada bio član Glavnog odbora SNS-a. Pre dve i po godine potpredsednica SSP-a Marinika Tepić objavila je dokument koji otkriva da je Pušica bio uključen u izvoz mina iz Krušika, koje su završile u Ukrajini. Vlast do danas prećutkuje to otkriće, a u dokumentu iz Krušika („Poseta inopartnera iz Poljske“) navodi se da je 27. novembra 2015. održan sastanak, kome su uz tri predstavnika poljskog Natana učestvovali, i to kao predstavnici Tehnoremonta, Svetozar Crnogorac, otac vlasnika firme Petra Crnogorca, i Miodrag Pušica. U tom dokumentu, koji je potpisao izvršni direktor za tehničko-tehnološke poslove i proizvodnju Krušika Slobodan Aćimović, piše da su predstavnici Natana i Tehnoremonta došli „sa ciljem da načine uvid u proizvodnju robe po ugovoru (mina 60 razorna)“. O Miloradu Pušici, osim da je visoki funkcioner SNS-a, šira javnost ne zna mnogo više detalja. Nešto poznatiji je u Paraćinu, jer je godinama bio član Nadzornog odbora Srpske fabrike stakla i to nakon što je tu firmu preuzelo preduzeće Petra Crnogorca CPR Impeks. Uz to, Pušica je 2016. učestvovao u kampanji SNS-a za lokalne izbore u Paraćinu, a u društvu sadašnjeg ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića govorio je i na mitingu naprednjaka u Prijepolju. O nekim poslovnim kombinacijama Pušice NIN je pisao još u junu 2017. (Naprednjački slonovi u staklarskoj radnji) kada je, zbog stečaja paraćinske staklare, došlo do žestokog sukoba dvojice naprednjaka, Pušice i Dušana Adamovića, tada člana Izvršnog odbora i nekadašnjeg poverenika naprednjaka za Srem. U to vreme Pušica je bio predsednik, a Adamović član Nadzornog odbora staklare i ni u čemu se nisu slagali, osim što su za Politiku obojica rekli da SNS „nema nikakve veze sa ovim sukobom“, ali je svako od njih nastojao da dobije podršku vrha SNS-a, posebno Aleksandra Vučića. U decembru 2016. Pušica je postavljen i za direktora Korp investmenta, koji je navodno otkupio dug staklare od 47 miliona evra. Pre toga vlasnik Korp investmenta, bar na papiru, postala je zemunska Mitona, koja je u prethodnoj godini imala nula zaposlenih i prihode od nula dinara. Direktor Mitone je takođe bio Pušica, a njegova ćerka Ivana jedini vlasnik. Pušica je bio učesnik bar još jedne sporne privatizacije. Pre desetak godina za subotičku Tržnicu izlicitirao je 910 miliona dinara, ali nije ispunio sve ugovorne obaveze, pa je šest godina kasnije ta privatizacija poništena. Očito je da ovaj funkcioner SNS-a i danas uživa zaštitu. Iako je Vučić 2019. pokušao da odgovornost za sporni izvoz mina, koje su završile u Ukrajini, prebaci na sve druge, uporno izbegavajući da pomene i ulogu Pušice, još neke činjenice ukazuju na to da je vlast morala da bude upoznata sa svim detaljima ovog aranžmana. Izvoz oružja u Ukrajinu nije bio zabranjen i protivzakonit, ali ostaje sumnja da je Krušik još jednom ostao kraćih rukava i da je i u ovom slučaju možda bilo korupcije. Ako se vlast pravda da je krajnji kupac bio iz Poljske, kako je moguće da nikome nije bilo ništa sumnjivo ni kada je Krušik posetio ukrajinski državljanin i predstavnik kiparske firme Petralink (PetraLink) Vitalij Dementijev. Tim pre što je Petralink bio naručilac mina, koje su na kraju i završile u Ukrajini. Dodatni razlog za sumnju svakako je trebalo da bude i podatak da je vlasnik Petralinka takođe ukrajinski državljanin Vladimir Petenko, sin ukrajinskog general-majora istog imena i prezimena. Na stranu što se ime generala Petenka spominjalo tokom devedesetih godina 20. veka na suđenju u Italiji zbog izvoza oružja Hrvatskoj, koja je tada bila pod embargom - zabranom uvoza oružja. I o poseti Dementijeva Krušiku 2. novembra 2015. postoji pisani trag, dokument iz Krušika („Poseta predstavnika inopartnera iz Ukrajine“), do koga je NIN u međuvremenu došao. Potpisao ga je Milan Jeličić, tadašnji izvršni direktor za pravne i ekonomske poslove Krušika. U njemu, između ostalog, piše da je „Krušik na osnovu zahteva kupca 13. oktobra 2015. dostavio ponudu br. 28/13-1372 za isporuku minobacačkih mina kalibra 60 mm, razornih M73 u količini od 30.000 komada“. U zapisniku se precizira i da je „Dementijev izjavio da je ponuđena cena prihvatljiva i da je krajnji korisnik kompanija Natan iz Poljske dostavila original sertifikat krajnjeg korisnika, koji je ovom prilikom uručen predstavnicima Krušika“. U tom dokumentu se ne spominje Tehnoremont, čiji će predstavnici Crnogorac i Pušica, zajedno sa predstavnicima Natana, posetiti Krušik 25 dana kasnije. S obzirom na to da u prvom dokumentu piše da je Dementijev „naveo da postoji zahtev i za nabavku 140 minobacača od 120 mm i 48 minobacača kalibra 82 mm“, postoji crv sumnje da najmanje dve isporuke mina iz Krušika nisu jedino oružje koje je iz srpskih fabrika namenske industrije završilo u Ukrajini, iako je vlast, bar do sada, pokušavala da ubedi javnost da je ugovoren i realizovan samo jedan posao. Po važećim zakonima, vlast u Srbiji mora da proverava gde završava oružje koje se izvozi, jer naoružanje i vojna oprema ne smeju biti isporu­čeni na drugu destinaciju bez znanja i odobrenja države iz koje je prodavac. Zakon pro­pisuje i da prodavac mora pribaviti izvoznu dozvolu koja se odobrava ili ne odobrava u zavisnosti od stava Ministar­stva spoljnih poslova (čiji stav je naj­bitniji u odlučivanju), Ministarstva odbrane (koje, inače, nedeljno dobija izveštaje iz svih namenskih fabrika i postavlja članove njihovih upravnih odbora), Ministarstva unutrašnjih poslova i BIA. Po važećim propisima, svaka od ovih institucija, na osnovu svojih ingerencija, razmatra da li bi „izdavanje dozvole za izvoz naštetilo spoljnopolitičkim i ekonomskim interesima zemlje“. Tek na osnovu mišljenja ovih institucija, Ministarstvo trgovine, turizma i te­lekomunikacija izdaje konačnu dozvo­lu. Tri ministarstva i BIA su bar posle prvog izvoza 2016. morali znati gde su završile mine, i na osnovu toga su mogli zaustaviti izvoz iz 2018. Uz to, teško je poverovati da sve to nije bilo poznato i Vučiću, koji je baš u to vreme, od sredine 2012. do novembra 2017. bio i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Pogotovo što su komandanti proruskih snaga u Donbasu brzo, još u aprilu 2016, otkrili da su te mine stigle u Ukrajinu. Na konferenciji za medije u Lu­ganskom informativnom centru 7. aprila 2016. predstavnik proruske „Narodne milicije“, major Andrej Maročko saopštio je da je „Ukrajina dobila minobacačke mine od Poljske za nastavak vojne operacije u Donbasu“ i da su „5. aprila 2016. na teritoriju Ukrajine isporučene mine za minoba­cače M73 kalibra 60 milimetara iz Poljske“. Taj datum isporuke piše i na specijalizovanoj onlajn platformi 52WMB. Takođe, 23. novembra 2018. na konferenciji za medije zamenik načelnika „Odeljenja Narodne mi­licije Donjecke Narodne Republike“ Eduard Basurin je rekao da je „prema operativnim podacima 15. novembra poljska kompanija Natan isporučila 23.500 mina M73 za minobacače 60 milimetara na adresu ukrajinske dr­žavne kompanije Ukrinmaš“. Da je krajnji kupac mina iz Krušika 2016. bila državna ukrajinska kompanija Ukrinmaš iz Kijeva potvrđuje zapis na specijalizovanom sajtu. Zapisano je i da se minobacačke mine od 60 milimetara „dostavljaju za upotrebu u svrhe odbrane tokom ATO“ (ATO je skraćenica za an­titerorističku odbranu koju sprovode ukrajinske odbrambene snage na istoku zemlje). Zbog skrivanja izvoza oružja koje je završilo u Ukrajini i kasnije obmanjivanja javnosti, nameće se zaključak da je nečija zarada vlastima u Beogradu bila važnija od zaštite nacionalnih interesa. Zbog razlike u ceni i uloge visokog funkcionera SNS-a Miodraga Pušice postoji sumnja da je ta zarada završila u privatnim džepovima ljudi bliskih vlastima, kao i u nekim ranije otkrivenim slučajevima. Na primer, kada je jedan od finansijera SNS-a Slobodan Tešić preko svojih privatnih firmi i poreskog raja Maršalskih ostrva izvezao oružje Jermeniji, zbog čega je Srbija morala ranije da vrati deo kredita Azerbejdžanu. NIN je ranije pisao o tome otkrivajući razliku u ceni na štetu srpskih državnih fabrika oružja. Zbog svega toga postoji jaka sumnja da su prilikom izvoza oružja u Ukrajinu takođe privatni interesi prevagnuli nad državnim.