I tuga se brže leči od straha

U pretprošli petak, oko četiri izjutra, dogodila se nesreća u rudniku mrkog uglja Soko Čitluk kod Sokobanje, u kojoj je život izgubilo osam rudara, očeva osamnaestoro dece, od čega i jedne bebe od mesec dana. Istovremeno, povređen je 21 rudar, što je duboko potreslo sve građane Srbije, bar tog 1. aprila. Nezvanični uzrok tragedije bio je metan koji je „naglo prodro u radni prostor, nakon iznenadnog zarušavanja uglja u potkopnoj komori VN3/1“, kako je sricao Saša Spasić, v. d. direktora JP PEU Resavica, čitajući sa papira, netom nakon kobnog događaja. Porodicama poginulih Vlada Srbije udelila je pomoć od oko 8.500 evra svakoj. Svota se po društvenim mrežama poredila sa mesečnom zaradom nekih visokih funkcionera SNS-a i SPS-a, a primećeno je i da visina ove „otpremnine“ iznosi 20 rudarskih plata, koje su, inače, više od prosečnih zarada u Zaječarskom okrugu. „Nikakve pare ne mogu da nadoknade živote, a pogotovo ne navedene, sramotne“, u glasu Aleksandre Vidosavljević puno je razočaranja. NJen suprug Miloš, rudar kao i jedna trećina žitelja Subotinca, tih dana je bio na godišnjem odmoru. Ali, njegova je sreća krnja za usud kolega, a posebno Nenada Trivunca, bliskog prijatelja. Osim neprimerene svote novca, sramota je, Miloš smatra, i to što je dan žalosti bio proglašen samo u Aleksincu, a ne i u čitavoj državi. Ophrvanoj uzbuđenjem zbog nedeljnih izbora, potencijalno prelomnih. Iz tog razloga, na mesto nesreće iz vrhuške je došla samo resorna ministarka Zorana Mihajlović. Vučić je verovatno vežbao otvaranje šampanjca, simboličnog znaka svoje očekivane izborne pobede. Proglašene na dan kad su u Subotincu, Trgovištu, selu Kraljevo i Sokobanji bile organizovane sahrane. Mihajlovićevoj je bilo stalo da istakne da nije došlo ni do kakve eksplozije (već „samo“ do trovanja), možda i da bi naglasila razliku u odnosu na 16. januar 1998, kada je nastradalo 29 rudara, „izloženih mehaničkom i toplotnom udaru, ali i udaru metana“, kako su mediji tada izveštavali. Direktor Sokola Dragan Milinković ustvrdio je da je sokobanjski jedan od „najsavremenijih rudnika u Evropi“. „Ali kako, kad se sve radi na ruke, i ako se za sve snalaziš“, s njim se ne slaže Miloš Vidosavljević. Čiji radni dan izgleda ovako: spusti se sa kolegama liftom na nekih 500 metara u dubinu, odakle idu po 20-25 minuta peške do radilišta, u mrklom mraku. Onda se tu minira, a ugalj stavlja na pokretnu traku kojom se transportuju i jamski radnici na putu nazad, ka površini. „To se ne sme, ali nema drugog načina“, mirno saopštava, svestan da će opet morati dole, čim komisija izvrši zvanični uviđaj. Jer, da nađe drugi posao čista je iluzija. Naime, od poljoprivrede vajde nema, a privreda je davno zamrla. Istina, u kraju postoji firma za proizvodnju mrtvačkih sanduka, što mu dođe kao par ekselans ironija. Otvoren je i pogon Magna, ali da se tu zaposliš treba veza. Jedina ćar od rudarenja je beneficirani radni staž, zbog čega se u rudniku ostaje do penzije, i u njemu vrše familijarne smene generacija. Iako zbilja duplo veća od prosečne na jugu Srbije, rudarska plata nije dovoljna ni za preživljavanje, s obzirom na to da žene najčešće sede kod kuće, kako bi muževe ispratile i sačekale. Uz to, svi su opterećeni kreditima, potrošenim za prosečno opremanje domaćinstava. Stoga godišnje odmore Vidosavljević provodi „na građevini“. Po dva-tri „divlja“ posla rade i ostali, ne bi li koliko-toliko dostojanstveno egzistirali. Ovo otežava i cena obroka u menzi, „kao da si u Interkontinentalu, a jedeš pola hleba sa salamom“ ili nekakve kuvane papazjanije. „Što južnije, to tužnije“, sumira sve Aleksandra dobro poznatom izrekom. U obližnjoj kući u delu Subotinca zvanom Škriljci (po uljnim škriljcima), a sporadično dograđenoj rudarskoj koloniji, žive Danijel Stanišić i njegova žena Tamara. Kuća je još neotkupljena i samo delom opravljena, na račun kredita, i na pogon Danijelovih 10 prstiju. NJegove se ruke vidno tresu, a povremeno sav podrhtava, što je posledica prvoaprilskog akcidenta. „Mnogo vam hvala što ste svratili“, kaže, istovremeno žaleći „što niko od šefova nije došao da ga pita kako mu je“. Premda jamski vozač, u tom trenutku bio je angažovan da pomogne kolegi u podupiranju stubova, i tako bio udaljen od mesta nesreće. I, taman je završio posao i krenuo gore, kad se proneo glas da se svi povuku u vetrenu struju zbog naprasno narasle koncentracije metana. I sledeća, da ima poginulih. Tad je potrčao da spase preživele, uprkos strahu koji ga je prožeo, i po cenu da i sam nastrada. Gas ga je zanesvestio, a kad se povratio u niškoj bolnici, više „nije bio isti“. Od tad pije lekove za smirenje, odlazeći svaki čas u Niš, kod psihijatra, o sopstvenom trošku. Lekar mu prognozira da ga strah neće brzo proći, jer se „čak i tuga brže leči“. S obzirom na to da je „povređen na radu“, bar mu se neće odbijati od plate. „Iskreno se nadam da me neće vraćati u jamu, već prerasporediti na neko spoljašnje radno mesto“, priznaje. Šanse da to ostvari nisu velike, buduće da je sve manje mladih spremnih da „za ništa rizikuju život“. Usled pomenutog manjka drugih poslova, sva se omladina raselila, pretežno u Slovačku. Stariji, zatočeni rudarskim usudom, dovijaju se na razne načine da sebi olakšaju život. Pa unapred doniraju organe ne bi li napabirčili još koji slobodan dan godišnje. Status sokobanjskih jamskih radnika se može ilustrovati i činjenicom da se nove bunde, nužne zbog niskih podzemnih temperatura, dobijaju na svakih pet godina, a odela na tri-četiri. „Kad pitamo za čizme, kažu – nema, biće“, dodaje Vidosavljević. Mašine su stare više decenija, dok se apeli modernih mernih instrumenata nekad ignorišu. Ni odlazak u borski rudnik, kaže, nije izlaz, jer se šuška da „Kinezi možda daju veće plate, ali ne uplaćuju staž i zdravstveno“. Priče o otkazima zato spadaju u domen legendi i praznih pretnji – tu su, gde su, u žiži pažnje javnosti samo kad ih kakvo zlo zadesi. A ono ne promaši nijednu generaciju. Najteža, bar u ovom kopu, bila je pomenuta, 1998, sa 29 žrtava, kojoj je prethodio štrajk zbog smene tehničkog direktora, hrabrog da upozori na pogoršanje podzemnih uslova, zbog čega su štrajkači došli i do Beograda. I ništa, Slobodan Milošević ih nije primio. Toj tragediji svedočio je Danijelov otac Milče, ali jedino čega hoće da se seti jeste da je „krivac bio onaj koga više nije bilo“. Inače ćuti i povlači se u svoju sobu dok mi stranci ne odemo. Godine 1974. u Sokolu je poginulo 15 rudara, a naredne još petorica, koliko je njih bilo povređeno pre četiri godine, kada se lift obrušio sa 10 metara. Najcrnji dan ipak je vezan za nesreću u Aleksinačkom rudniku, 1989, koja je bila kobna za 90 rudara. Tada je postradao Danijelov deda Avda, kome je presađena koža, ali „pluća nisu izdržala“. Posle je ovaj rudnik - zabeležen u crnoj hronici i 1983, sa 34 žrtve – zatvoren. Isto toliko rudara poginulo je u rudniku Rembas u Resavici, naredne godine. Rudarska tradicija čini da je pogibija normalnost, što i političkoj kliki daje pravo da podrazumeva rizik metanskih majdana. Ipak, kad se rizik pretvori u tragediju, uprkos „najsavremenijoj mernoj opremi“, maše se relativizovanim obećanjima. Tipa - „duboko verujem da ćemo u vremenu koje je ispred nas uraditi sve što je u našoj moći, ako za to postoji mogućnost, da se ovde uslovi poboljšaju“, da opet citiramo Zoranu Mihajlović. Iako rudari misle da prosto moraju da pričaju da su uslovi u Sokolu daleko od bajnih, kako bi se čula istina, istovremeno se i pribojavaju efekta izgovorenog. Stoga se Zoran Nikolić, spoljni nadzornik i prvi koji je pod punim imenom ukazao na to da su uslovi „katastrofalni“, sad pomalo i distancira tvrdnjom da je „sve čuo od radnika“. I to da je direktor ispred smene upozorio da se radi polako jer ima metana, i da je nesreći išla naruku okolnost da se kopalo u zoni gde iznad nije bilo starih radova, pa je gas dole ušao kao u bocu, i odatle bio potisnut urušavanjem uglja ili stena. „S obzirom na prirodu gasa, ko je bio viši, taj je više i udahnuo i zato nastradao“, kaže u telefonskom razgovoru za NIN Nikolić, zauzet gradnjom tuđe vikendice na Bovanskom jezeru. Peđa Trivunac, brat poginulog Nenada, u priču sa NIN-om ulazi pun revolta što s njim nijedna od „predsednikovih televizija“ nije kontaktirala, i što se sve „za jedan dan zataškalo“. U istom maniru nastavlja, uveren da će Tužilaštvo po izveštaju komisije podići krivične prijave. „Jer, nije u pitanju osam mačića, već osmoro ljudi“, kaže. On smatra da deo odgovornosti moraju da prihvate i neposredni direktor Milinković i „neiskusni inženjeri, željni slave i fotelje“, a nikako Sava Spasić, v. d. direktora Resavice. Zaslužan za poboljšanje položaja rudara povišicom od 4,5 odsto, i jačanje njihovog duha obećanjima o skorašnjem novom povećanju zarada. I dodaje da Spasić sigurno nije taj koji je pritiskao jamske radnike da silaze u ponor ne bi li se namakle količine za izvoz ili podmirila dugovanja Sokola, za štošta, pa i ranije povrede na radu. Trivunac je siguran i da produžena grejna sezona sa tim nema veze, i u prilog tome navodi da se ugalj iz rudnika menjao za čelik, koji je vrlo tražen na tržištu. Što se tiče rudara povređenih 1. aprila, moći će da se namire samo preko advokata. A kad su otkazi u pitanju, Trivunac je, kaže - neobavešten. Ni sindikalisti neće ni reč da izuste pre kraja istrage, navodeći da će postupak ići sporo zbog ekstremno malog broja rudarskih inspektora, desetkovanog odlaskom stručnih u privatni sektor, jer su tamo veće plate, a odgovornost je u najboljem slučaju ista. Postrojenje rudnika Soko Čitluk sada stoji, u avetinjskom neposrednom okolišu, sasvim drugačijem od samo malo dalje zanosne prirode. Pune termalnih voda, te potencijala za banjski turizam, namenjenog nekom srećnijem. Rudari će ostati simbolom „hleba sa sedam kora“, a ekipa NIN-a pod opterećenjem da će svojim sagovornicima neki belaj na vrat navući. Jer, čim i sad ima šuma u iskazima, male su šanse da se rudari u štrajk skupe, naročito stoga „što država na njih računa“, kako bi Trivunac rekao. Dodatnu pomoć rudarima u međuvremenu sakupljaju nevladine humanitarne organizacije, poput 28. juna i sve su bliže cilju, zahvaljujući sportistima, glumcima i drugim stvarno zabrinutim građanima. Dragana Nikoletić