Lekari se ne kupuju na nameštenim tenderima

Baš bi bilo zanimljivo čuti šta misli stanovnik Užica koji je 24. septembra 2019. zakazao magnetnu rezonancu kičmenog stuba o svemu što je tokom izborne kampanje čuo o zdravstvu. Da li mu je lakše da sačeka svoj termin koji je prema podacima RFZO-a zakazan za 22. jun 2022, sada kada mu je lično Vučić potvrdio da u prethodnih 50 godina nije uloženo u zdravstvo koliko u poslednjih sedam godina (pola milijarde evra u infrastrukturu i opremu) i kada mu je to još i slikovito pojasnio poređenjem sa svojim zlim prethodnicima: „Uradili smo 135 bolnica, centara, domova zdravlja, a oni nula. Sve smo uradili mi u tim, kako kažu, Potemkinovim selima. Mi gradimo bolnice, od Pirota, Kikinde, Vranja, Leskovca. Razlika je toliko neuporediva kao kad poredite Bajern i Trgovište.“ Nažalost, nemoguće je dobiti odgovor jer se zbog tajnosti ličnih podataka i on i svi ostali koji su zaglavili na listama čekanja vode uz nepotpune podatke (npr. JMBG 31711970*****4), ali teško da iko od njih uživa u blagodetima tog zdravstvenog prosperiteta, s obzirom na to da je u Kliničkom centru Srbije koronografiju srca pacijent zakazao još 27. maja 2020, a da se na Institutu za onkologiju Vojvodine na pregled dojki („bitno je da se nakon prvog simptoma odmah javite lekaru“) čeka i po četiri meseca. Preciznije, broj onih koji nisu odustali, otišli kod privatnika ili umrli u međuvremenu, već godinama i dalje čekaju na stent, rezonancu ili veštački kuk u ovom trenutku je 57.652. A ako govorimo o onima koji su umirali u „vreme Trgovišta“, tada ih je godišnje bilo 14 na 100.000 stanovnika, da bi se u „vreme Bajerna“ taj broj popeo na 16,9 (podaci RZS iz 2020). Uz to je u Srbiji tokom prošle godine preminulo 21.000 ljudi više nego 2020. i 34.000 više nego 2019, pre pandemije korona virusa, a prema zvaničnim podacima u tom periodu kovid je usmrtio 15.877 osoba. Dakle, ostali su umrli od „odgovornih poteza vlasti“, kako je to ocenila odlazeća premijerka hvaleći se pobedom zdravstvenog sistema nad koronom i pored činjenice da tokom pandemije gotovo nijedan ozbiljno bolesni hronični pacijent nije uspeo ni da vidi neurologa, endokrinologa ili kardiologa. Izgleda da je taj broj pacijenata lišenih pristupa zdravstvu bio planiran jer je u martu ove godine, deleći ugovore o zaposlenju za 530 mladih lekara i ključeve za 329 sanitetskih vozila, Ana Brnabić uskliknula kako je „ponosna na to kako se razvija srpsko zdravstvo“ i da zahvaljuje i Vučiću i Lončaru jer se „naš zdravstveni sistem rangira sa najboljim u Evropskoj uniji“. Uz to je, naravno, obećala i veće plate zdravstvenim radnicima, uz opasku da su „bile sramotno male“ ali su „i te kako porasle“. S obzirom na to da nije dala primer, daćemo ga mi: medicinske sestre (najdeficitarniji kadar na svetu tokom pandemije) su sve sa kovid dodatkom primale 55.000-60.000 dinara mesečno, dok je u Nemačkoj njihova bruto plata bez kovid dodataka iznosila 3.578 evra. Zbog toga ne bi trebalo da čudi podatak da je u poslednjih 10 godina „Bajerna“ Srbiju napustilo 30.000 medicinara. Pomenutih 135 bolnica, od kojih su neke zbilja podignute, neke sklepane, a neke samo plod predsednikove mašte, hiljade „otetih“ respiratora, najskuplji lekovi koje koristi lično Tramp, skeneri, ali i kante za smeće vredne 60.000 dinara i slavine od 180.000 dinara montirane u bolesničkim sobama, ipak nisu popravili činjenicu da u Srbiji i dalje nema ko da leči one koji nisu platežno sposobni da odu privatniku. Tokom cele pandemije izabrani lekari nisu uspeli da zakažu blagovremeno nijedan specijalistički pregled za svoje pacijente, a teško da će uskoro biti bolje imajući u vidu da je poslednjih meseci otpočeo masovni odliv kvalifikovanog kadra i prelazak ili u privatni sektor ili u inostranstvo (bar kada su u pitanju medicinske sestre i tehničari kojima nije, kao lekarima, potrebna nostrifikacija diplome). Recimo, prema podacima Sindikata lekara i farmaceuta (SLFS) samo u Zrenjaninu i na klinici „Laza Lazarević“ je više od 30 lekara dalo otkaz. „Zašto iz državne prakse odlaze iskusni lekari? Izgaranje na poslu, izostanak elementarne brige rukovodilaca ustanova o ljudskim pravima zdravstvenih radnika (samohrani roditelji, roditelji dece sa autizmom i intelektualnim invaliditetom, hronične bolesti koje se smatraju faktorima rizika...), omalovažavanje, ponižavanje na poslu, pa i pretnje od strane pretpostavljenih, doveli su do toga da mnogi iskusni, priznati lekari specijalisti napuste državnu službu. Mobing ili neuklapanje u nove koncepcije ‚rada‘, zavisi od ugla gledanja zaposlenih ili rukovodstava, ali jedno je sigurno, priznati lekari specijalisti su shvatili da imaju samo jedan život i da treba da ga posvete svojim porodicama i svojim pacijentima“, kaže dr neurologije i predsednica GO SLFS Gorica Đokić, jedna od specijalista koja je pravo iz crvene zone otišla u privatnu praksu. Prema podacima iz godišnjeg izveštaja „Batuta“, pre deset godina u zdravstvu je radilo ukupno 112.587 ljudi, dok su na kraju 2020. na tom spisku bila 105.233 zaposlena ili 7.354 osoba manje. Svežijih podataka nema, ali se vlast hvali zapošljavanjem svih koji su privremeno radili u kovid bolnicama, iako se pokazalo da to nije tačno. Mnogi su dobili samo privremene ugovore, a mnogi su ostali i bez njih nakon što su se pobunili zbog neisplaćivanja kovid dodataka, zbog nelojalnosti naprednjacima ili samo zbog razmene negativnih iskustava na svojim privatnim FB stranicama. Kako NIN nezvanično saznaje, jedna od najvećih „seča“ je obavljena nad mladim lekarima koji su radili u kovid bolnici u Batajnici. „U poslednje dve godine je primljen veliki broj mladih lekara i medicinskih sestara i tehničara, a zbog pandemije skoro niko nije napuštao zemlju, pa se ukupan broj zdravstvenih radnika suštinski povećao i to je ono što govori i ministar. Međutim, problem nije broj već struktura zaposlenih zdravstvenih radnika. Prosečna starost lekara specijalista u Srbiji je blizu 55 godina, što je posledica dugogodišnje, da ne kažem dvodecenijske izrazito restriktivne politike dodele specijalizacije, koje promena kursa Ministarstva zdravlja unazad nekoliko godina po ovom pitanju ne može da ispravi. Prema procenama SLFS-a za pet do10 godina naša država neće imati dovoljno lekara specijalista, a mislimo da se to već sada oseća. Na mesta iskusnih, poznatih i priznatih lekara specijalista, koji odlaze u velikom broju, dolaze mladi, puni znanja i elana, što je naravno dobro, ali bez neophodnog iskustva koje će sticati godinama. Na mesta iskusnih medicinskih sestara i tehničara se primaju mladi pred kojima je karijera, što je odlično, ali se primaju i tzv. kursadžije, prekvalifikovani mesari, frizeri, vozači, većinski bez mnogo znanja, ali sa izraženim ambicijama“, kaže dr Đokić. Da je struktura zaposlenih problem uočio je i „Batut“: od 2012. kada je broj lekara specijalista iznosio 15.303 do kraja 2020. (pre masovnog prelaska u privatni sektor) on je opao na 13.756. A što se strukture medicinskih sestara tiče, problem koji su uočili i pacijenti i lekari koji sa njima rade jeste da – većina prekvalifikovanih ne ume ni da izvadi krv niti hoće da radi sa pacijentima. Konkretno, od kada je došlo do masovnog odlaska kvalifikovanih sestara i tehničara u inostranstvo, država je dozvolila prekvalifikaciju u trajanju od godinu dana, a za to je akreditovano 28 državnih i 18 privatnih škola. Koordinatorka Sindikata medicinskih sestara i tehničara Dragica Dašić ističe podatak da u pojedinim zdravstvenim ustanovama imamo i do 50 odsto prekvalifikovanih zaposlenih koji rade kao medicinske sestre i tehničari, kao i da je većina njih zaposlena na određeno vreme, i dodaje: „U ustanovama gde je tako veliki broj prekvalifikovanog zdravstvenog osoblja, nivo zdravstvene zaštite je sigurno nizak.“ Generalno gledano, nivo zdravstvene zaštite je i te kako loš, ali dobra vest je da većina građana to neće osetiti na svojoj koži – ili će okončati na listama čekanja pre nego što vide kakvu uslugu mogu da dobiju ili će pak prodati sve što imaju i otići kod privatnika. Sandra Petrušić