Repriza s neizvesnim krajem

Ispalo je onako kako se otpočetka i očekivalo, barem kad je reč o onom najvažnijem. U drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj, koji će biti održan 24. aprila, ušli su aktuelni šef države Emanuel Makron i predvodnica desničarskog Nacionalnog okupljanja (RN) Marin le Pen. Biće to repriza finala iz 2017, ali mnogo neizvesnija nego prošli put, pošto se u završnoj fazi predizborne kampanje istopila sigurna prednost koju je Makron prethodno stekao. Mnogi su Makronu zamerali što je, preokupiran ratom u Ukrajini i svojim neuspelim mirovnim posredovanjem, u kampanju krenuo kasno; što je odbio televizijsku debatu s protivkandidatima i generalno se, do par sedmica pred glasanje, ponašao kao da je politička agitacija nešto ispod nivoa jednog francuskog predsednika; što nije zašao među ljude, da čuje šta ih tišti i ubedi ih da glasaju za njega. Ali koliko god te primedbe bile na mestu, rezultat koji je zabeležio u prvoj rundi (27,8 procenata), iako marginalno slabiji od onog koji mu je predviđan polovinom marta, u skladu je s aprilskim predizbornim procenama, te bolji od onog iz prvog kruga prošlih predsedničkih izbora (24 odsto). Naravno, moglo bi se reći kako se rezultat koji je Makron 2017. ostvario kao novo, netestirano lice francuske politike, ne može (osim čisto statistički) stavljati u istu ravan s ovim od prošle nedelje, postignutim nakon što je proteklih pet godina proveo na mestu šefa države, i to u sistemu koji predsedniku daje istinski velika ovlašćenja. Ali bi se isto tako moglo konstatovati i kako je, s obzirom da Francuzi već 20 godina nijednom predsedniku nisu omogućili drugi mandat, te da Makron ni u jednom trenu nije bio naročito popularan, ovakav njegov rezultat ipak sasvim dobar. Nije on podbacio, nego je Le Penova ta koja je - posle dobro vođene i na temu životnog standarda fokusirane kampanje - znatno smanjila zaostatak. Do te mere da je prvi put postalo matematički moguće da u drugom krugu ona bude ta koja će odneti prevagu. Pa ako je na ovom istom mestu pre manje od mesec dana, u skladu s tadašnjim stanjem stvari, konstatovano kako bi predsednički izbori trebalo da budu zicer za Makrona, onda se - da se ostane u okviru košarkaškog žargona - sada mora reći kako više nije nezamislivo da Le Penova predsedniku udari rampu. Ne zato što je i ona u prvom krugu zabeležila bolji rezultat nego 2017. (23,1 naspram 21,3 odsto); čak ne ni prevashodno zbog toga. Već zato što strukturne promene u raspoloženju francuskog biračkog tela do kojih je u međuvremenu došlo - neke u okviru dugotrajnih procesa, neke skorijeg porekla - vodu navode na njenu vodenicu. Krenimo od kraja. Kao što su prošli predsednički izbori bili trenutak nepovratne propasti dotad vladajuće Socijalističke partije, dugo dominantne snage na levom centru - propasti sada potvrđene predvidljivo katastrofalnim rezultatom njihove predsedničke kandidatkinje, gradonačelnice Pariza An Idalgo, koja je uzela mizernih 1,7 odsto glasova - tako su ovogodišnji ozvaničili krah drugog dela nekadašnjeg političkog duopola, degolističkog desnog centra. Predsednička kandidatkinja međusobno večito zavađenih Republikanaca (LR), Valeri Pekres, osvojila je ponižavajućih 4,8 odsto - nedovoljno čak ni da LR ostvari zakonsko pravo na budžetsko pokrivanje troškova kampanje, za šta je potrebno skupiti barem pet procenata podrške. Tradicionalni levi i desni centar, barem kad je reč o glasanju za predsednika, u Francuskoj očito više ne postoje: njihovo mesto u potpunosti je - ali s neuporedivo užim utemeljenjem u biračkom telu u odnosu na podršku koju su svojevremeno uživali degolisti i socijalisti - preuzela Makronova ideološki fluidna stranka Republika u pokretu (LREM), prepuštajući veliki broj nekad centrističkim strankama naklonjenih birača partijama radikalne desnice i levice. Taj proces raspadanja trajao je godinama; sve jača krajnja desnica je kroz najnovije vlastite mutacije prošla u roku kraćem od 12 meseci. Prvo se, prošle godine, učinilo da su Le Penova i RN dobili takmaca u vidu televizijskog voditelja i profesionalnog provokatora Erika Zemura, eksponenta najkonzervativnijih slojeva francuske buržoazije i glasnogovornika svih podvarijanti desnog ekstremizma, uključujući i onu suprematističku; potom je neko vreme izgledalo kako bi Zemur, kad je već rešio da se kandiduje, mogao da podeli birače radikalne desnice i ozbiljno naudi izbornim izgledima Le Penove, tako nevoljno pomažući Makronu; da bi ispalo kako je sve što je postigao bilo da šeficu RN u poređenju s njim načini prihvatljivom političkom opcijom i još više je pogura ka mejnstrimu, kuda se i inače zaputila ublažavajući retoriku i odričući se nekih od najradikalnijih zalaganja iz prošlosti. Makabrični stavovi i sumanute teorije Zemuru su na kraju doneli u odnosu na ranije prognoze skromnih 7,1 odsto glasova; koliko god da je dosad napadao Le Penovu, bizarno insistirajući na tome da se suštinski ne razlikuje od Makrona, svoje birače je odmah pozvao da u finalnoj rundi glasaju za nju. Za ishod drugog kruga najvažnije je ipak na koju stranu će se preliti glasovi koje je, kao predstavnik radikalne levice, dobio lider Nepokorne Francuske Žan-Lik Melanšon, najveće iznenađenje ne po plasmanu - poslednjih sedmica mu je i predviđano treće mesto - koliko po udelu onih koji su ga podržali, njih 21,9 odsto. Dok su neki drugi kandidati manje ili više direktno pozvali da se u drugom krugu glasa za Makrona, Melanšon je očekivano bio ambivalentniji. U obraćanju pristalicama nakon okončanja glasanja jeste tri puta izričito ponovio da Le Penovoj ne sme otići niti jedan glas s njegovog konta, ali nije eksplicitno pozvao svoje birače da podrže predsednika. A analize agencija za istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi čak polovina Melanšonovih birača u drugom krugu mogla da apstinira, dok je ona druga polovina otprilike po sredini podeljena na one koji će glasati za Makrona i one koji će zaokružiti Le Penovu. I eto potencijalne drame u najavi. U situaciji kad se politički centar sasvim istanjio, a vodeće snage levice i desnice od njega toliko udaljile da te dve nominalno suprotstavljene opcije u nekim segmentima politike jedna drugoj počinju da nalikuju više nego što bi i pod mukama bile spremne da priznaju, Melanšonovi birači bi, dakle, lako mogli da budu oni koji će odlučiti pobednika - što podrškom Le Penovoj, što odbijanjem da uopšte glasaju. Apstinencija u prvom krugu jeste bila manja od predviđane - 26,3 umesto najavljivanih 30 odsto - ali za razliku od nekih ranijih izbornih ciklusa, motivacija birača da u drugom krugu glasaju protiv kandidata koga smatraju neprihvatljivim izborom (kao što je to 2017. bio slučaj s Le Penovom, a 2002. s njenim ocem, Žan-Marijem le Penom) sada nije ni izbliza tolika. Ne bi, svakako, bilo prvi put da ideološko slepilo pristalica krajnje levice direktno utre put pobedi radikalne desnice - istorija 20. veka nudi dovoljno upozorenja te vrste - ali bi se nekako očekivalo da u tom delu političkog spektra u današnjoj Francuskoj postoji dovoljno svesti o tome kakve bi bile konsekvence eventualnog trijumfa Le Penove, koliko god da se umotala u jagnjeću kožu. A opet, nakon dvostrukog šoka 2016. godine - izglasavanja Bregzita i pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima - ko sme da isključi mogućnost još jednog tektonskog potresa u demokratskom delu sveta? I pre nedeljnog glasanja uočavajući šta se iza brda valja, Makron sada poziva na punu mobilizaciju birača, s ključnom porukom da pobeda Le Penove više nije samo teoretska mogućnost - kao što i nije - i da zato na glasanje moraju da izađu i u drugom krugu. Potencijalno ključni trenutak mogla bi da bude televizijska debata u kojoj će dvoje finalista koplja ukrstiti 20. aprila. Pre pet godina Le Penova je u televizijskom duelu s Makronom katastrofalno loše prošla, ali nije debata Makronu donela ubedljivu pobedu, već rešenost velikog broja birača da njoj stanu na put. Sada kada je, prema prognozama za drugi krug, Makronova prednost svedena na nekoliko procentnih poena, od tog okršaja bi moglo mnogo više da zavisi - a Le Penova je veštija i lukavija nego što je bila. Biće gusto.