Ko je Vučiću i Đilasu dao mandat za pregovore

Kada je Dragan Đilas, kao lider SSP-a, jedne od stožernih partija koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije, bez konsultacija s koalicionim partnerima i drugim predstavnicima opozicije zatražio sastanak s Aleksandrom Vučićem kao liderom SNS, zbunjeni su bili praktično svi, nezavisno od političkih preferencija. Ne zato što se susret zaista odigrao, i to 11. aprila, već zbog mogućih razloga za sastanak. Analiza nečijih poriva se nažalost neminovno završi u spekulaciji, pa se valja zadržati na onome što su lideri rekli u javnosti. Đilas tvrdi da se razgovaralo o ponavljanju beogradskih izbora, jer niko nema većinu, osim ukoliko SNS ne uspe da je formira s pojedinim desničarskim listama, što on vidi kao oglušavanje o izbornu volju Beograđana. Stoga je predložio ponavljanje izbora, iako GIK i Upravni sud još ni o nedavno održanim nisu bili rekli sve što su imali. Kao, uostalom, ni građani – izbori su 16. aprila bili ponovljeni na četiri biračka mesta, uz manju izlaznost nego 3. aprila i ubedljivu pobedu SNS-a, a 21. će se gradski izbori ponoviti na još dva biračka mesta. Vučić je, sačekavši najnovije brojke, prelomio u Hit tvitu: beogradski izbori mogu da se ponove, iako teško do kraja godine, pod uslovom da se o njima prvo dogovore u UzPS. „Odgovor predsednika me nije sasvim iznenadio, jer nije definitivan. Lopta je ponovo prebačena u polje Đilasove koalicije, a pitanje je da li ona uopšte postoji. Dalje, rečeno je da nije realno da se izbori u Beogradu, sve i da se ponove, održe do novembra, pa je Vučić tu uspešno kupio vreme da reši sopstvene nedoumice oko daljeg postupanja prema SPS-u. Povrh svega, pomirljivim tonom je svoj odgovor predstavio kao svojevrsnu državničku koncesiju opoziciji, pritom se uzvišeno pozivajući na legitimitet kao najvažniju stvar, kao da je ona postojala sve ove godine, recimo, dok smo imali praktično jednopartijski parlament. Teret odlučivanja je na razjedinjenoj opoziciji koja mora da, s obzirom na rezultate na četiri biračka mesta, izračuna da li joj se uopšte isplati da traži ponavljanje izbora na gradskom nivou“, kaže za NIN Miodrag Jovanović, profesor Uvoda u pravo na Pravnom fakultetu UB. Od izbora do danas su se praktično svi lideri u vlasti i opoziciji pozivali na Ustav. Šta u njemu piše o procesu formiranja vlasti? Da predsednik poverava mandat za formiranje vlade nakon konsultacija s predstavnicima partija u parlamentu. I ta formulacija je fleksibilna, pa nam uporedno pravo pokazuje da se negde pregovara s predstavnikom partije koja je osvojila najviše glasova i poslaničkih mesta, negde s onim ko uspe da predsednika ubedi da ima skupštinsku podršku za formiranje vlade, bilo većinske, bilo manjinske. O gradskoj skupštini tek nema odredaba. Ovo čemu prisustvujemo nema veze s pravom, nego s nedostatkom uzorne demokratske politike u Srbiji. Mislim da je politički krajnje neumesno govoriti o ponavljanju izbora dok se izborni proces ne završi, nezavisno od budućeg odnosa snaga u gradskoj skupštini. Da li je dogovaranje o raspisivanju novih izbora, o čijoj se legalnosti još raspravlja u GIK-u, pa i na Upravnom sudu, bilo legitimno, kad je već legalno? Legitimitet, odnosno njegov manjak, natkriljuje rad i formiranje institucija, pa se to odnosi i na ove izbore. To što je opozicija na njih izašla ne znači da su oni bili pošteni. Štaviše, možemo ih ilustrovati kao trku na sto metara, gde vlast ima četrdeset metara fore, dok ostali kreću sa startnih pozicija. I legitimnost sastanka je problematična, jer je nejasno ko je dvojici lidera dao mandat za pregovaranje. Vučić ne predstavlja ceo vladajući blok, Đilas definitivno ne predstavlja celu opoziciju, s kojom se nije ni konsultovao, i koja je preko noći obuhvatila i liste na desnom političkom polu, o kojima neki opozicioni mediji ranije nisu ni pisali kao o opoziciji. Kako vi vidite taj susret budući da su oba lidera opravdanje tražili baš u legitimitetu? Verujem da je Vučićev glavni razlog da razgovara s nekim koga je do juče nazivao paradigmatičnim lopovom iz bivše vlasti potekao spolja, iz međunarodne zajednice. Pretpostavljam da je Đilasov glavni razlog za sastanak bio učvršćivanje pozicije u opoziciji, ali i spreman odgovor na eventualne buduće optužbe iz režimskih tabloida, kojih je sve manje, koliko vidim. Sastanak je bio plod obostrane kalkulacije, koliko god to delovalo kontraintuitivno, jer su oba učesnika sabrali i oduzeli šta dobijaju, a šta gube ako ne razgovaraju. Reč je ipak o dva političara. Jedan vrši vlast, dobio je zamašan legitimitet na predsedničkim izborima, nad kojim stoji senka neregularnog izbornog procesa. Drugi je vođa opozicije iz senke koji na osnovu rezultata teško da može da baštini ozbiljan politički legitimitet. Lista UzPS je na republičkom nivou dobila značajno manje glasova od njenog kandidata za predsednika. Možda je zadovoljan rezultatima u Beogradu, iako nisu sjajni ako se setimo da ih je ostvarila široka koalicija, koja uzgred teško da postoji. Opozicija u novom sazivu Narodne skupštine ima 86 od 250 poslanika, ili neophodnu trećinu da zatraži opoziv predsednika zbog kršenja Ustava, za koje ste rekli da se dešava praktično svakodnevno. Očekujete li da predsednik prestane da krši Ustav? Tu odredbu treba tretirati kao vrstu političke kočnice koja bi odgovornim političarima u normalnim okolnostima visila nad glavom kao upozorenje. Mislim da nove okolnosti u Srbiji neće dovesti čak ni do ređeg kršenja Ustava. Štaviše, mislim da će Vučić još više da maše istorijskim rezultatom od 2,2 miliona glasova na predsedničkim izborima i da će to koristiti kao populistički argument da narod od njega traži da bude svuda i da radi sve. Verujete li da je Vučić sa Đilasom pregovarao kao predsednik SNS, a ne i Srbije, iako u zdanju Predsedništva? Da li je te dve funkcije u našem slučaju moguće razdvojiti? Sve državne institucije su u Srbiji odavno pretvorene u stranačke. Taj trend je postojao i pre 2012, ali je od tada dobio strahovit zamajac. Na kraju kampanje, Vučić se vajkao da je sve vreme nastupao kao predsednik Srbije i da stranačku kampanju nije ni vodio, što je SNS koštalo glasova. On nije glup čovek, pa sumnjam da nije uvideo da je sve što je radio kao predsednik zapravo bilo uzurpiranje javne funkcije zarad dobijanja glasova na izborima. Ono što se kolokvijalno naziva funkcionerskom kampanjom, stavljanje državnih resursa u službu stranačkih interesa, strogo je zabranjeno zakonom. Moja najveća bojazan je da se taj obrazac ponašanja normalizovao. I kad neko drugi dođe na vlast, smatraće da tako treba da se vlada. Na to su naviknuti i javnost, pa i birači, da i ne govorimo o generacijama mlađih glasača koji nemaju nikakav reper kako demokratija treba da izgleda. Ni ranije nam u tom pogledu nije bilo sjajno, ali nam nikad nije bilo ni gore no što je sad. Da li bi obavezno zamrzavanje stranačke funkcije u slučaju vršenja predsedničke nešto promenilo? Laici koji se ne bave pravom neretko na učestalu pojavu nekog problema reaguju predlogom da pravni okvir treba prilagoditi novim okolnostima, što odražava beskrajnu, naivnu veru da pravo može sve da promeni. Ako bismo u Ustav i stavili odredbu kojom bi se predsedniku nalagalo da za vreme mandata ne obavlja stranačku funkciju, šta bi moglo da se desi u slučaju kršenja te odredbe? To nije domen prava, već političke kulture i političkog sankcionisanja loše prakse, a da ono postoji, ne bismo ni pričali o eventualnim promenama Ustava. Siniša Mali je pogodan primer. Dokazalo se da je plagirao doktorat, a reakcija Aleksandra Vučića svela se na opasku da je Mali stručan, da nije morao ni da diplomira, a kamoli doktorira da bi bio ministar finansija, što je načelno tačno, ali predstavlja zamenu teza. Problem je u tome što je on hteo da doktorira na nedozvoljen način, što je uhvaćen u tome, a nastavio je da obavlja javnu funkciju. U Evropi se fotelje gube i za manje prestupe. Recimo, nemačka ministarka za zaštitu životne sredine En Špigel je morala da podnese ostavku jer je posle velikih poplava prošle godine otišla na odmor od dve nedelje. U zrelim demokratijama, politička kontrola je veoma snažna, a ako negde i zakaže, tu su mediji da o aferi trube na sva zvona, a potom i građani da vrše pritisak i sankcionišu prestupnike. Na kraju te trijaže dođete do političara koji znaju moć političke kulture i paze da se o nju ne ogreše. A to nijedna promena Ustava ili zakona ne može da nadomesti. Uspostavljanje bolje, reaktivnije političke kulture smanjilo bi i društveno-političke tenzije, što je Đilas naveo kao jedan od razloga sastanka s Vučićem. Može li se zarad smirivanja tenzija pregovarati s nekim ko ih stalno diže i kontroliše? Naravno da je načelno tačno da je dijalog bolji od rovovske podeljenosti. Problem je što postoji više vrsta dijaloga. Razgovor možete voditi i dok vam neko drži nogu za vratom, pa kaže: hajde da razgovaramo. Na taj razgovor možete doći trčeći, hodajući i puzeći. U javnom smislu, razgovor Đilasa i Vučića ne deluje opravdano, jer nije jasno koga su predstavljali i ko im je dao mandat da razgovaraju o ponavljanju izbora, iako poslednji nisu završeni. U političkom smislu, oni su sigurno imali neke računice, što ne znači da mi kao građani treba da se u njih uklapamo. Dakle, trebalo je sačekati izjašnjavanje GIK-a i Upravnog suda, kao i rezultate ponovljenih izbora? Apsolutno. Meni je tokom izborne noći bilo fascinantno da nijedna opoziciona lista nije izašla s izlaznošću i rezultatima makar na beogradskom nivou. Nedavni predsednički izbori u daleko većoj Francuskoj pokazali su da je i te kako moguće dva sata posle zatvaranja biračkih mesta znati maltene sve, skoro do u procenat. U Beogradu je opozicija imala predstavnike na svim biračkim mestima. Dovoljno je bilo uneti zapisnik s prebrojanim glasovima u kompjuterski program koji bi izbacio relativno precizne cifre. To bi stvorilo i drugačiju političku dinamiku. Niti bi RIK mogao da ode na spavanje, niti bi Vučić mogao da sa zakašnjenjem izađe pred javnost i da zadovoljstvo pokaže samo u pogledu svog rezultata na predsedničkim izborima, koje je pomenuo na kraju, posle dugih i teških reči koje su se razlikovale od euforičnih saopštavanja rezultata nekih prethodnih izbora. Politički gledano, sve nominalno opozicione liste u Beogradu mogle su i morale su da delaju drugačije. Pored mogućnosti novih beogradskih, promiče se mogućnost i raspisivanja novih parlamentarnih izbora, pa čak i vraćanja cenzusa na pet odsto. Kome bi to više odgovaralo, SNS-u ili opoziciji? Ako bih se usudio da prognoziram, možda će najviše odgovarati koaliciji Moramo, odnosno pokretu Ne davimo Beograd. Potencijalno mogu da politički poguraju i stranke na desnom polu, ali i da potaknu vladajuću koaliciju da veći fokus stavi na glavni grad i dodatno se pregrupiše i konsoliduje. Ni koaliciji UzPS, ni njenim članicama ne mogu da donesu ništa dobro. Isto važi i za opozicione birače, koji će, verovatno nalik onim glasačima koji ni sad nisu bili izašli na izbore, odmahnuti rukom i reći: ma svi su oni isti. Kako će očigledno pogoršanje odnosa u opoziciji, ali i stvaranje novih blokova poput saradnje Zavetnika i Dveri, uticati na buduće političke procese? Ovim i ovakvim izborima mogu da budu zadovoljni maltene svi koji su u njima učestvovali, manje ili više, osim SNS-a na parlamentarnom i beogradskom nivou, i UzPS-a koji uprkos formiranju zajedničke liste nije ostvario rezultate kojima se na osnovu istraživanja nadao. U normalnim okolnostima, međutim, od uslovno rečeno manjih lista, razloga za zadovoljstvo bi imala samo NADA, jer bi prešla i stari cenzus. Za tumačenje bliže budućnosti našeg parlamentarizma je indikativno iskustvo Saše Radulovića. NJegov pokret Dosta je bilo, koji isprva nije bio profilisan kao organizacija desnice, na parlamentarnim izborima pre šest godina je osvojio šest odsto glasova. Sada je na otvoreno desnoj zajedničkoj listi Suverenisti skupio 2,3 odsto. Od sjajnog kapitala za napredovanje i izgradnju organizacije, proćerdana je podrška koja za srpske uslove nije bila mala. Razlog je izostanak artikulisanog političkog delovanja u međuvremenu. Očekujem da se slično desi i Zavetnicima i Dverima, kojima je doktor Nestorović u poslednjoj nedelji uleteo kao dobro pojačanje s klupe. Ako govorimo o desnici, čini mi se da koalicija NADA, ili, preciznije, DSS kao njen stožerni deo, ima veće šanse za dugoročnu izgradnju opcije pristojnog desnog centra. Da nas geopolitičke prilike svaki čas ne guraju u ćošak izjašnjavanja, verujem da bi još brže doprineo izgradnji i upotpunjavanju ideološkog spektra u Srbiji. Da li Zdravko Ponoš može da postane novi stožer konzervativnih strujanja u ovdašnjoj partijskoj politici, s obzirom na skoro 700.000 osvojenih glasova? On je još jedan potencijalni politički pobednik izbora, a da li će to uistinu i biti zavisi od njega. Dugo je već jasno da u ovakvim medijskim uslovima ni Isus Hrist ne bi mogao da na predsedničkim izborima pobedi Vučića. Trebalo je naći kandidata koji će ostvariti pristojan rezultat, ali koga je teško baciti niz vetar, nekoga ko će moći da kapitalizuje podršku glasača u narednom periodu. Ponoš možda nije bio u prvom političkom planu, ali je kao potpredsednik NS bio prepoznatljiv, bavio se politikom i utoliko je imao prednost u odnosu na moguće nestranačke kandidate. Možda nije nastupao kao kandidat desnog centra, ali se uklapa u taj profil, koji je, uzgred, popularan i u Evropi. U drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj nadmeću se Emanuel Makron i Marin le Pen, dakle desni centar i dalja desnica. Iskustvo iz poslednjih godina nam govori da je u Srbiji teže osnovati političku partiju nego pokret. Oni se prave, menjaju i gase, ali osnivanje partije i pravljenje infrastrukture po dubini i širini predstavlja Sizifov posao u koji se malo ko upušta. Kako se tu kotira Dačić kao vinovnik Pirove pobede – napravio je najbolji rezultat u poslednjih deset godina, što ga je paradoksalno učinilo nepoželjnim partnerom, ne samo za SNS, nego i za zapadni deo međunarodne zajednice? Srpska demokratija nikada nije bila neka fina tkanina, ali već neko vreme ona je baš u fronclama. Neobični slučaj SPS-a se lepo uklapa u tu sliku. Od uvođenja višestranačja u Srbiji, ta partija deluje kao jedini stabilan politički činilac. Ne zato što za sve to vreme u vlasti nije bila svega tri godine, nego zato što se od 2000. zapravo sve vreme kreće u opsegu od pet-šest do 11 procenata podrške glasača, što je uobičajeni raspon normalnih političkih partija na Zapadu. Međutim, u našim okolnostima, to ne treba pripisivati doslednosti ili ideologiji, jer SPS osim u imenu malo šta ima s klasičnom levicom. Mislim da je izraz Zorana Panovića „slavska levica“ prigodna etiketa za njih. Opet, njihov rezultat bi u normalnim političkim okolnostima bio win-win situacija u kojoj bi mesto u vlasti moralo da se dobije, ali u srpskim, pervertiranim političkim okolnostima, dobar rezultat postaje kamen oko vrata. Provejava jasno neizrečena teza da se sa SPS-om vlast jednostavno ne sme praviti. Ne zato što je Vučić ljut na Dačića, nego zbog spoljašnjih pritisaka i zahteva, koji takođe pokazuju zašto je srpska demokratija u fronclama i zašto tok srpske politike na kraju ne zavisi isključivo od njenog biračkog tela. Stefan Slavković