U biznisu ne možeš da lebdiš ili napreduješ ili padaš

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati domaći biznismeni koji su prodali deo firme, a još niko, osim Gorana Kovačevića, osnivača Gomeksa, nije odlučio da posle manjinskog, proda i većinski udeo i da mesto generalnog direktora zameni funkcijom predsednika Nadzornog odbora. Uoči svetske finansijske krize, on je 2007. manjinski udeo ustupio američkom SEAF fondu, a sada, kada svet zapljuskuje nova ekonomska kriza, većinski paket od 51,5 odsto prodao je investicionom fondu CEECAT Capital. Šta je bilo presudno za takav strateški zaokret? Kako ste shvatili da ne možete dalje sami? Prvu dokapitalizaciju sam napravio 2007, kada mi je dobar prijatelj, u punoj snazi, iznenada umro. A pošto je sam držao firmu, ona se brzo raspala. Tada sam prelazio stotine kilometara dnevno i jednom sam u pola noći morao da se zaustavim, jer nisam znao gde sam. Svetsku krizu 2008. Gomeks je dočekao znatno jači nego što je bio pre dokapitalizacije. Odlično smo sarađivali, ali se obično posle pet do sedam godina lagano gubi zajednički interes. Imao sam nekoliko opcija. Prvo, da od SEAF ponovo otkupim udeo i nastavim sam. Saradnja sa fondovima se najčešće tako i završava. Imao sam i mogućnost i dobru ponudu za to, ali bih morao da uzmem kredit i onda firma ne bi mogla da se širi i napreduje, a za razvoj su neophodne stalne investicije. U našem biznisu ne možeš da lebdiš, ili napreduješ ili padaš. Uz to, naše tržište još nije konsolidovano, a na njemu već posluju veliki igrači i procenio sam da imam najviše dve-tri godine da napravim ozbiljan lanac i da će sve posle toga biti mnogo teže. Zato sam se odlučio za saradnju sa novim, većim fondom i naš biznis plan je da za četiri-pet godina otvorimo 300 novih prodavnica i tako udvostručimo njihov broj. Šta posle toga? Nekoliko je mogućih opcija. Ako posle toga bude prostora za dalje širenje na srpskom tržištu, mogu da uspostavim saradnju sa trećim, još jačim fondom. Druga mogućnost je da zajedno nađemo strateškog partnera koji bi otkupio firmu i nastavio da je razvija. Najviše bih, ipak, voleo da u tom trenutku Gomeks izađe na berzu. Nažalost, naše tržište kapitala nije razvijeno, ali akcije mogu da se listiraju i na Varšavskoj berzi. U tom slučaju će svako od vlasnika moći da odluči da li će i koliki udeo u firmi da zadrži ili da proda svoje akcije. Ja sam zaista emotivno vezan za Gomeks, ali sam video primere drugih ljudi u Srbiji koji su napravili dobre firme, a one su u međuvremenu pale ili skroz nestale. Ja hoću da iza mene ostane nacionalni trgovinski lanac. Uz to, toliko uživam u svom poslu da ponekad pomislim da bi nekom platio da mogu time da se bavim... Srećom, izgleda ima i onih koji su spremni vas da plate… Haha, već sam potpisao ugovor sa fondom, tako da sad mogu to i javno da kažem. Noći sam proveo razmišljajući šta dalje. Sada imam utisak da je osnovni cilj novih tehnologija da vlasnicima firmi donesu novac, a ne da ljudima omoguće bolji život. U svemu tome mora da se nađe neka mera, da od tih inovacija što veći broj ljudi ima korist. Sada je najveći problem neravnomerna raspodela svetskog bogatstva i njegova koncentracija u rukama malog broja ljudi. To dovodi i do socijalnih tenzija, a pre ili kasnije, ako se nešto ne promeni, to će dovesti do eksplozije, jer je sada gramzivost nečujno postavljena na pijedestal vrednosti. Zato, koliko god mogu, nastojim da firmu postavim na drugačijim temeljima. Ima li mesta na tržištu za domaće trgovinske lance? Kad bi naša država bila organizovana kao i domaća trgovina, svima bi nam bilo mnogo bolje, jer su Univereksport, DIS, DTL i Gomeks ozbiljni igrači na tržištu. Uz to, i trendovi se menjaju. Kad su počeli da dolaze veliki lanci mislilo se da će male radnje nestati. A one su sada interesantne i velikim igračima. Preživeće one i kupovinu preko interneta. LJudi će i dalje dolaziti u prodavnice, samo što će odluku o tome u koju će radnju da uđu više bazirati na informacijama sa interneta. Nekada su se trgovci više bavili nabavkom robe, a sada se više bavimo kupcima.