Zli mračnjak koji kompulzivno-opsesivno želi vlast

Nekako slučajno se potrefi da se, uvek zgodno, baš pre nekakvih izbora pojavi novo srpsko izdanje avantura Iznoguda, velikog vezira dobrodušnog i blagorodnog bagdadskog kalifa, iz epohe „1001 noći“, ma kada to bilo. Vojsku kalifata čine borci na letećim ćilimima, unaokolo su čarobnjaci, mađioničari, fakiri, džinovi, duhovi iz boca... Vreme radnje bi mogao da bude 13. vek, jer već u četvrtoj epizodi ove tvrdo ukoričene knjige velikog formata nailazi mongolska ili tatarska horda. Ni scenarista nije siguran, ali predvodi ih DŽingis-kan - što je zgodno zbog čitalaca. To je ona čuvena priča u kojoj su Mongoli i sami zbunjeni sličnošću svojih reči, obaška njihovim značenjima i sopstvenim jezikom, koji, nekim čudom, i bez prevodilaca znaju svi u bagdadskom kalifatu. Usput, imamo dobrih razloga da sumnjamo kako bi sluga, pošto na zahtev DŽingis-kana da mu u jurtu donese jogurt, te pred Temudžinom pogrešno u kanovu jurtu dovlači i razapinje donetu novu jurtu, pa još i odlazi gunđajući - da bi sluga iz te glavne jurte odneo i tu jurtu i svoju glavu na ramenima. Odlično odštampana, urnebesna prva knjiga na 148 stranica sadrži 16 zasebnih priča, ređanih hronološki, prema vremenu nastanka. One su različitih dužina. Ukupno 136 stripskih tabli podeljeno je na tri celine: Veliki vezir Iznogud, Iznogud i zavere i Iznogud i kalifov odmor. Ove godine Iznogud puni 60 godina. Malo li je?! Akribičniji istraživači političke istorije će bolje znati, ali uopšte nije isključeno da je, kada je započet prevod, nekih izbora u Srbiji i SFRJ bilo i krajem 1968. godine (burnih događaja nesporno nije nedostajalo), u vreme kada je glavni urednik Politikinog zabavnika Nikola Lekić, inače pre toga 1952-1954. i 1955-1957. ataše za štampu u ambasadi SFRJ u Rimu, a potom urednik spoljnopolitičke rubrike u Politici, i opet rimski dopisnik 1963-1967, doneo odluku da prvi put na srpskom objavi ovaj strip. Možda su neki izbori raspisani oko i posle 24. januara 1969. kada je objavljena prva stranica, ali i nije toliko bitno. Na njima ste u ono vreme ionako zaokruživali svih pet kandidata, jer šta ima da se bira kada ih je samoupravna „baza“ već predložila na listu kao podobne. Ako i ne izađete na izbore, ni brige, zaokružiće ih birački odbor, pa će izlaznost biti 99,9%, dok će ZA biti 98,9%. I štrajkovi su bili zabranjeni, jer šta samoupravljači koji sami donose „smernice“ u svojim preduzećima imaju da štrajkuju protiv sopstvenih odluka, dobronamerno je i strpljivo iz Partije objašnjavano radništvu, seljaštvu i poštenoj inteligenciji. Od tada pa sve do danas, čim su izbori, usud nekako odredi da iz Zabavnika, Stripoteke, nekog od izdanja Dečjih novina ili ko zna odakle, izviri Iznogud. Bilo ga je oho-ho nacrtanog i na transparentima tokom demonstracija u poslednje 3-4 decenije. Za izdavačke prilike šezdesetih, nije bilo prevelikog kašnjenja. Samo oko sedam godina. U „evropskom mesečniku na francuskom jeziku“ Record, premijerno se pojavio u prvom broju, januara 1962. Izvorno, epizoda je imala naziv Avanture kalifa Haruna el Pusaha. Nedvosmisleno se asociralo na odista „zlatno doba“ Orijenta, u vreme vladavine stvarnog, navodno dobrog kalifa Haruna el Rašida. Štaviše, u nekim ranim srpskim prevodima kalif se i navodio kao Harun el Rašid (pre toga, u Zabavniku premijerno jeste bio Harun el Pusah), ali je, možda posle nečije intervencije, preimenovan, te je do danas i u najnovijem prevodu Olje Petronić postao Harun el Prašid. Kao i Bob Rok u seriji Alan Ford, Popaj, Paja Patak i mnogi slični likovi koji tokom godina, inicijalno zamišljeni sporedni likovi, neosetno izbiju u prvi plan, tako je i Iznogud napredovao u odnosu na jednodimenzionalnog dotadašnjeg glavnog junaka. Posle prve dve epizode iz 1962. od po 12 stranica, strip je nestao, ali se posle pisama čitalaca časopisa Record, na zahtev publike kojoj je ostao u sećanju, pri čemu ni autorima strip nije bio nesimpatičan, 1965. pojavio kao Povratak Iznoguda, u nastavcima po dve stranice u broju. Ovo mrcvarenje je trajalo do 1967. Potom opet pauza. Drugi su primetili potencijal ovog ludila, pa je časopis Pilot, kod nas najčuveniji po Asteriksu čiji je Gosini takođe bio scenarista, privukao autore sebi. I u Pilotu su 1968. počeli s Avanturama kalifa Haruna el Pusaha, ali je već 1969. u naslovima počeo da dominira do tada sporedni lik: Iznogudov učenik, Iznogudova propast... Kod nas je prva epizoda pod naslovom Duh iz papuča u Zabavniku štampana 17. januara 1969, a najavljena u broju pre toga opisom likova i relacija. Zanimljivo je da se nastavila na mestu gde je završen prethodni Tabarijev strip o dečaku Parižaninu, koga na letovanju u provinciji zovu Tatoš. Originalna francuska prva avantura je imala po četiri kaiša, a naš Duh iz papuča se u Zabavniku sastojao od pet, pa se priča ne samo brže završila, nego se bez pauze i novog naslova odmah nastavila sledeća epizoda iz ove knjige, Službeni put. Ako uporedimo sa sadržajem izdanja pred nama, crteži nisu različiti, ali kolor i prevod često jesu. Oba aspekta su bolja nego pre 53 godine. Maratonski Duh iz papuča okončan je u broju 903 od 18. aprila 1969. godine, u kojem je započeo svoje postojanje Dikan, višedecenijska serija o Starim Slovenima scenariste Nikole Lekića i crtača Lazara Sredanovića. Pošto je prevrtljiv, pokvaren i neiskren, nikada nećemo saznati zbog čega, u stvari, Iznogud toliko kompulzivno-opsesivno želi vlast, kada mu je i ovako sve potaman, ali zli mračnjak, konspirator i beskrajni kombinator već od drugog ili trećeg prizora prve epizode svodi rezime svojih dotadašnjih neuspeha. U zamašnom tefteru/defteru kojeg drži „zabeleženi su svi pokušaji da postane kalif“, iako epopeja za čitaoce tek počinje. Iznoguda prati usud nomen est omen, koji su mu pakosno smislili autori poigravajući se fonetičkim „He’s...“ ili „He is no good“, tako da takođe biva svejedno je li i na srpskom prvobitno želeo da „postane kalif namesto kalifa“, ili je prema kasnijim prevodima meračio da „postane kalif umesto kalifa“. I na francuskom su se dvoumili i vremenom mu suptilno menjali čuveni uzvik: „Je veux être/devenir calife à la place du calife!“. Ova opsesija ne samo da je odavno već deo političkog žargona širom sveta (npr. „I want to become Caliph instead of the Caliph“), već je politička idiomatika u relativno relaksiranim i kultivisanijim sredinama, kao što je recimo francuska, dovela do toga da je 1992. na toj političkoj sceni uvedena godišnja nagrada Prix Iznogud, koju žiri dodeljuje „ličnosti koja nije uspela da zauzme kalifovo mesto“. Uzgred, pored ostalih, srećni dobitnici su i Nikola Sarkozi za 1999. godinu, koji je kasnije u prvoj deceniji ovog veka ipak uspeo u svom pregnuću i usrećio Francuze postavši „kalif namesto kalifa“, ili Eduar Baladur, ili Žan Mari Mesije, ili... Videćemo uskoro da li će se u društvu ovenčanih ovim prestižnim priznanjem naći i Marin le Pen. Iznogudov verni sluga, koji je tu da bi mu (i nama čitaocima) Iznogud iznosio svoje rezolutne planove, neverovatne spletke i sulude meditacije, na francuskom se prvobitno zvao Dilat Lavat, pa je zbog nečega preimenovan u Dilat Larata. Kod nas je počeo kao Dilat Larat, da bi kasnije postao Dil el Tant. On, za razliku od srpskih Dil el Tanata, ne želi da postane kalif. Možda jednom vezir, ali - ni to ne mora. Slobodan Ivkov