Za olakšanje - i brigu

Francuzi možda jesu permanentno i s razlogom kivni na svoju političku elitu - čime se objašnjava i to da, sve do pre nekoliko dana, punih 20 godina nijednom predsedniku nisu poverili drugi mandat - ali im taj gnev (ili barem jasnoj većini njih) nije toliko pomutio razum da više ne znaju šta rade; i zato su u nedelju u drugom krugu predsedničkih izbora Emanuela Makrona ponovo izglasali za šefa države, kao što je od početka nekako bilo i suđeno da će se desiti. Nije ta pobeda ni blizu onako ubedljiva kao što je bila pre pet godina, kada je Makron takoreći pravo niotkuda - prethodno se nikad ne kandidujući za neku javnu funkciju i nakon što je kratko vreme proveo kao ministar ekonomije u socijalističkoj vladi - lansiran u političku orbitu; ali isto tako nije ni tesna kao što su mnogi i pre i posle prvog kruga sugerisali da bi mogla biti. Osvojivši 58,5 procenata glasova naspram 41,5 odsto za kandidatkinju krajnje desnice Marin le Pen (2017. je taj odnos bio 66,1 prema 33,9 odsto) - istina, uz najmanju izlaznost u drugom krugu još od 1969. (mada bi se 72 procenta na mnogim drugim mestima smatralo odličnim odzivom) i čak 8,6 odsto (preko tri miliona!) nevažećih glasova - Makron je, koliko god inače neomiljen bio, zasluženo dobio priliku da i dalje vodi Francusku; ali će to morati da čini na način bitno drugačiji od dosadašnjeg, kojim je isuviše ljudi okrenuo protiv sebe. Imperativ da Makron svoj pristup vođenju države koriguje, pre svega boljim staranjem za dobrobit neprivilegovanih slojeva stanovništva, ne može biti veći nego što već jeste. Rekordno veliki broj (preko 13 miliona) glasova koji je osvojila predvodnica Nacionalnog okupljanja (RN) - mada i za njen skor važi isto što i za njega: kao što su Makrona u drugom krugu mnogi podržali isključivo da bi sprečili njenu pobedu, tako su i za Le Penovu mnogi glasali samo iz pizme prema predsedniku, ili iz istog razloga na glasanje nisu ni izašli, odnosno izašli su samo da bi glasački listić poništili ili ga u kutiju ubacili nepopunjenog - ozbiljno je upozorenje za naredne izbore 2027, i veliki razlog za brigu. Tada Makron više neće imati pravo na kandidaturu, pa će narasloj, očito gotovo u potpunosti destigmatizovanoj krajnjoj desnici morati da se suprotstavi neko drugi s (preoblikovanog i istanjenog) političkog centra; a kako je toksična ideologija ekstremne desnice već uveliko prodrla u politički mejnstrim, treba se bojati na šta bi to za pet godina moglo da izađe. Sve da i dosad nije bilo jasno kojim smerom se stvari kreću - a i te kako je bilo: i u Francuskoj i van nje nije nedostajalo glasova koji su na to ukazivali - posle ovih izbora više niko, ponajmanje Makron i njegova Republika u pokretu (LREM), ne sme sebi da dopusti uljuljkanost u uverenju kako će se, kao uvek do sada, uključujući i netom okončano glasanje, i na nekim budućim izborima takozvani „republikanski front“ umerenih i levih političkih opcija svaki put iznova mobilisati u dovoljnom broju kako bi sprečio trijumf pod vođstvom Le Penove prividno uljuđenog RN (da li i dalje s njom na čelu ili ne, ostaje da se vidi). Taj front je evidentno već oslabljen, i to se vidi ne samo na osnovu rezultata prvog kruga (kada su svi kandidati radikalne desnice u zbiru uzeli preko 30 odsto glasova), ishoda drugog, ili podataka o apstinenciji i nevažećim listićima. O hirovitosti dela francuskih birača, posebno mlađih i posebno s levice, govori i to što je u izbornoj noći u Parizu, Lionu i drugim gradovima došlo do uličnih nereda na kojima se istovremeno protestovalo i protiv Makronove pobede i protiv toga što je njegov protivkandidat bila Le Penova: protestovalo se, drugim rečima, protiv objektivne realnosti - a to baš i ne uliva nadu u političku zrelost generacije koja sebe vidi kao idejno osvešćeniju od prethodnih. (Podaci Ipsosa pokazuju, istina, da je u drugom krugu 61 odsto birača uzrasta od 18 do 24 godine koji su izašli na birališta podržalo Makrona, ali zato 41 odsto njihovih vršnjaka nije ni glasalo. U starosnim grupama 25-34 i 35-49 Makronova prednost je znatno manja, a među onima između 50 i 59 za malo je prevagnula Le Penova. Ironično za čoveka koji je 2017. postao najmlađi francuski šef države još od Napoleonove ere, daleko najveću podršku pružili su mu oni stariji od 70 godina: podržalo ga je 71 odsto njih.) U situaciji kad su tradicionalne i dugo dominantne stranke desnog i levog centra - Republikanci, odnosno Socijalistička partija - na ovim izborima izbrisane s nacionalne političke mape (mada ostaju važni akteri na regionalnom i lokalnom nivou vlasti), Makron je sada, hteo - ne hteo, pozicioniran kao jedina relevantna snaga na centru, i to u velikoj meri bukvalno: jer, kao što za londonski Gardijan kaže Kas Mude, jedan od vodećih evropskih pa i svetskih stručnjaka za populističku i radikalnu desnicu, LREM se u suštini svodi na Makrona, i imaće muke da nađe nekog ko će, kad za to dođe vreme, zauzeti njegovo mesto. „Tradicionalne partije nije zamenila jedna stranka, već jedan čovek - i to čovek koji više ne može da se kandiduje. Tu leži prava priča“, kaže Mude. „Mislim da je Francuska sebi kupila još pet godina. Bilo bi preoštro reći da je reč o šupljoj pobedi. Ali uz tu pobedu stoje značajni znaci upozorenja.“ Ono što će Makron uraditi, ili pokušati da uradi, u narednih pet godina presudno će, dakle, uticati na budućnost zemlje - a s njom neizbežno i Evropske unije, u kojoj je završnica izborne kampanje praćena s blagom strepnjom, a epilog glasanja dočekan s velikim olakšanjem. Predsednik sad mora da konkretnim potezima pokaže da je zaista, kao što njegovo obraćanje naciji u izbornoj noći nagoveštava, konačno počeo da shvata zbog čega nailazi na tako snažan animozitet i zašto ga toliko mnogo sunarodnika doživljava kao arogantnog i odsečenog od stvarnog života. Dve sedmice intenzivne kampanje između dva izborna kruga pokazale su da Makron na tom planu mora još mnogo toga da promeni. Pokušavajući da se kroz neposredni kontakt nekako približi običnim ljudima, u više navrata ponovo je bivao nadobudan i netaktičan; kao da ne može protiv svoje prirode. Da bi neizbežne korekcije u svojoj agendi mogao da sprovede, Makron prvo mora da dobije junske parlamentarne izbore, koji se takođe održavaju po dvokružnom sistemu i čiji rezultati obično prate trendove registrovane na onim predsedničkim. Načelno govoreći, Francuzi ne vole situacije u kojima je šef države iz jedne, a vladu predvodi druga stranka; ali nije da takvih slučajeva nije bilo, niti je isključeno da se nešto tako i sada desi. S tim što pomenuti model glasanja još mnogo snažnije radi (ili je barem dosad radio) protiv ekstremnih političkih opcija, jer se i tu u drugom krugu glasovi ostalih stranaka tradicionalno objedinjuju u korist kandidata s najboljim izgledima za pobedu kako bi se sprečilo da prevagu odnese kandidat RN. To je razlog zašto u odlazećem sazivu Nacionalne skupštine, koja ima 577 mesta, ova partija ima jednocifren broj poslanika; i što je od skoro 35.500 francuskih gradonačelnika i predsednika opština trenutno samo njih 12 iz redova RN. Ukoliko i ta prepreka bude preskočena, Makron i nova vlada će posao započet tokom njegovog prvog mandata nastaviti s dobre polazne osnove. Francuska ekonomija je danas nepobitno u boljem stanju nego pre Makronovog dolaska na vlast - i to uprkos nizu nepovoljnih okolnosti, od potresa izazvanih dugotrajnim protestima pokreta „žutih prsluka“, preko pandemije, pa do rata u Ukrajini, te rastućih troškova života (ovo poslednje bilo je i ključna predizborna tema, na kojoj je Le Penova uspešno potkopavala Makronov kredibilitet). Ključno, Makron je uspeo da smanji nezaposlenost, tu činilo se večitu boljku svih francuskih administracija poslednjih decenija (sada kao jedan od ciljeva proglašava dostizanje pune zaposlenosti); odgovor države na pandemiju je, posle inicijalnih problema, bio efikasniji nego u mnogim drugim zemljama; i privredni oporavak od njenih posledica brži je nego u okruženju. Dugo smatrana za beznadežno etatizovanu i birokratijom opterećenu, na francusku privredu se u vodećim ekonomijama sveta posle mnogo vremena više ne gleda s visine. Nevolja je, međutim, što se (kao i drugde) makroekonomski boljitak ne preliva na opštu populaciju; i što veliki broj Francuza, posebno onih u ruralnim ili bivšim industrijskim zonama, manjim i zabačenim mestima, sve teže sastavlja kraj s krajem, s osećajem da ih je država prepustila zaboravu i - najgore od svega - bez nade da bi životi njihove dece mogli biti bolji nego što su njihovi, jer nekadašnja socijalna mobilnost kakva je dugo odlikovala mnoge zemlje Zapada u današnje vreme praktično više ne postoji. To nagomilano nezadovoljstvo, uvereni su mnogi, pre ili kasnije ponovo će se izliti na ulice francuskih gradova, pogotovu ako Makron i dalje bude insistirao na nekim od najnepopularnijih stavki svog programa, poput podizanja starosne granice za odlazak u penziju. Ništa mu, zbog poteza koje je povlačio tokom prvog mandata, ne veruje ni ogroman broj mladih, bez čijih glasova će se republika u dogledno vreme suočiti s još većim pretnjama nego što je to trenutno slučaj. I zato nije fraza kada se kaže kako mora da učini sve da pre isteka njegovog mandata boljitak osete svi sunarodnici, a ne samo oni dobrostojeći, kao što je to dosad bio slučaj. Inače bi postizborne analize 2027. mogle da budu nalik nekrolozima jednoj Francuskoj koja više neće postojati. Vladan Marjanović