Nordijske sestre pod vašingtonskim kišobranom

Vicevi o komšijama univerzalan su izraz „dobrosusedskih odnosa“, pa su i Finci čest gost u ruskim šalama. Ilmari Susiluoto, pokojni politikolog sa helsinškog univerziteta, dovoljno stručan za Ruse da osamdesetih bude i savetnik u ministarstvu spoljnih poslova, zaključio je da je to zapravo implicitan izraz poštovanja. Danci su suviše dosadni da bi postali deo ruske kolektivne svesti, smatrao je Susiluoto; Finci su dovoljno zabavni i blesavi da to budu: „Na minus deset stepeni Britanac uključuje grejanje, a Finac navlači duge rukave. Na minus dvadeset Austrijanac beži u Malagu, a Finac slavi dugodnevnicu. Na minus dvesta pakao se zamrzava, a Finska osvaja Evroviziju. Na minus 273 stiže se do apsolutne nule, atomi se više ne kreću, a Finac sleže ramenima i kaže: ’Perkele, malo je prohladno danas’.“ Taj vic je nastao pre 2006, kada je Finska iznenadila celu Evropu i prvi put osvojila Evroviziju, što je svakako bio povod da i Rus izusti jedno „perkele“ (u slobodnom prevodu „dođavola“). Novi i važniji povod, kako stoje stvari, dobiće ubrzo. Dnevni list Iltalehti tvrdio je u ponedeljak da su Finska i Švedska rešile da već sledećeg meseca zajedno objave želju da pristupe NATO-u. Prema ovom popularnom helsinškom tabloidu, predlog je stigao iz Stokholma, a namere dveju zemalja potkrepio je i švedski Ekspresen, pozivajući se na izvore iz vlade. Ekspresen dodaje da bi Helsinki i Stokholm prijavu za članstvo mogli da podnesu oko 16. maja, kada će finski predsednik Sauli Niniste posetiti glavni grad Švedske. Poznavaoci kažu da i Iltalehti i Ekspresen umeju da lupaju po senzacionalističkom dobošu, ali verovao im čovek ili ne, nema sumnje da nordijske sestre, kako same sebe nekada nazivaju, ubrzano razmišljaju o tome da se sklone pod vašingtonski kišobran. Švedska premijerka Magdalena Anderson je pre dve nedelje rekla da se „sve promenilo“ otkako je Moskva napala Ukrajinu. Ministarka inostranih poslova An Linde je prošle sedmice objavila da će vladina bezbednosna analiza biti gotova 13. maja, a ne 31, kako je planirano. Finci su još jasniji. Premijerka Sana Marin je sredinom aprila podvukla da će Finska o članstvu u NATO odlučiti „u narednim sedmicama, a ne mesecima“, a ministarka za evropske poslove Titi Tupurainen je pred kamerama Skaj njuz elaborirala: „Čini se da je finski narod odlučio, i da velika većina podržava članstvo u NATO. Moramo da budemo veoma oprezni kako ne bismo sebi suzili manevarski prostor, i naravno da čujemo poruke Rusije, ali odlučićemo u skladu sa našim interesima i procenama, pod našim uslovima. Pošto bi vreme između prijave i članstva moglo da bude zaista nezgodno, mislim da bi nam odgovaralo da taj proces bude što brži.“ Što se ruskih poruka tiče, primetan je manjak oduševljenja zbog mogućnosti da im se granica sa NATO preko noći produži za 1.340 kilometara. Otuda, naravno, i opaska ministarke Tupurainen o „nezgodnom vremenu“. Ruski zamenik ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško govorio je apstraktno o „neophodnim bezbednosnim merama“, ali je Dmitrij Medvedev, nekada predsednik, sada Putinov savetnik za bezbednost, bio konkretniji. Sve u svemu, ako se NATO proširi, Rusija na Baltik mora da dovuče sve u rasponu od praćki do nuklearnog oružja, kako bi „uspostavila ravnotežu“, zaključio je Medvedev. Bivši predsednik Rusije dodao je da se uzda u razum severnih suseda, jer niko razuman ne želi balističke rakete na kućnom pragu. Uprkos tome - ili baš tome zahvaljujući - čini se da su Finci zaista odlučili. Godine 2017. u anketi finskog javnog servisa Ile članstvo u NATO je podržao svega 21 procenat ispitanika. Ovog februara, za taj put je glasala većina ispitanika. Ovog marta, broj spremnih za NATO skočio je na 62 odsto. Ako bi se tamo otišlo skupa sa Šveđanima, 77 odsto Finaca bilo bi „za“. Švedski slučaj je nešto komplikovaniji, primetio je u ponedeljak Fajnenšel tajms. „Švedska vlada levog centra, duboko podeljena oko NATO, isprva se nadala da će moći da preskoči pitanje članstva. Počela je da ga shvata ozbiljno tek u prethodnim sedmicama, kada je Finska naznačila da će se verovatno pridružiti šta god Švedska uradila, čime je Stokholmu oduzela jedinu alternativu - bezbednosni savez sa Helsinkijem“, zapisao je novinar Ričard Miln. Stručnjaci na koje se Miln poziva, podvlače da su Finska i Švedska izvan NATO kola iz različitih razloga. „Finska je morala da bude neutralna, jer je samo tako mogla da preživi 1.340 kilometara granice sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata. Ali Šveđanima je neutralnost dugo upisana u nacionalni DNK, zbog čega imaju zavidnih 200 godina bez ratova. Švedska nema granicu sa Rusijom, i Finska joj je istorijski bila tampon zona. Crnohumorni vic iz Helsinkija kaže da Šveđani vekovima vode ratove da poslednjeg Finca.“ Tih slavnih dvesta godina bez rata ne znače da je Švedska pacifistički raj. NJena vojna industrija je među petnaestak najmoćnijih na planeti po izvozu. Sposobnost nacije da napravi sopstveni moderni borbeni avion jedan je od ključnih pokazatelja vojnoindustrijske moći, a švedski JAS 39 Gripen kupce je našao od Brazila preko Južne Afrike do Tajlanda. Dok opremaju planetu oružjem, Šveđani naravno ne zaboravljaju da opreme ni sebe, kao ni Finci. Prosečni kafanski analitičar Finsku možda neće svrstati među vojne sile, ali u stvarnosti je reč o zemlji koja ima više aktivnih tenkova nego Nemačka. „Nisu nam potrebne tuđe vojne baze, jer imamo svoje. Naša vojska je jedna od najjačih u Evropi po brojnosti i naoružanju“, podsetio je anonimni finski zvaničnik autora američkog magazina Forin polisi. Obe zemlje su još od 1994. članice Partnerstva za mir, i obe su učestvovale u misijama NATO i na Kosovu i u Avganistanu i u Iraku. Strateški, NATO bi sa nordijskim sestrama lakše kontrolisao Baltičko more. Zbog svega toga, čak i ako preskočimo brojne izjave zapadnih zvaničnika, nema sumnje da NATO dočekuje i Finsku i Švedsku raširenih ruku. Za prijem nove države potrebna je saglasnost svih članica NATO, ali otpor se ne očekuje ni od koga, osim eventualno od Mađarske, ako Viktor Orban reši da baš na tom polju podseti Vladimira Putina da mu nije neprijatelj. Posle Drugog svetskog rata, Finsku spoljnu politiku je decenijama usmeravala doktrina Pasikivi-Kekonen. Dvojica predsednika po kojima je taj spoljnopolitički pravac dobio ime, uspeli su da sa Sovjetskim Savezom sklope i održe sporazum po kome je Finska ostala neutralna, unutra slobodna a spolja van istočnog bloka. Ipak, nikakva otvorena saradnja sa Zapadom, a kamoli druženje u okviru NATO nisu dolazili u obzir. Danas se povremeno u evropskoj diplomatiji može čuti da bi taj put bio dobar za Ukrajinu. No sama zemlja koja je tu političku praksu osmislila, odrekla je se još 1995, kada je članstvo u Partnerstvu za mir pojačala pristupanjem Evropskoj uniji. Narednih nedelja bi to mogla da kruniše u Briselu, a Rusi u tome sigurno neće pronaći materijal za vic. Marko Lovrić