Najveći neprijatelj nam je sopstvena država

Kada su ljudi zajedno i kada se okupe oko neke ideje vlast mora da odstupi, smatra Oliver Tošković, vanredni profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i podseća na pokušaj da se u Kosovskoj Mitrovici iseče drveće da bi se smestilo što više ljudi tokom Vučićevog mitinga. „Iako je tamo daleko veći haos a narod daleko uplašeniji nego ovde, građani su izašli i stali ispred drveća. Organizovali su straže, verovali jedni drugima da će čuvati drveće i ono je i danas tamo“, kaže za NIN Dva meseca pre izbora ste smatrali da su referendum i ekološki protesti okrnjili vlast i da postoji šansa na izborima. Zašto je ispuštena? Ne mislim da je baš ispuštena, možda nije do kraja iskorišćena, ali je neki uspeh postignut. Možda se nije desilo nešto čemu se većina opozicionih birača nadala, ali treba imati u vidu da je u uslovima u kojima živimo i glasamo, stavljanje vlasti u poziciju da razmišlja o novim izborima, da ne može da formira parlamentarnu većinu lagodno, donekle i uspeh. Živimo u šizofrenoj situaciji u kojoj i dalje ne znamo da li je bolje da izlazimo na izbore ili da ih bojkotujemo. Kada je na prethodnim izborima pomenut bojkot, Rale Milenković je rekao: „Evo ti lopta i igraj se sam.“ Meni se činilo da je to dobar potez, ali smo zbog njega godinu dana ostali mimo institucija. Delimično je uspelo jer je vlast bila prinuđena da raspiše nove izbore, ali sasvim razumem ljude koji kažu - nisu se mnogo promenili uslovi, zašto sada izlazimo? Opet smo se našli u situaciji da li da se igramo ili ne i tu nema pravog rešenja. Oni koji bi trebalo da postave pravila igre i dalje nas zlostavljaju, a mi nemamo kome da se žalimo. U sportu je protivnik sa druge strane terena, a ovde je protivnik onaj koji je izbacio sve sa terena, piše sopstvena pravila i igra se sam. Mi stojimo na terenu i nemamo pojma šta da radimo. Ne možemo da šutiramo loptu jer on pomera gol. Ne možemo da uzmemo loptu jer kad god hoće svira faul. Zbog toga u potpunom šoku živimo pored tog terena, ubijeni smo u pojam, a najveći neprijatelj nam je sopstvena država, odnosno vlast. Kada nam je država postala neprijatelj? Mislim da smo to imali odvajkada i ne znam da li je postojao period ili bar dovoljno dug period u kom su ljudi mislili da država radi za njih. Prvo su bili Turci, pa Nemci, pa komunizam, pa devedesete. Uvek je bilo represije, ali sada je ona drugačija i ljudi imaju utisak da protiv njih nisu samo vladajuća stranka i političari već čitav državni aparat. Imamo neke partije i kao nešto biramo, a represija se vrši na drugi način – sada je perfidnija i licemernija. Pre smo imali tajnu službu i znali šta nas čeka, a danas imamo ucenu i uzimanje izvora finansiranja. Ponekad imam utisak da kada bih birao represiju pre bih izabrao onu - bila je poštenija. Ova je grozna jer te sve vreme lažu da imaš pravo izbora. Gledao sam jedan dokumentarac u kom pripadnik Mosada izgovara rečenicu koja je meni fantastična: „Demokratije se u svetu dele na one koje imaju svoju tradiciju i koje pomalo nameću svoj sistem da bi širile ekonomiju ili uticaj i na istočne u kojima je ljudi doživljavaju kao sprdnju“. Najbolje smo to videli u vreme kada su se Putin i Medvedev zamenjivali na relaciji predsednik i premijer, a komentar građana je bio - ala ih je namagarčio. Pa nije namagarčio njih već vas! Neverovatno je da se likuje zbog predsednika koji je prevario sistem, bez spoznaje da bi taj sistem trebalo upravo da štiti nas. Sve te šatro demokratske autokrate, što je oksimoron ali tako je kako je, imaju masovne navijače jer oni demokratiju ne doživljavaju kao svoju. Ne shvataju da moramo da je štitimo, da bi ona štitila nas. Nedavno je Fridom haus pokušao da svojim izveštajem zaštiti našu demokratiju, ali nam se državni vrh zagrcnuo od smeha čitajući kritike. Da li oni zbilja ne razumeju o čemu se radi ili su samo osioni? Mislim da ih boli uvo za to. Oni imaju neke svoje dilove sa tim zapadnim vladama, a svesni su da njihove izveštaje građani neće ni primetiti. Osim malog broja koji to prati i razume, ostali ih doživljavaju kao nezanimljivo štivo u kom nam neki stranci opet sole pamet i nešto uređuju. Pritom je vlast svesna nečega što mi uporno odbijamo da prihvatimo - da vest traje par sekundi. Ili, kao što je rekao jedan moj kolega, dok Mesi ne da novi gol. Vrlo vešto koriste to što danas mogu da pričaju šta god hoće, a da to sutra više ne postoji. Zato i imamo situaciju da neke besmislice poput one „ovo je najsmešniji virus“ prenesu sve televizije, da se to i dalje može naći na Jutjubu, a da Vučić već sutradan nakon vesti urla na ljude - ko je rekao da je to najsmešniji virus, nemojte da lažete. Da idemo u tom pravcu videlo se još prilikom formiranja SNS-a. Tada se nije znalo da li će Vučić napustiti radikale i preći u novu stranku ili će se povući iz politike, a on je rekao - imam ja šta da radim, mogu da radim u firmi kod brata. Nekoliko godina kasnije taj brat odjednom nije imao nijednu firmu, a predsednik države nam je potvrdio da mu je neko ukrao ličnu kartu, otvorio firmu i nakon toga nestao. U to vreme sam mislio da će neko već sutradan da izađe i kaže - šalili smo se, ljudi. Nije, to je prošlo i stvorena je država koja liči na Top-listu nadrealista. A kako su građani to bespogovorno prihvatili? Stvoren je ogromni medijski prostor za manipulaciju i informacija je prestala da bude bitna. Možeš da pričaš koje god hoćeš gluposti ako imaš moć, kontrolišeš veliki broj medija i imaš neograničena sredstva u budžetu za to. To ne može da traje 100 godina, ali radi posao na kraće staze. Ali traje predugo. Milošević nije pritiskao sve već samo nekoliko bitnih medija, a kada se ’97. uspaničio i pritisnuo jače, tada je počeo da gubi. Vučić pritiska 10 godina i traje još uvek. Vučić je učio na Slobinim greškama, a situacija se promenila: u doba Miloševića je bilo dovoljno držati par medija jer su oni pokrivali 90 odsto informativnog prostora, a danas imamo kablovske televizije, više operatera i pokrivenost je daleko veća. Vučić je u startu znao da mora da kontroliše mnogo više. Pritom je Milošević dolaskom na vlast preuzeo aparat od Komunističke partije, a Vučić je morao da ga osvoji. Prvih nekoliko godina pritisak nije bio ovoliki, već je vreme koristio da sebi digne rejting - hapsio je Miškovića i spasavao dete u Feketiću, a onda je krenuo da čisti partiju i da kroz izbore na godinu dana širi kontrolu. Tek kada je uspeo da izgradi ono što je Milošević dobio na tanjiru, zavrnuo je ventile i više ne pušta. I sad pritiska sve jače i jače jer oseća da se bliži kraj. To je vrzino kolo, ako ne pritiska sve jače bunt se širi, a ako pritiska onda je sve teže zadržati poklopac na loncu. Mislite da nema drugu opciju? Nisam siguran da je ima, ali osim pritisaka koristi još nešto – izbacuje jednu laž za drugom. Izbacivanje laži nema za cilj da ljudi počnu da veruju u nju, već da toliko preplaviš medijski prostor lažima da ljudi više ne mogu da nađu istinu, a i kada je nađu da ne mogu da poveruju u nju jer je ne razlikuju od laži. Recimo, evidentno je da je u ovoj državi za dve godine umrlo 57.000 ljudi više, a to je čitavo Valjevo. Mi inače gubimo dosta stanovnika, ali ovo je preko toga još jedan čitav grad! Ali, ako se ode na zvanični sajt i dalje piše da je od korone umrlo 15.000 ljudi iako je državna komisija utvrdila da je to pogrešan podatak. Niko ga nije ispravio, a mi nemamo kome da se zbog toga žalimo. Dižemo buku s vremena na vreme, pričamo i objašnjavamo, ali to ljude samo zbunjuje - oni imaju dva broja i ne znaju u koji da poveruju. Onda ti ljudi kažu - pa nisu svi umrli od korone. Nisu, ali su umrli zbog korone i meni je to još gori pokazatelj jer je dozvoljeno da nestane Valjevo zato što ljudi nisu imali pristup zdravstvu. Na to Danica Grujičić izjavi da je državni sistem opstao. Nema veze što je taj opstanak Pirova pobeda jer su oni svojim muljanjem to uspeli da prikažu drugačije. Ta vest o smrtima više ne postoji u javnom prostoru, čak i kada se uđe na sajt N1 tamo piše da je umrlo 15.000 jer taj podatak stoji na zvaničnom sajtu a oni ga preuzimaju. I to što su građani videli koliko je ljudi umiralo više nije bitno jer je istina izgubljena na buvljoj pijaci na kojoj je sve nabacano. Ovih dana je dobačeno još nešto – pomoć prosvetnim radnicima od 10.000 dinara koju ste dobili i vi kao univerzitetski profesor. I, pomaže li? Meni je prva asocijacija na to rečenica jednog kolege sa Kosova koji mi je sa ogorčenjem i ljutnjom rekao da je svaka vlada pokušavala da reši problem Kosova tako što grune neki novac i nikada ne pita gde se on troši. Skupljanje političkih poena na taj način je baš loše jer se troše ogromne količine novca za koje se Srbija zadužuje, a pritom mi je to isto kao da vaspitavaš dete tako što mu daš 100 evra i ne razmišljaš više o njemu. Ideja jednokratne pomoći će sigurno nekom značiti, ali nisam siguran da to može da podigne ekonomiju. Meni tu nedostaje sistemsko promišljanje načina i količine davanja, kome se daje i merenje efekata tog davanja. Ako je neko zbilja hteo da podigne ekonomiju, zašto godinu dana nije proverio da li je to dalo efekat ili nije? Uz to ta neselektivnost davanja (10.000 nije isto profesoru u gimnaziji koji ima 30 ili 40 odsto manju platu od univerzitetskog profesora) sugeriše mi da motiv nije ekonomija već politički poeni: prvo se daje pred izbore, a sada jer se očekuju teške odluke o tome da li se okrećemo Zapadu ili Istoku. Kako smo došli u situaciju da pristajemo da nam država daje džeparac umesto da nas plaća za naš rad? Zar ne osećamo bunt zbog ponižavajuće pozicije u kojoj smo se našli? Kod nas ljudi preživljavaju tako što im neko u dinar da tačno koliko im treba da prežive. A kada ti neko u dinar daje, onda je to isto kao da visiš na tankoj, tankoj niti ispred ponora i kada ti zafali dinar puca nit. Kada im se u takvoj situaciji da 10.000 dinara oni odahnu, ali znaju da je to samo jednokratno. Već sledećeg meseca opet vise na koncu i okreću se sopstvenom problemu - samo da preživim sutra. A ta mogućnost da prežive sutra je dobra taktika da ih ne istera na ulice, sigurniji su ako se drže za taj dinar koji imaju. Poneko ipak protestuje, ali se stiče utisak da to čine uglavnom da bi ugovorili sastanak sa Vučićem. Zar niko ne misli da svoj problem može da reši samim protestom? Ako se vratimo osam godina unazad kada je Sindikat nauke protestovao i kada situacija nije bila zakuvana kao sada, setićemo se da je već tada zatražen sastanak sa njim iako je bio samo prvi potpredsednik vlade, a ne sa ministrom obrazovanja. Još tada je formirana misao da samo jedan čovek u ovoj zemlji može da ti reši problem, što znači da je država prestala da postoji. LJudi ne traže da se vide sa njim zato što u njemu vide boga, već zato što nisu blesavi i hvataju vezu. Kada su nedavno pijačni prodavci rekli da je Siniša Mali nebitan i zatražili sastanak sa Vučićem, nisu bili svesni koliko je Mali bitan. Da nije, bio bi pušten niz vodu kada je dokazano da je plagirao doktorat i kada je imao aferu sa 24 stana. Ti likovi oko Vučića su i te kako bitni i utiču na donošenje važnih odluka, ali je servirana priča da on sve radi sam. On se zbog toga oseća bitnim, a oni koji rade oko njega pristaju na to jer sami nikada ne bi dobili glasove da sede tu gde sede. To je veoma složena igra međuinteresa veoma velikog broja ljudi, uključujući i kriminalne strukture. A kako se u to uklapa činjenica da svi koji protest okončaju u razgovoru sa predsednikom izađu sa potresnom pričom da je njemu teže nego njima? Nisam siguran, ali mi se ponekada čini kao da je i to deo dogovora. Svi naprednjaci pričaju - nama je teško, ali je predsedniku najteže. Na taj način ga predstavljaju kao Isusa Hrista superstara koji grehe celog čovečanstva preuzima na sebe, a štite sebe i svoje pozicije. Na isti način ga prikazuju i građani koji idu na sastanak, očekujući da će tako rešiti svoj problem. A suština je da smo visoko korumpirano društvo u kome se stvari ne rešavaju preko institucija nego se juri veza i to otvoreno, javno i direktno, preko predsednika države. Da se vratimo na trenutak na džeparac. Ministar Mali je poručio – dajemo jer država ima para. Da li je onda nešto uložio i u nauku? Naravno da nije. Humanitarna organizacija Srbi za Srbe je funkcionisala tako što skupi novac za porodicu i ne da joj novac već im kupe kravu od koje mogu da dobiju mleko. Ulagali su u mini-ekonomiju koja će dugoročnije moći da pomogne toj porodici. To je primer kako jedna mala organizacija razmišlja dugoročnije i razvojnije nego naša vlada. Razvojno planiranje bi bilo da oni ulože u sistem i resurse. Ne samo u nauku, već i da grade ljudima puteve da ne bi lomili osovine na automobilima i uništavali gume. Za dve godine bi im to daleko više značilo od kratkoročne pomoći, ali je vlasti daleko važnija samopromocija nego realni efekti. Pa zar nije Vučić rekao da je ova vlast izgradila više puteva nego što je Tito? Neverovatno je koliko neistina taj čovek može da izbaci. Još od kada je rekao da u SAD na svakih 10 sekundi pogine perač prozora (tri miliona na godišnjem nivou) mene je podsetio na one manipulatore koji žicaju novac na autobuskim stanicama. Svaki od njih zna da ćeš samo proći ako ti traži 100 dinara, ali da ćeš zastati ako kaže da mu nedostaje 87 dinara da kupi kartu. On nudi konkretniji podatak i u njega smo spremni da poverujemo. Upravo to Vučić radi, on nas na 10 sekundi „zasenjuje“ konkretnim informacijama za koje pojma nemamo da li su tačne. Kada je otvarao put „Miloš Veliki“ prećutao je podatak da je on za vreme prethodne vlasti bio izgrađen do LJiga u dužini od 46 kilometara, a da je njegova vlast dodala još 50 kilometara. Dakle, prethodnici su za osam godina izgradili 46 kilometara, a on za 10 godina 50, što zapravo pokazuje da su približno isto gradili. Nedavno ste rekli da bi trebalo da prestanemo sa razmišljanjima da postoji prva i druga Srbija. Mislite li da postoji samo jedna ili ih ima više od dve? Priča o prvoj i drugoj Srbiji je narativ koji nam se dogodio, ali svako ko dođe na vlast je u filmovima video ono - zavadi pa vladaj, pa ga koristi i malo nam ga potura. Nema dve polovine Srbije, postoji jedan posto koji zarađuje i nas 99 odsto koji se svađamo. Spomenik Stefanu Nemanji je jedna od priča koja nam se potura i na kojoj vidimo kako to funkcioniše: delimo se na one koji su za spomenik i one koji nisu, pa su zbog toga „drugosrbijanci“ jer ne vole Stefana Nemanju. To se govori čak i za Vladetu Jankovića, koji je sam rekao da je desno orijentisan i koji je pristalica jakih nacionalnih simbola, jer smatra da je spomenik ružan i da mu tu nije mesto. To je tipičan način kako se poturi priča u kojoj se stvara razdor a gubi suština - problem je da li jedan spomenik treba da stoji tu ili ne i o tome da nas je neko stavio pred svršen čin dajući ogromne pare, a pritom nije ni rekao kolike. Kako se onda u to uklapa činjenica da je „prva Srbija“ za spomenik jer je u skladu sa SNS estetikom i njihovim sistemom vrednosti da se ugrađuju, da je „druga“ zgrožena, a da se odjednom pojavila i „treća“ u vidu antivaksera koji su od spomenika napravili svoje svetilište? To je anarhija i Apsurdistan. Podseća me na pokušaj gej parade od pre 10 godina kada su protivnici dolazili sa transparentom „Kosovo je Srbija“. Radi se o mešanju narativa koji nemaju veze jedni sa drugima, ali se to nekako ipak smućka. Mi zapravo ne znamo ni da li je Vučić antivakser ili nije, ni da li je Branimir Nestorović za Vučića ili za Boška Obradovića. Možda i imamo 50 različitih Srbija, ali se one na suludi način preklapaju. Cela naša država izgleda kao jedan teoretičar zavere. Teoretičari zavere su veoma skloni da u isto vreme veruju u dve isključive teorije zavere: isti čovek će reći da je korona virus napravila CIA i da korona virus ne postoji. Tako u Srbiji imamo ljude koji su antivakseri, ali koji glasaju za Vučića mada je on razmišljao da li da propiše obaveznu vakcinaciju. Onda imamo ljude koji bi da glasaju za opoziciju, ali ne znaju ko je prava opozicija. Stalno zamišljam nekog iz mog sela koji gleda RTS i Pink i treba da prepozna koji je od dva POKS-a više opozicioni. To našu političku scenu čini još većom buvljom pijacom na kojoj bi u haosu trebalo da nađeš mačje oko za bicikl ili za koga da glasaš. Pa ako ne nađeš, onda ne glasaš. I to nas vraća na početak priče, jer je uprkos takvoj situaciji podrška vladajućoj stranci znatno opala na prethodnim izborima, kako u glavnom gradu tako i na nivou cele države. Demokratski proces traje dok traje i jedno društvo, on se nije završio 4. aprila, naprotiv, tada je tek počeo. Sandra Petrušić