Kako je Makron ojačao Le Penovu

Komotna pobeda francuskog predsednika Emanuela Makrona nad protivnicom prema kojoj gaji podjednako veliki animozitet koliki i ona prema njemu skoro u potpunosti prikriva izvesnu međuzavisnost političkih tabora koje predstavljaju. Makron i predstavnica krajnje desnice Marin le Pen se možda uzajamno preziru, ali su uspostavili neki tip političke simbioze koja nudi ključni uvid u trenutno stanje stvari u Francuskoj, Evropi i svetu. Pretnja da bi na francuskim izborima mogao da pobedi neko prezimena Le Pen dovela je do uspostavljanja svojevrsne tradicije da to onom drugom kandidatu otvara put do Jelisejske palate. Pre Makrona, Žak Širak je bio taj koji je 2002. oko sebe ujedinio 82 odsto biračkog tela u trci s ocem Le Penove, Žan-Marijem le Penom. Ali ovog puta je bilo drugačije. Strah od Žan-Marija le Pena bio je taj koji je pre 20 godina ključno doprineo Širakovom trijumfu. Ove godine je to više dvosmerna ulica: mada nema dileme oko toga da je Le Penova pomogla Makronu da oko sebe okupi jasnu većinu birača, i Makron je doprineo jačanju Le Penove. Rezultat govori sam za sebe: ultradesničarska kandidatkinja osvojila je 42 odsto glasova. U proteklih pet godina ta međuzavisnost između Makrona i Le Penove se uvećavala, i to ne uprkos njihovim uzajamnim antipatijama, već makar jednim delom upravo zbog njih. Širakov reizbor 2002. bio je rezultat formiranja koalicije sastavljene od desnice, centra i levice kako bi se stalo na put ksenofobičnoj ultradesnici. Pre pet godina, kada je krajnja desnica takođe predstavljala pretnju, Makron je razbio pomenuti obrazac predstavljajući se kao neko ko nije ni na levici ni na desnici. I upalilo je, čak i previše: Makronova mantra „ni levo ni desno“ inficirala je način razmišljanja onih koji mu se najviše protive. Mladi, prekarijat i, u sve većoj meri, oni nesigurniji segmenti proleterijata odbijaju da predsedničke kandidate vrednuju na osnovu podele na levicu i desnicu. Iz njihove perspektive, Francuskom upravlja otuđeni svet novca, koji ne samo da ih je ostavio daleko za sobom, nego i aktivno radi na tome da ih tamo zadrži. U njihovim očima Makron predstavlja oličenje tog sveta. Za pripadnike tih socijalnih kategorija nova politička podela je na respektabilne političare koji obećavaju da će taj svet sačuvati, i nekonvencionalne figure koji se zaklinju da će ga uništiti. U predizbornoj televizijskoj debati dvoje kandidata, Makron je uspeo da se predstavi kao oličenje efikasnog, kompetentnog administratora koji razume kako sistem funkcioniše i njime bi bolje upravljao. Ali to ne ostavlja utisak na birače koji ne žele da se sistemom bolje upravlja, već da on bude razoren. Makronov pristup podsetio me je na tvrdokorne zagovornike ostanka Velike Britanije u Evropskoj uniji, koji nisu bili u stanju da predvide da je u biračima koji su naginjali Bregzitu proradio „Blic“ mentalitet. (Pod „Blic mentalitetom“ - ili „Blic duhom“ - podrazumeva se patriotsko jedinstvo britanske nacije u suočavanju sa spoljnim neprijateljem, kao tokom dugotrajne nemačke kampanje bombardovanja Velike Britanije u Drugom svetskom ratu; ta kampanja je na Ostrvu ostala upamćena po svom nemačkom nazivu Blitz, prim.) Što je više tom delu birača objašnjavano, uz pomoć grafikona i statistike, da će trpeti zbog Bregzita, to ih je više uzbuđivala mogućnost da podnošenjem kolektivne žrtve doprinesu demontaži sistema za koji su verovali da je podešen tako da radi protiv njih. Vratimo li se poređenju s francuskim predsedničkim izborima 2002, velika je razlika između široke koalicije koja je tada podržala Širaka i Makronove radikalne „ni levo ni desno“ mantre. Pre 20 godina levo nastrojeni birači podržali su jednog političara s desnice kako bi sprečili uspeh Le Pena. Širak je razumeo da dobar deo podrške koju je tada dobio čine pozajmljeni glasovi etabliranih političkih snaga poput Socijalističke partije i Komunističke partije, i sledstveno tome je vladao kao na osnovu nekakvog implicitnog sporazuma s oštrim kritičarima establišmenta. Nasuprot tome, Makron je 2017. uspeo, prethodno eliminišući stranke levice i desnice, a onda upozoravajući na pošast u vidu Le Penove, da stigne do pozicije pune dominacije. Kad se našao u Jelisejskoj palati, a u međuvremenu stekavši i apsolutnu većinu u Nacionalnoj skupštini, Makron je svoju agendu počeo da sprovodi oslobođen obaveza koje su ograničavale Širaka, a obuzdavan jedino ograničenjima koja su mu nametali svet visokih finansija te restriktivna ekonomska politika Evropske unije, uslovljena interesima poslovnih krugova. U roku od nekoliko godina, Makron je postigao da Francuska postane otvorenija za biznis, revitalizovao je tamošnju startap scenu i ostvario rezultate u snižavanju zvanične stope nezaposlenosti. Ali je za to vreme prekarijat nastavio da se uvećava. Mnogi birači suočili su se s tim da njihove perspektive postaju sve lošije, što je bilo direktna posledica mera za koje im se činilo da predstavljaju neku vrstu otvorenog klasnog rata pokrenutog protiv takvih kao što su oni: među tim merama bile su poreske olakšice za ultrabogate, relaksiranje uslova za otpuštanja zaposlenih, regresivni porez na emisiju ugljenika, te (još nerealizovani, prim.) plan za značajno podizanje starosne granice za odlazak u penziju, i to u zemlji u kojoj je očekivana dužina životnog veka siromašnih muškaraca 13 godina manja nego onih dobrostojećih. Takva realnost postala je osnov na kome su Makron i Le Penova krenuli da uzajamno jačaju jedno drugo. I mada nema govora o nekakvom dosluhu - potpuno je jasno da su alergični jedno na drugo - njihova međusobna dinamika formira politički ćorsokak koji omogućava novi tip akumulacije kapitala za novu vladajuću klasu. A kad se sve sabere i oduzme, Makron služi toj klasi, čija se vladavina učvršćuje onda kad se kao zvanična opozicija pojavljuje neko poput Le Penove. Ništa od navedenog ne bi trebalo da bude interpretirano kao oklevanje da se zauzme strana. Pre pet godina sam svakoga ko je hteo da me sasluša pozvao da se u suočavanju s Le Penovom glasa za Makrona. Bilo je dovoljno samo da se setim užasa koji je obuzimao moje francuske prijatelje - posebno one s tamnijim tenom - na mogućnost da se ona dočepa policije i ministarstva unutrašnjih poslova. Ove godine, iako je DiEM25, pokret kome pripadam, odlučio da francuskim biračima uputi istu preporuku, to je bilo teže učiniti. Fidbek efekt koji proizvode Makron i Le Penova suzio je prostor koji ih je nekad razdvajao po pitanju ljudskih prava i osnovnog dostojanstva. Kako da zaboravimo da je Žerald Darmanen, Makronov ministar unutrašnjih poslova, prošle godine Le Penovu optužio da je „isuviše blaga po pitanju imigracije“? Političarima Makronovog tipa ne uspeva da se istinski zauzmu za liberalni racionalizam čije vrednosti tvrde da promovišu. Krijući se iza „ni levo ni desno“ narativa, podržali su iracionalnu kombinaciju radikalnih mera štednje i spasavanja banaka, koja nam je donela 12 godina stagnacije i onemogućila ozbiljne investicije u zelenu energiju. Tokom pandemije su dopustili besmislena kršenja građanskih prava. Danas govore sve najgore o onima koji upozoravaju na mogućnost eskalacije konflikta između NATO i Rusije, i zalažu se za dogovor Sjedinjenih Država i Rusije na osnovu koga bi se neutralnoj Ukrajini omogućilo da uđe u EU, ali da ostane izvan NATO. Pouka Makronovog reizbora je da u izrazito klasno ustrojenim društvima podela na levicu i desnicu ostaje esencijalno važna. Kad političarima centra pođe za rukom da tu okolnost prikriju, oni bivaju uhvaćeni u beskrajni dinamički fidbek s krajnjom desnicom, usled čega počinju da zvuče unezverenije i iracionalnije, istovremeno kreirajući opasni privid da je ultradesnica postala prihvatljivija. I zato čak i kada pobeđuju - zapravo gube.