НИН online

Уводник

Дан победе и године пораза

„Ако нешто не урадимо, нећемо имати ни народ, ни државу, јер сваког дана губимо 107 људи“, изјавио је Вучић у марту 2018. Данас државу немамо, а ускоро неће бити ни народа. Да није престао да броји, сада би знао да нас је сваког дана 232 мање, као да сви перемо прозоре у Америци

Србија је више симболично него достојно обележила Дан победе. Елем, 9. маја Градска изборна комисија коначно је, после 36 дана, прогласила коначне резултате београдских избора, на којима је листа СНС-а освојила 48 мандата. Још мало да је потрајало, ГИК-у би у просеку био потребан цео дан бројања гласова за сваки одборнички мандат СНС-а. Заједно са СПС-ом, напредњаци поново могу да формирају већину од 56 одборника у Скупштини Београда. Дакле, победа на Дан победе. Нико из врха власти и СНС-а, међутим, није славио ни ту победу, ни Дан победе. Можда би неки од будућих одборника то и „залили“ да не знају да ће им мандати трајати краће од мандата посланика изабраних на парламентарним изборима у јуну 2020. Уосталом, лидер напредњака и нови-стари председник Србије Александар Вучић и пре коначних резултата ГИК-а најавио је нове превремене изборе у Београду за почетак наредне године, мада није искључено да би они могли бити завршени и пре краја ове. Поготово ако се у међувремену оконча сукоб Русије и Украјине и уколико међународне околности буду Вучићу ишле наруку. Последњих дана и недеља му свакако не иду. Зато вероватно није било ни прославе Дана Европе. А било би помало и шизофрено то славити у држави у којој подршка уласку у ЕУ никада није била мања.
И грађана Србије је све мање. Како је кренуло, ускоро неће имати ко да слави ни Дан победе, ни Дан Европе. Ни Вучић не крије да је због тога забринут. У обраћању нацији, бригу о наталитету и додатне мере за подстицање рађања навео је као девету од 10 тачака. Ма, и да је била прва, нажалост, то реално ништа не би променило. Као што ништа нису промениле ни мере које је најавио пре четири године. Од тада је само на месту министра за популациону политику Ратко Дмитровић заменио Славицу Ђукић Дејановић. Све остало је наставило по старом.
„Ако нешто не урадимо, нећемо имати ни народ, ни државу“, изјавио је Вучић у марту 2018. Четири године касније многи му спочитавају да, захваљујући управо њему, државу већ сада немамо, јер институције не функционишу и све одлуке доноси један човек. А како је кренуло, ускоро ни народа неће бити. У прва три месеца ове године рођено је 14.838 беба, а умрло је 35.736 људи. Три дана пре априлских избора било нас је, дакле, за 20.898 мање него уочи Нове године. Тим темпом на крају године ће нас бити за 83.592 мање него на почетку. Уз оне који ће до тада напустити земљу тражећи боље место за живот, број становника Србије смањиће се за бар 120.000-130.000. Не верујем да је то био циљ нових мера популационе политике, али су то, факат, резултати.
„Сваког дана губимо 107 људи“, завапио је Вучић у марту 2018. Срећом по њега, престао је да броји. Да је наставио, прошлог петка могао је да каже да од почетка ове године сваки дан губимо 232 становника. Као да, Боже ме прости, сви радимо као перачи прозора у Америци. Истине ради, у првом тромесечју ове године рођено је 3,5 одсто беба више него у истом периоду 2021, али је невоља што нам број умрлих расте дупло брже, по стопи од 6,6 одсто.
Осим што нас има мање, мења се и структура. Пре десет година, први пут су се на факултете у Србији уписала 53.802 студента, а прошле јесени само 48.508. Данас, дакле, имамо 10 одсто мање „бруцоша“ него 2012. Зар не би било логично, ако нам већ тако добро иде, да имамо све више, а не све мање студената? И шта то говори о односу државе према високом образовању? Или, можда, оваквој држави и оваквој власти нису ни потребни високообразовани људи?
На страну што је, између осталог и као последица све мањег наталитета, смањен и број ученика у средњим школама. Прошле године у средње школе у Србији уписано је 243.756 ученика, а школске 2011/2012. уписано је 283.173 ђака. За једну деценију број средњошколаца смањио се за скоро 40.000, а број студената за више од 5.000. Ко ће онда за неколико деценија да слави Дан победе? Или је време да се лагано навикавамо на године пораза.
Било би некоректно кривицу свалити на министра Дмитровића, јер се он, као ни било ко други у Влади, осим можда Синише Малог, ништа не пита о томе. Једино је могао да – ћути, да се не угледа на председника и не прича небулозе да се деца не рађају на вишим спратовима. И да нам је за пад наталитета крив раст стандарда. Ех, где би нам био крај да нам је за све проблеме крив раст стандарда.

Милан Ћулибрк

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар