Vučić, De Gol, Srbija i ja

Kako danas slobodno iskazano mišljenje sačuvati od manipulacije, zloupotrebe činjenica o kojima govorite, naknadnog kidanja njenih delova van jednostavne celine? Zatim, rđavo, zlonamerni novinari - po mnogim osnovama obdareni rođačkim moralom, prepisujući jedni druge, i anonimne ili javne ličnosti, i spretni ljudi posebnih namena i namera, zavisno od pameti, namere ili raspoloženja, obogaćuju stvarnost u kojoj jesmo, šireći taj odabrani deo istine - seju mržnju i stvaraju neistinu po svojoj meri. Kako se može tolerisati nepodnošljiv ogovarački, restoransko-tviteraški, i u postojeće društvene mreže uhvaćen javni način komunikacije kada je pojedinac, koji bi trebalo da stvara novi svet, bolje društvo, postao aktivni deo ovakve komunikacije. Suprotno današnjem načinu stvaranja javnog raspoloženja, plemeniti Žorž Andre Malro je na temeljima francuske istorije i kulture, ličnim primerom i delom unapredio velikom brzinom francusko društvo. Ovde pojedinac to može, ali veoma, veoma teško. Novi svetski poredak izveden iz kontrolisane, tzv. slobodne javne reči, nije više samo gost u ovim krajevima. On vlada. Cilj je postignut - ne poštujte nikog, delite se, ujedajte se, trebite se međusobno. Za to imate posebna i prebogata praktična iskustva i nije trenutak da vam mi to radimo kao što smo vam uspešno radili više puta. Danas pojedinac, domaći, retko može biti uzor. Uglavnom jeste, ako se svojim priznatim delom izmigoljio u inostranstvo srpskim podelama i mržnjom oboleloj palanci. Naravno, on ovde mora biti rušen, e da bismo bili jednaki, nezadovoljni, željni onog nasilja kada adrenalin šiba, a svest o posledicama drema, besni jedni na druge i na ovo vreme koje jeste kakvo jeste. Jednaki smo samo dva puta. Pri rođenju i u trenutku večnog odlaska. Kultura je ono što nas razlikuje i stvara između ta dva događaja. Kultura, taj ovde nerazumljiv, a podrazumevajući pojam osnova je svega i u svemu. Ne može se i ne treba biti širokogrud pred dugogodišnjom specijalnom akcijom oglupljivanja masa globalizacijom, različitim školskim programima, filmovima, medijima, ekonomijom, programski nametnutim formama kulture, ratovima i genijalno smišljenim virusom društvenih mreža, godinama zbunjeni, uplašeni nad strahotama u nama i oko nas, gde se, eto, najzad osećamo sigurno u grupi i zajedno, kao prilikom gradnje pruge Brčko-Banovići. „Šerujemo“, „lajkujemo“, „bindžujemo“, dopisujemo, tumačimo tuđa mišljenja, te gusarski ukradene poklone. Usvajamo, volimo, cenimo tuđu misao više od svoje rođene. Specijalna akcija traje godinama. U zemlji Srbiji, masovno piratsko nasilje nad istinom i javnim govorom stvara jaz, mržnju, krade deo mišljenja onih kojima je pravi smisao - celina javnog govora - oteta, istrgnuta i na dripački način manipulisana na društvenim mrežama i u medijima. Tako tuđe mišljenje osećamo ličnim bogatstvom, a ne stečenom ostrašćenošću. Površnost, prostota, nekultura domaćih, prirodno nedemokratičnih građana i medijskih razbojnika krase medije i društvene mreže. Rade svoj posao za čije vršenje su unajmljeni. Nije dostojno slobodnog čoveka trpeti teror uvreda, širenje mržnje i netolerancije. Svi oni koji nisu pazili na času, a vole da istaknu sopstvenu pravovernost univerzalnim vrednostima komentarišući druge, ne reagujući na smisao celine, već na deo istrgnutih delova mojih reči o vlasti i opoziciji u Srbiji tako dobiju, duhom iz čarobne IT lampe mrežnih virusa, lično objašnjenu stvarnost. Makar na jedan dan. Kratkotrajno sedirani dozom dnevne netolerancije mogu zaspati. Kratko, poneko i mirno. Duh čarobne sprave savremenog Alibabe ispunjava sve želje i onaj ko protrlja tastaturu oseti se korisnim, značajnijim. Kao da je sve promenio. Nabolje. Da ne bude ponovne, još jedne manipulacije delom sadržaja, evo, ponavljam istinu čiji je deo podlo citiran i repriziran na „slobodnim“ elektronskim medijima i društvenim mrežama, bez ukradenog, izostavljenog, a važnog konteksta. U jednoj televizijskoj emisiji rekao sam i, zapamtite, možda bude od koristi prilikom sledeće provere narodne volje: „... da vas malo zabavim i nasmejem… za ovdašnju i ovakvu opoziciju Vučić je De Gol“. Pre, a i posle izbora neslogom razvaljene opozicije, sada dodajem da je predsednik Vučić za domaće vidljive političke činioce, u postojećim okolnostima, profesor političke prakse. Godinama u političkom životu gledam loše đake, koji više puta ponavljaju isti razred. Ogromna većina njih nikakvim stranačkim delom kradu nam bolje, tako željene demokratske dane. Zato će oni koje će narodna volja, od svega najvažnija, jednog dana izabrati da vrše najodgovornije državne obaveze, voditi ovu državu tek kad steknu punoletstvo. Ko zna gde su sad. Mreža vladinih organizacija ove i stranih država možda u sebi skriva punoletnog i politički talentovanog i, nadajmo se, kulturnog pojedinca. NJegova kultura i državnički dar su preduslov promene načina uobičajene komunikacije, svuda i na svakom mestu. Današnjom primitivnom ostrašćenošću, godinama poluistinama trovanom javnošću, javnim blaćenjem čoveka, lišeni važnih činjenica najbliže, bliske i njegove ne tako daleke prošlosti javnog delanja, govor ovdašnjeg isključivog mentaliteta i običaja postaje opšte i veoma nekulturno mesto. Mržnjom i snagom ovdašnjeg rušilačkog mentaliteta, u medijama i na društvenim mrežama se proklinju, blate ljudi koji govore ono što misle. Nekulturno i po ko zna koji put, a da niste svesni da ste, dok letite u mestu, ponovo, još jednom kulovski pljunuli sebe. Ostrašćeni mediji pojačano ističu činjenicu kataklizmičnih odnosa u opozicionim, vidljivo razjedinjenim grupacijama. Cilj? Postignut? Jedan od mnogih načina na putu, tako željenih, a po posledicama nepredvidivih promena? Odgovor će demokratski, kako godinama vredno učimo, dati volja naroda, od svega najvažnija. Kad je ima. Ili neće, već će, ako im naša nekultura to omogući, to učiniti neko drugi mesto nas. Kultura je sve. Od nje sve počinje i zavisi. U ličnom i društvenom životu. Mon cher, De Gol je imao desnu ruku Francuza Malroa, utemeljitelja mnogih vrednosti Pete Republike. Francuska je nastavila, ubrzala svoj viševekovni kulturni let u galaksiji koju mi možemo samo nazreti. Mi smo u to vreme imali strogu Mitru Mitrović, jahačicu belog konja socrealizma, oslobođenja koje je donela sovjetska armija i slom nacističke Nemačke. Kultura je sve. Ona je način života. Kako sve ide svojim prirodnim tokom, razorenom državom vladar je vladao, svirao klavir u belim rukavicama. Za vizionare kulture koja stvara i nosi državu neprolaznih vrednosti imao je Mitru, mon cher, nije imao Ivu Andrića, Miroslava Krležu, Marka Ristića, Dušana Matića, Vaska Popu, Danila Kiša, Miloša Crnjanskog, Milorada Pavića, Vegel Lasla, Dušana DŽamonju ili arhitekte Nikolu Dobrovića, Ivana Belića, ili duhovne naslednike Dimitrija Leka i Dragutina Đorđevića. A mogao je, da je mogao. Zamislite kako bi svi gradovi i Beograd na dve reke danas izgledali. Kakva bi kultura mogla biti? Na kojim profesionalnim i duhovnim visinama bi se nalazili ljudi koji danas razgovaraju ne slušavši jedni druge, kakofonično vode dijalog kojeg nema. Ne bi nam se svakodnevno unosio nemir preteći nedorečenim političkim programima mutne budućnosti, uz vredni rad raznolike tzv. društvene sajber zajednice. Da li bi bila ili ne bi bila ohrabrujuća kreativna odgovornost u svemu čega se prihvatimo? Sve bi bilo drugačije da je Mitra imala znanja i carte blanche vladara. Imala je samo mitsko ime i vozača. Od tada do danas, sa vrednostima koje je komunizam uništavao, ne stvarajući nove vrednosti, skrivajući svoj nizak kulturni nivo pod univerzalni tepih ideoloških ciljeva, nepristojno se ophodeći prema najboljima među nama, i dalje dokazujemo činjenicu da nismo svi isti, ali se zato mrzimo slično. Nije se mogla dogoditi desna ruka vladara, koja bi promptno uticala na buđenje kulture u nama, uz sva međusobna laganja o najbližoj prošlosti, da uzalud ne spominjem zaobilaženje istina oko kojih istorijska nauka nema usaglašeno mišljenje. Postoji pojam, reč, vrlina, ponekad praksa na koju se i pored našeg dvovekovno sporog kulturnog leta u galimatijasu teških istorijskih činjenica može računati. Odgovornost se zove. Odgovornost. Pojam čiji se smisao dokazuje u svemu što radimo. Odgovornost. Bez zavaravanja drugih i sebe. Ako bi ljudi od kulture i znanja zaista živeli ovaj zanemareni pojam, bio bi to način, mon cher, da najviše, najbolje stvaramo na mestu gde nam je sudbina dodelila obaveze i odgovornost koju smo prihvatili, odgovornost i potrebu najviših doprinosa institucijama u kojima stvaramo, ali i svest o svojim pravim mogućnostima, o letećem godinama u sigurnosti rada i penzijsko-zdravstvenog osiguranja. Odgovornost. U mnogim ugovorima za filmska, televizijska snimanja postoji član, jedna stavka vrlo stroga. Trajanje večno. Član glasi „odricanje od odgovornosti“. Stavka stroga, potpis nepotreban, budući da je odricanje od odgovornosti postalo način života. Obećavajuće?