Srbija još nije zrela za uvođenje sankcija Rusiji

Rat u Ukrajini troši dvanaestu nedelju, i trenutno se čini da ne bi moglo da ga prekine ni dvanaest apostola. Sigurno je samo da tim pokoljem gradimo novi svet, što i inače činimo svakih 20 ili 30 godina, kako bi rekao sagovornik NIN-a. Možda ćemo jednog dana izumeti metod svetogradnje bez prinošenja ljudskih žrtava, a ovu rundu zidanja eksplozivima za NIN objašnjava Srećko Đukić, poznavalac bivše sovjetske sfere, nekadašnji ambasador u Belorusiji i član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. Da li je Evropa spremna da se odrekne ruskih energenata? Evropa se svakako mora odreći gasa i nafte, jer je to deo njene Zelene agende. Jesenas je na samitu UN u Glazgovu utvrdila da će to učiniti do 2045. A besmisleni rat koji Rusija vodi u Ukrajini ubrzava tu liniju razdvajanja. Više nije reč o decenijama, već o godinama. Evropa generira dovoljno energetskih alternativa da reši problem zavisnosti od karbonskih goriva i ruskih energenata. Istorija energetskih odnosa Rusije i Evrope počela je još u vreme Hladnog rata. Prve cevi prošle su kroz „gvozdenu zavesu“, ranih sedamdesetih. „Istočna politika“ Vilija Branta krčmila se sve do agresije Rusije na Ukrajinu. Koliko je poverenje ruska energija uživala kod Nemaca, govori to što od svih evropskih pomorskih zemalja samo Nemačka ne poseduje nijedan terminal za tečni gas (a gradila je „čuvene“ gasovode Severni tok 1 i 2) i najveći je uvoznik ruskog gasa. E sada je đavo odneo šalu i Nemci hitno prave četiri plutajuća gasna terminala. Tako će Nemačka, kao i većina u EU, biti spremna da se oslobodi ruskog gasa do kraja 2023, a već ove 2022. i ruske nafte. Ostaje problem zemalja koje, poput Mađarske, Češke ili Slovačke nemaju izlaz na more. NJima će biti teže da se oslobode ruskih energenata. Amerikanci su sedamdesetih proročki govorili da je gas mina sa odloženim dejstvom, i da će kad-tad postati veliki bezbednosni problem za Evropu. Amerikancima se može štošta osporiti, ali veoma dobro predviđaju. Naravno, znaju i da navode na svoju vodenicu, jer su dovoljno veliki da mogu da usmeravaju događaje. Da li bi Srbija mogla da podnese zatvaranje cevi kakvo se dogodilo Bugarima i Poljacima? Ne bismo mogli to da izdržimo. Moramo da tražimo spas, a ne znam šta će spas biti. Mi nismo članica EU, nismo u prvom krugu solidarnosti, a svu naftu i gas dali smo Rusima. Prema međunarodnim podacima, Srbija ima između 40 i 50 milijardi kubnih metara rezervi gasa. U evropskim razmerama to nije velika količina, ali nas bi obezbedila u narednih 10-15 godina, dovoljno do „zelene grane“. Taj gas je u ruskim rukama, a oni ga ne eksploatišu ili eksploatišu nalazišta koja su postojala i ranije. Gaspromnjeftu su te naše količine suviše male, oni ne unapređuju eksploataciju gasa i proizvodnju nafte, jer im se to ne isplati. Zašto bi u Srbiji bušili zbog milion tona kada Gaspromnjeft proizvodi 100 ili 150 miliona tona nafte? Domaće resurse smo potpuno zanemarili, a imajući u vidu budućnost karbonskih goriva, trebalo bi da ih koristimo dok još možemo. Sutra će stići nova goriva i ova će ostati ispod zemlje dok neka nova generacija možda ne smisli novi način da ih upotrebi. Da li je došlo vreme da se Srbija opredeli, pritisci sa Zapada da se Rusiji uvedu sankcije su sve jači? Već dugo govorimo o tome da je poslednja godina, poslednji mesec, poslednji trenutak, ali mislim da još ima vremena za potrošnju. Mislim da Srbija još nije zrela za uvođenje sankcija Rusiji, i da još ima manevarskog prostora, i prema Rusiji, i prema EU, ali je teško reći koliko ga još ima. Teško je priznati da jedan spoljnopolitički model nije uspeo, da se mora odreći neke stolice, a preostalo vreme više ne zavisi od nas, već od spoljnih okolnosti. Zavisi, recimo, od ishoda rata, koji je trenutno na klackalici. Uvek slušamo o pritiscima sa Zapada. Kakav je istočni pritisak? Imao sam priliku da radim i u diplomatiji velike Jugoslavije, koja je imala i veću spoljnopolitičku ulogu od Srbije. Položaj te Jugoslavije i Srbije u današnjem evropskom i svetskom okruženju nisu merljivi. Danas smo po teritoriji, stanovništvu i ekonomskom potencijalu mala, a po problemima supervelika zemlja. Uprkos veličini, u spoljnoj politici Jugoslavije smo mnogo vodili računa o tome da ne postanemo moneta za potkusurivanje, a danas smo, imajući u vidu pritiske sa jedne i sa druge strane, upravo to. Ono što je Putin nedavno rekao generalnom sekretaru UN podseća nas na tu politiku potkusurne monete. Svih ovih godina srpska politika to nije shvatala i čujemo, evo, da smo u bezizlaznoj situaciji, i kada je reč o Kosovu, i o sankcijama prema Rusiji, i o našem kretanju prema EU. Nemamo kapacitet da se zaštitimo sami, nemamo iza sebe Pokret nesvrstanih, nismo u EU da bi ona stala iza nas. Sami smo na otvorenom prostoru. Uporno ponavljam da je Srbija malo ostrvo u moru članica EU i u okeanu članica NATO. I moramo da shvatimo da plutamo u tom okeanu i da moramo negde da se usidrimo. Inače će nas cunami s jedne ili druge strane prosto potopiti. Vidim da je i Vučić govorio da smo sami. Pa, čekaj čoveče, tako smo okruženi 15 ili 30 godina, ne od juče. Kada smo o tome govorili, na nas ste bacali drvlje i kamenje. Da li je trebalo toliko da prođe? Problem ovog društva jeste što stvarnost ne sagledava sa svih strana, već samo sa one o kojoj govori vožd. Premijerka je nedavno govorila da je nemoguće da neko pre nas uđe u Evropu. Izgleda da im je zaprećeno da će u EU pre nas ući i Ukrajina i Moldavija ako nastavimo ovako da se ponašamo. Mi stalno govorimo Evropi „to ne može tako, a može ovako“. Kao da Evropa pristupa nama, a ne mi njoj. Da li će Vučiću u prestrojavanju sopstvena podrška biti veći problem nego opozicija? Hoće li zbog toga oklevati sa sastavljanjem vlade i skupštine, nadajući se boljim svetskim okolnostima? Pored ruskih i zapadnih pritisaka postoji i treći, indukovan od vlasti – unutrašnja situacija i narasle rusofilske ili antievropske snage. Naše javno mnjenje je time napumpano, i to je faktor sa kojim se ozbiljno računa. Nije jednostavno doneti krupne odluke o sankcijama Rusiji ako je Putin ovde popularniji nego u Rusiji ili ako je ovde podrška ratu veća nego u samoj Rusiji. Moraju se spustiti tenzije i otvoriti diskusije, jer govorimo o ključnim problemima evropske bezbednosti i budućnosti. Neka se niko ne vara da će to trajati nekoliko meseci, i da može nešto da odloži. Generalni sekretar UN biće zvanično posrednik u ukrajinskom ratu i oslanjam se na činjenicu da je on veoma iskusan i da može da napravi balans za dve dijametralno suprotne strane. Time će možda zaustaviti uništavanje ljudi i dobara, što je uspeh, ali se kriza neće završiti. Zapamtite, ovo će biti vek sankcija Rusiji. Ogroman deo uvedenih sankcija trajaće do kraja 21. veka. Ništa nije doneseno da bi se ukinulo sutra, kad prestane pucnjava i napravi se mirovni aranžman. Američki kongres je 1972. usvojio DŽekson-Venikov amandman na trgovinu sa SSSR, kojim je ona skresana za desetine procenata zato što Sovjetski Savez nije dozvoljavao slobodno iseljavanje Jevreja u Izrael. Znate li kada je taj amandman ukinut? Posle 40 godina. Odnos mlađeg Buša i Putina najbolji je, najtopliji odnos koji je ikada postojao između šefova Bele kuće i Kremlja, ali je tek Obama 2012. uspeo da ukine taj amandman. Iseljavanje je u međuvremenu dozvoljeno, naravno, ali u Kongresu nije bilo većine. Da li bi neka inostrana inicijativa mogla da prekine ukrajinski rat? Mislim da sad nisu bitni samo Ukrajinci i Rusi, već i svetska politika. A tu nema jednostavnog rešenja. Ko bi danas mogao da posreduje? Jedine potencijal za to imaju SAD i Kina. Ali, Kina se ograđuje, ne želi da se uključi, a SAD ne mogu, jer su neposredno umešane. U Ukrajini se biju američko oružje i Rusi. Kineska snaga je kod nas naduvana. SAD su ekonomska sila bez premca i niko ih neće skoro dostići. Ukupan kineski BDP je blizu američkog, ali ako ga podelite po glavi stanovnika Kina je daleko iza. SAD prave strateški prsten oko Kine, u kome učestvuju Australija, Južna Koreja, Filipini, Novi Zeland, Singapur... Amerika ima više od 800 baza u svetu, Kina samo u DŽibutiju, Rusija u Siriji i Tadžikistanu. Kina još dugo neće stati uz bok SAD, pa se postavlja pitanje gde je multipolarni svet. BDP Rusije nije ni deset odsto američkog. U svetskom BDP-u Rusija učestvuje sa 1,1 do 1,4 odsto, a zbog recesije ove godine to će pasti na 0,8 odsto, dakle na zanemarljiv nivo. Ona je ravnopravni partner samo u nuklearnom potencijalu, jer je 90 odsto tog arsenala u rukama SAD i Rusije. Kroz tu prizmu se moraju gledati i rešavanje ukrajinske krize i budući međunarodni odnosi. Šta bi, po vama, jedna ili druga strana u ukrajinskom ratu smatrale pobedom ili barem prihvatljivim ishodom? Mislim da odgovor na to pitanje sada ne znaju ni Putin, ni Zelenski. Zelenski možda više zna, jer ima u rukama adut da je zaustavio rusku okupaciju, denacifikaciju, razoružanje. Moralno je u prednosti, i u poziciji da ne želi ni neutralnost, ni da se odrekne bilo kog parčeta zemlje. U fokusu mu je čak i povratak Krima. U prvom trenutku, kada su počeli pregovori, razmišljalo se o neutralnosti, ali Ukrajina više nije zadovoljna time, kao što nisu ni Zapad, ni SAD, ni Evropa, jer su svi odnosi stavljeni na kocku. Ništa više neće biti kao što je bilo 23. februara. Svakih 20 ili 30 godina se gradi „novi svet“, i danas se na Zapadu projektuje da Rusija više ne bude relevantan strateški faktor, ni na bojnom polju, vojnim potencijalom, da ne bi izazvala neku drugu Ukrajinu, u Kazahstanu ili nekoj drugoj bivšoj sovjetskoj republici, ali i da više ne bude ograničavajući faktor u međunarodnim organizacijama, na primer u SB UN. S druge strane, kada se 2004. dogodila „narandžasta revolucija“, bio sam u Minsku, i došao mi je ruski izvor iz državnih struktura. Pitao sam ga šta će raditi sa novom Ukrajinom, jer je Bžežinski govorio da se ruska imperija bez Ukrajine ne može obnoviti. Ukrajina je front prema Evropi - ako nije u rukama Moskve, Evropa je Rusiji nedostupna. Izvor mi je rekao: „Mi Ukrajinu nećemo dati ni po cenu trećeg svetskog rata“. Postoji li akutna opasnost da se rat prelije i na druge države? Trenutno ne, ali ako čovek čita Putinove članke, vidi da se on prethodnih godina mnogo bavio istorijom. Ocrtavao je istorijske granice Rusije, od Ukrajine, Belorusije i Moldavije, uključujući gotovo sve bivše sovjetske republike. Ali to je sve stavljeno na kocku neuspehom u Ukrajini, i verujem da je taj njegov idealni plan već doživeo revizije. Pokazalo se da Rusija nije onakva kakvom je projektovana u javnosti. Svaki stručnjak je rekao da je ruski tenk armata, koji je predstavljen 2015, najbolji na svetu, ali nema ga ni na bojnom polju, ni na proizvodnoj traci. Ponavljalo se pred Putinom kako je u rusku armiju uvedeno 80 odsto novog naoružanja. Kritički nastrojeni Rusi pitaju gde su pare, ko je korumpirao i slično... Rusija ne može da izdrži trku sa SAD. Biti velika država, po rečima samog Putina, ogroman je trošak. Ranije je govorio da Rusija za to nema potencijal, i da ne želi da bude Sovjetski Savez. Putin je, međutim, postepeno doživljavao metamorfozu. Pratio sam tog čoveka i njegove ideje iz prvog perioda, kada je govorio o integraciji Rusije u zapadno društvo, jer je Moskva tada prihvatala iste vrednosti kao i Zapad. Svi koji su se devedesetih godina izdvajali u posebne odaje prihvatili su evropske vrednosti, tržište i demokratiju. Rusija je postepeno odstupala od tog prvobitnog cilja, naravno ne bez učešća Zapada. U politici partner pokušava da vas navede na grešku, kao u svakoj utakmici. Ako nasednete, dolazi do ovakve krize kakvu vidimo u Ukrajini. Kada je počela agresija, Putin je rekao da diže borbenu gotovost nuklearne trijade, podmornica, strateških bombardera i kontinentalnih raketa. A nedavno je Ministarstvo inostranih poslova izjavilo da upotreba taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini ne dolazi u obzir. Očito je da Rusija gubi konce situacije, i ona sada definitivno ne zna šta je njen konačni cilj i kako iz ovoga da izađe. Zato mislim da je sad momenat posredništva veoma bitan. Ako je sve kako ocrtavate, da li bi ova avantura mogla da oslabi Putinov čvrst hvat nad Rusijom? Svako ko počinje rat ima scenario kako će ga početi i kako će ga završiti. Nema sumnje da je Putin imao završni scenario tog rata. Kažu da se spremao da dođe u Kijev, na glavni trg, da ga dočekaju kao na Krimu 2014, ali u ratu je samo početak jasan. Ostalo ne zavisi od onoga ko rat počinje. Ne znam kako će se Putin opravdati za ovu ratnu avanturu. Godine 1999. bio sam u Bugarskoj. Češki kolega ambasador mi je rekao da rat počinje i da Brisel misli da će se SR Jugoslavija predati za pet dana. Rekao sam mu da neće biti gotovo ni za 55 dana. Rat je trajao 78 dana, i mogao je još da nije bilo diplomatskih napora. Slično je i sa ratom u Ukrajini. Niko u Rusiji nije verovao da će trajati ovoliko dugo, nisu verovali čak ni protivnici Putina i Rusije. A traje, naznaka kraja nema, i tek predstoje glavni obračuni. Naravno da će neko za to morati da plati račun. Poginulo je strahovito mnogo ljudi. Poginulo je kažu već 12 ruskih generala, što je sinonim pogibije jedne vojske, da ne govorimo o sravnjenim selima, gradovima i civilnim žrtvama. Neko će morati da plati taj račun i pred vojskom i pred političkim establišmentom i naravno pred narodom. Istorija Kremlja je puna takvih primera. Marko Lovrić