Две године није прошло а држава нам је, за наших тридесетак милиона евра, опет ангажовала глумце и читав пратећи ансамбл и организовала изборну позоришну представу. Њена сврха је да у првом чину изаберемо оне који ће управљати у наше име. Ствар, дакле, прво зависи од наше упућености и интереса, а бар трећина никада не иде у изборно позориште. Или је била пар пута у животу, тек да се каже да је била. Да не понављам причу о томе да нису ни сви глумци у једнакој прилици да буду виђени и прихваћени на аудицији, као и причу да много више, рецимо, знамо о саставу и квалитету робе у самоуслузи него о понуди на политичкој сцени. При томе је политичко тржиште и најмање демократско тржиште. То што поступамо у куповини са мање опреза – јер не плаћамо цех непосредно на изборном месту - не значи да вишеструко увећану цену свог лакомисленог избора нећемо дуго накнадно плаћати. То наравно зависи и од знања, вештина и (не)скривених мотива предложених на чији редослед и избор ми нисмо, бар не директно, утицали.