Ko nam krade pobedu

Dan pobede moćnici i na istoku i na zapadu dočekali su spremni da ideale mira zamene floskulama o neizbežnosti rata, a blagostanje ljudi proglase legitimnim vojnim ciljevima. U Moskvi se i ove godine paradiralo, ali ne samo u čast slavne Crvene armije, već i u čast ruskih jedinica koje učestvuju u „specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini“ (kako Kremlj naziva aktuelnu agresiju). U zapadnom svetu akcenat je stavljan na proslavu Dana Evrope. Apostrofiran je značaj evropskog ujedinjenja kao „pre svega“ mirovnog projekta. Bio je to način da se izbegne istorijski narativ o ulozi SSSR-a i Crvene armije u velikoj pobedi nad fašizmom i nacizmom, a još jednom osudi agresija Rusije na Ukrajinu. U Srbiji i većini država nastalih raspadom Jugoslavije, zemlje pobednice Drugog svetskog rata, vladaju nacionalisti i njihovi narativi, neprekinut je trend rasta desnog ekstremizma, obilato se falsifikuje istorija, zamagljuju dostignuća antifašističke borbe i uloga partizanskog pokreta. Gotovo da je sasvim uspeo projekat zamene uloga pobednika i gubitnika. Dan pobede Srbija slavi kao svoj državni praznik. Pod Aleksandrom Vučićem i Srpskom naprednom strankom obeležavanje se poslednjih godina pretvorilo u glorifikovanje bratstva sa Rusijom i neumereno divljenje Vladimiru Vladimiroviču, zvuke vojnog ansambla Aleksandrov i hod „Besmrtnog puka“ ulicama Beograda, Novog Sada i druguh gradova. Za to vreme Društvo za održivu budućnost - Koraci, u okviru inicijative za stvaranje regionalne antifašističke platforme, organizovalo je tribinu u Kulturnom centru GRAD u Beogradu, pod nazivom „Antifašizam danas – ko nam krade pobedu?“. Na pitanje, šta je danas antifašizam, Dubravka Stojanović je odgovorila: „Danas je fašizam teže uhvatiti jer se ujedinio sa drugim idejama, predstavlja se kao neoliberalizam, liberalizam. Postao je neuhvatljivi ljigavi neprijatelj, protiv koga treba naći nova sredstva borbe.“ Aleksandra Bosnić Đurić antifašizam danas doživljava kao „borbu za slobodu od svih uzurpirajućih, ideoloških i političkih koncepata, od onih koji vrše svaku vrstu kolektivnog potčinjavanja individualnih sloboda i od onih koji plasiraju nešto što nisu vrednosti, nešto što bi bile anticivilizacijske nevrednosti ili odsustvo vrednosti“. A Dino Mustafić antifašizam smešta u domen borbe za ljudska prava ističući da je on „borba za slobodu mišljenja, slobodu izražavanja, odnos prema manjinskim zajednicama. Antifašizam je i odbraniti reku, štititi šume, odbraniti pravo na zdrav i slobodan život“. Za Lidiju Dimkovsku antifašizam je „nadnacionalnost, sloboda i zdrava ljudska, čovečja pamet koja mi daje realnu sliku o tome šta se događa oko mene i zašto se to događa, a ne vodi me populističkoj i fejk njuz slici stvarnosti“. Varja Đukić smatra da je „antifašizam razgraničavanje onoga što je u gomili procesa fašizacije društva zasnovanim na rasnim, nacionalnim, verskim, političkim, ekonomskim, socijalnim osnovama ono što nas vraća pravu individue i slobodi. To je jedna vrsta zalaganja za prava na individualne slobode“. Nesporazumi sa 9. majem, po mišljenju Dubravke Stojanović, počeli su osamdesetih godina, kada je veliki deo elite počeo da priprema ideološke ratove u Jugoslaviji i da promoviše četnike: „U Miloševićevo vreme on je držao neko amalgansko sećanje, četnike je držao za izvozni proizvod, a ovde ih nije preterano puštao, zbog saradnje sa SUBNOR-om i JUL-om. Otvorena revizija počinje posle 2000. godine. NJihovi naslednici kasnije nisu išli čak ni na obeležavanje 9. maja. Nisu išli ni na oslobađanje Aušvica, čak ni na paradu u Moskvu. Te su vlasti govorile da su oni srušili komunizam rušenjem komuniste Miloševića. Počeli su da podmeću za početak četnike ne samo kao antifašiste, nego kao jedine prave borce. A onda nešto još opasnije, što se dešavalo i u Hrvatskoj, da podmeću žrtve partizana iz 1944/1945. kao jedine prave žrtve. To je pripremilo teren za Vučića. Zato se ne treba čuditi rezultatima izbora, ni pobedi ekstremne desnice, ni Ratku Mladiću.“ „Nažalost, taj veliki talas revizije, i to što je Todor Kuljić nazvao anti-antifašizam je počelo posle 2000. godine. Doneti su zakoni kojima su izjednačeni četnici i partizani, sudovi su počeli da sude na osnovu tih zakona i rehabilituju sve, od Draže Mihailovića pa nadalje, a izvršne vlasti, gradske ili državne, ukidale su praznike, imena ulica. Samo u Beogradu je u prvom talasu zamenjeno 900 imena ulica, osnovnih škola i svih drugih oznaka koje su na bilo koji način podsećale na prave pobednike Drugog svetskog rata. Čitava država se u tom periodu uplela da preokrene rezultat tog rata. Istoriju ne pišu pobednici. Mi smo živi dokaz da istoriju piše ko stigne i ko je dohvati i ko dođe na vlast. Ako je Dobrica Ćosić mogao da kaže da je Srbija izgubila Prvi svetski rat, onda su ovi posle 2000. uspeli da izgubimo i Drugi svetski rat i učine da se ’uspešno’ nađemo na strani poraženih.“ Dubravka Stojanović objašnjava da mladi danas ne mogu znati ko su pobednici, a ko poraženi u tom ratu. Udžbenici su se u Srbiji promenili 2002. godine. „To je bio mini državni udar u Zavodu za udžbenike. Te udžbenike je napisala jedna marginalna, pročetnička grupa istoričara koji su potpuno promenili odnose između četnika i partizana, gde je kolaboracija bila pripisana isključivo partizanima, a potpuno skinuta sa četnika. Ratni zločini su pripisani partizanima, a ne četnicima. Dvadeset godina su takvi udžbenici na snazi. Zato ne treba da se čudimo kada kažemo da su mladi tradicionalni, konzervativni, ekstremno desni. To je jedan od rezultata.“ Obeležavanje Dana pobede u Bosni i Hercegovini Dino Mustafić je opisao ovako: „Ako izađete na bosanske medije, možete videti kakva je pojmovna zbrka kada se govori o fašizmu i antifašizmu. Mnoge su fašističke manifestacije koje su se danas dogodile išle na fonu da su antifašističke. I mi zapravo prisustvujemo jednom remodeliranom fašizmu. Današnji fašisti će antifašistu optužiti da je fašista! Danas je u Sarajevu bila šetnja žrtava srebreničkog genocida kao akt solidarnosti sa žrtvama Ukrajine. SUBNOR BiH je doneo Platformu za antifašističko društvo u 21. veku. U Banjaluci je bio proputinovski defile, marš kojem je prisustvovao ruski ambasador u BiH. Hrvatski narodni sabor je raspravljao o izbornom zakonu i reformi, stigla je vest da će se Blajburg slaviti na Stocu u subotu. Dodik je nazvao armiju BiH fašističkom, a armiju Republike Srpske antifašističkom. Danas se dogodilo ono što se radi tri decenije - nemamo konsenzus oko toga šta se dogodilo 40-ih godina i to je zaoštreno političko pitanje na kojim se određujete. To nije istorija, niti kultura sećanja. To je politički statement. Aleksandra Bosnić Đurić o kulturi i kulturnom modelu koji živimo u Srbiji rekla je: „Od kraja osamdesetih, od memoranduma SANU, mi u kulturi u Srbiji živimo neku vrstu nacionalističke stvarnosti, opsesije nacionalizmom koja ne može da postane naša prošlost. Mi smo modelom oblikovanja masovne svesti došli do toga da danas zapanjujuće veliki broj mladih ljudi podržava ideju „srpskog sveta“. Ako danas govorimo o tome šta jeste neka vrsta fašističke prebojanosti kulture i društva u Srbiji, onda ne možemo da zaobiđemo činjenicu da je ovaj kulturni model vrlo svesno i uporno građen. To jeste model populističke homogenizacije da bi se utrnula i ukinula svaka vrsta građanskog otpora, pa ćete vrlo često u Srbiji čuti da su ljudi umorni, apatični, retko ćete naići na pisce koji su sve ređe hrabri i angažovani jer su institucije uzurpirane, postoji vrsta normirane poetike, količine demokratije koja to nije i zbog toga što je veliki lični rizik i iskorak biti sa druge strane protiv svega toga. Najvažniji trenutak razgovora, koji je naišao na snažno odobravanje publike na tribini, bio je poziv Dina Mustafića na povezivanje u našem regionu, u kome bi ozdravljenje trebalo i moglo da krene upravo iz BiH. Marija Srdić