Potencijal koji država još nije prepoznala

Srbija se dugo vremena suočava s dva velika, međusobno povezana problema - demografskim deficitom i lošim životom velikog broja ljudi. Predsednik Aleksandar Vučić, zabrinut za nestajanje Srbije, govori da razlog za sve manje rađanja nije siromaštvo, jer u gradovima je natalitet manji nego u selima, iako se u gradovima bolje živi. S druge strane u selima se živi mnogo lošije a natalitet je veći. To je tačno, ali... Zbog lošeg života u selima roditelji svoju decu šalju u gradove, da završe škole, a malo ko se vrati. Na taj način smanjuje se broj stanovnika u selima gde je natalitet veći, i sve veći broj sela nestaje. S druge strane povećava se broj stanovnika u gradovima – gde je natalitet manji. Rešenje problema je – znatno poboljšati život u selima! To može da ostvari država tako da se seljacima garantuje otkup poljoprivrednih proizvoda, ali i izgrade putevi, kanalizacija, vodovod, struja, TV, obezbedi brzopojasni internet... što je i obećano u projektu Srbija 2025. Ne bih želeo da to bude „obećanje - ludom radovanje“. Postoji, međutim, i još jedna mogućnost za bolji život i ostanak mladih u selima o čemu niko ne razmišlja jer – o tome nema viziju! U pitanju je seoski turizam. Suštinu o značaju seoskog turizma dokazujem već 36 godina kroz odgovore na nekoliko pitanja. Zbog čega veliki broj ljudi prelazi i hiljade kilometara i troši i hiljade evra da bi se negde odmorili? Ovo je najvažnije pitanje i zaslužuje posebnu pažnju. Čovek se umori od života u gradovima – od mnogo betona i asfalta, visokih zgrada i automobila, ljudi, buke, prljavštine, gužve, od rada u industriji, na beskrajnim trakama, brzog tempa života. Pravi odmor moguć je jedino u čistoj prirodi. Najbolji dokaz za ovu tvrdnju pokazala je pandemija kovida-19 jer mnogi izbegavaju odmor u „mravinjacima“ na morskim plažama. Kakvu bi korist Srbija mogla da ima od razvijenog seoskog turizma? Ako bi jedno seosko domaćinstvo imalo četiri ležaja i izdavalo ih gostima (iz inostranstva) 200 dana godišnje, po ceni od samo 20 evra za pun pansion, ostvarilo bi prihod od 16.000 evra. Čista zarada mogla bi da bude i veća od 10.000 evra, što znači da bi plata domaćici i domaćinu bila viša od 700 evra mesečno. Ako bi se ovim vidom turizma bavilo samo oko jedan odsto ili oko 10.000 seoskih domaćinstva, oni bi Srbiji donosili prihod od 160 miliona evra godišnje. Uz to, poznato je da turizam ima multiplikativne efekte na mnoge grane privrede i da zadovoljni turisti troše i do 100 evra dnevno, pa nije teško zamisliti kolika korist bi bila ako bi seosko domaćinstvo imalo više od dve sobe, ako bi cena pansiona bila 30, 40... evra, ako bi goste primali čitave godine, ako bi se ovim vidom turizma bavilo dva, tri odsto domaćinstava... Ipak, najveća korist za Srbiju bila bi zaustavljanje negativnog nataliteta. Mladi ljudi, zadovoljni životom u selu, ne bi odlazili u gradove, zasnivali bi porodice i srećno bi živeli i radili u selima. Zbog čega Srbija ne koristi ove svoje velike potencijale? Pre svega zbog nedostatka svesti. Kao što primorci danas razvijenih turističkih zemalja nisu mogli ni sanjati da će veliki broj ljudi iz gradova da dolazi u njihova siromašna i pusta ribarska sela, tako danas ni naši seljaci nisu svesni da bi neko iz gradova želeo da se odmara u selima. Šta je potrebno da učinimo? Neophodno je delovati u pravcu da se promeni svest ljudi i neprekidno ukazivati na suštinu i značaj seoskog turizma. To bi trebalo da bude obaveza političara, bez obzira na trenutni status, a pre svih premijera, ministara za turizam, brigu o selu, demografski razvoj, poljoprivredu, finansije, lokalnu samoupravu, informisanje..., medija, bez obzira na političku opredeljenost, stručnjaka za turizam, turističkih agencija... Posle dugotrajne, temeljne i stručne informisanosti čitavog stanovništva trebalo bi angažovati veliki broj stručnjaka za uređenje onih sela koja imaju potencijal za seoski turizam - turizmologe, ekonomiste, prostorne planere, geologe, arhitekte, arheologe, hidrologe, geologe... Branislav Bajagić diplomirani turizmolog u penziji