Ima li Srbija snage da iskorači

Četvrtog novembra 1989. godine srušen je Berlinski zid. Nisam bio svestan, u tom trenutku, da će cigle srušenog zida da odlete daleko, čak do centralne i istočne Evrope i da će nepovratno da ih učine drukčijima. Moja Jugoslavija i moja Srbija su tada, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, tražile svoj novi put. Putevi, kojima su tada marširali nekadašnji Jugosloveni, obeleženi su danas, tri decenije kasnije, grobovima više od 130.000 ubijenih, hiljadama izbeglica, popaljenim selima, pobijenim civilima, logorima i silovanim ženama. Srbija, pod vođstvom Slobodana Miloševića, uz asistenciju Vojislava Šešelja, nije razumela kretanja sveta posle rušenja zida i u devedesetim se većinski opredelila za nacionalizam, šovinizam, ksenofobiju i politiku krvi i tla. Godine 1989, kada se menjao svet, bili smo na pogrešnoj strani. Posledice takvog izbora živimo i danas. Agresija Putinovog režima na Ukrajinu dovodi svet u još veća iskušenja nego što ih je doneo pad Berlinskog zida, pre tri decenije. Svet, posle 24. februara 2022. godine, više nikada neće da bude isti. Da li Srbija danas ima snage da iskorači, da nađe pravi put i uključi se u evropsko društvo? Da li sme i može, ne zbog nekakve analize korisnosti, nego zbog moralnosti i empatije, da najoštrije osudi varvarsko razaranje Ukrajine i uvede sankcije Putinovom režimu? Da li Srbija ima snage da se suštinski promeni? Odgovori na ova pitanja su teški, pogotovu ako se uzme u obzir da Srbiju danas vode generalni sekretari i portparoli onih koji su nas vodili nesrećnih devedesetih. I konačno, šta Srbija mora da uradi da bi se suštinski promenila i pomirila sa susedima i sa svetom? Kosovo i Metohija Bez rešavanja problema Kosova i Metohije Srbija neće nikada da postane član evropskog društva razvijenih zemalja. Posle vojnog poraza, Kumanovskim sporazumom iz 1999. godine izgubili smo Kosovo i Metohiju. Srbija je ratni sukob na KiM surovo platila civilnim žrtvama i životima mladih ljudi, gurnutih u rat sa najjačom silom sveta. Od tada, predsednik Srbije mora od vlasti u Prištini da traži dozvolu da uđe na teritoriju Kosova i Metohije! Srpska vojska i policija nisu preko dve decenije stacionirane na Kosovu. Srpske sudije i tužioci polažu zakletvu na vernost Republici Kosovo, dok su srpski policajci obučeni u uniforme Republike Kosovo. Kosovo ima svoj parlament, vladu, ambasade, sudove, tužilaštva, policiju, carinu, pasoše, univerzitet, pozorišta, elektroprivredu, međunarodni telefonski broj, registarske tablice automobila, olimpijski komitet i još mnogo čega drugog. Šta to onda mi nećemo da priznamo? Mi jedino možemo da ne priznamo da smo priznali Kosovo! Srpska lista, kao manjinski koalicioni partner albanskih partija, vlada državom Kosovo, koju mi ne priznajemo! Mi delegiramo svoje ljude u vladu države Kosovo koju, kao državu, ne priznajemo! Istovremeno, nijedan srpski „patriotski“ glasnogovornik se nije, sa svojom porodicom, tokom svih ovih godina, preselio na KiM, da ličnim primerom pojača svakodnevnu „patriotsku“ retoriku. Ponovna integracija Kosova u Srbiju nije moguća. Kada bi, u okviru nekog hipotetičkog, a u realnosti nemogućeg scenarija, svi stanovnici Kosova hteli da se vrate pod nadležnost države Srbije, to bi podrazumevalo i oko 70 poslanika Albanaca u srpskom parlamentu, Albance na čelu značajnih srpskih ministarstava, potpredsednička mesta u Vladi Srbije, ambasadorske pozicije, dvojezičnost u državnoj upravi i mnogo toga drugog. Da li je ovakav scenario prihvatljiv za građane Srbije i da li bi u ovako ustrojenoj Srbiji bilo bolje i Srbima i Albancima? Suštinsko pitanje je sadržano u naslovu ovog teksta: Ima li Srbija snage da iskorači? Od sredine petnaestog veka, pa sve do 1912. godine KiM su bili u sastavu Osmanskog carstva. Srpska i crnogorska vojska su ušle u Prištinu, Prizren, Istok, Peć, Đakovicu tek 1912. godine. Srbija je imala istorijsku mogućnost i šansu da od 1912. pa sve do 1999. godine integriše multietničko Kosovo i Metohiju. Ta mogućnost nije iskorišćena. Drugim rečima, nije se uspelo u integraciji Kosova i Metohije. Nisu uspeli ni kralj Aleksandar, ni Josip Broz Tito, ni Slobodan Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić, Vučić. Izgledi da se u tome uspe u budućnosti su jednaki nuli. Jedino rešenje koje ja vidim je ozbiljan i iskren dogovor i sporazum sa Prištinom. Sporazum o Kosovu bi svakako morao da obuhvati sva ekonomska pitanja, dugove, otplate, kredite, rudne rente, elektroprivredu, privatna vlasništva, nacionalna, verska i politička prava Srba na KiM, kao i pitanje eksteritorijalnosti i zaštite Gračanice, Visokih Dečana, Pećke patrijaršije, Bogorodice LJeviške i još oko 1.300 crkava i manastira. Ne postoje nekakva magična „kompromisna rešenja“, o kojima se stalno priča. Postoji samo uvažavanje realnosti, uz tvrde pregovore o ekonomskim pitanjima, zaštiti spomenika kulture i ljudskim i manjinskim pravima. Odnos prema ratnim zločinima i poštovanje preuzetih međunarodnih obaveza Procene su da je tokom građanskog rata i raspada Jugoslavije živote izgubilo više od 130.000 ljudi. Srbija je, kao članica UN, prihvatila nadležnosti međunarodnih sudova koji su se bavili i još uvek se bave ratnim zločinima na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Iako istraga nikada do kraja nije utvrdila, jasno je da je prvi demokratski premijer Srbije platio životom svoju saradnju sa Haškim tribunalom. Rezoluciju o Srebrenici koju je, uz teške muke, 2010. godine donela Skupština Srbije danas praktično niko ne spominje, a veliki deo srpske javnosti na pojavu reči genocid, makar i u presudama međunarodnih sudova, ispoljava neverovatnu agresivnost. Murali Ratka Mladića, koji se, ne zaboravimo, krio deset godina od suočavanja sa pravdom, a koga su ekstremni srpski nacionalisti doveli u nacionalnu ravan Miloša Obilića i vojvode Stepe, nalaze se na zidovima zgrada u mnogim srpskim gradovima, a generalovo ime se redovno skandira na fudbalskim stadionima. Ovakvih primera ima mnogo. Srbija, kao članica UN, mora odgovorno da sprovodi sve odluke međunarodnih sudova nadležnih za ratne zločine. U suprotnom, ukoliko to ne želimo, slobodni smo da istupimo iz organizacije Ujedinjenih nacija, da kažemo da međunarodne sudove ne priznajemo i da nam je najvažnije da žvrljamo lik Ratka Mladića po trošnim beogradskim fasadama. I ne radi se samo o formalnom sprovođenju međunarodnih odluka od strane srpskih državnih organa. Još važnije je kreiranje atmosfere u društvu, u školama, na stadionima, atmosfere u kojoj se osuđuju ratni zločini, ma ko da ih je počinio U atmosferi iskrene osude ratnih zločina zar šef države ne tera šegu sa senima pobijenih, tvrdeći da je za skidanje murala Ratka Mladića u NJegoševoj ulici u Beogradu nadležan kućni savet! Srbija i Evropska unija Nastala u zapadnoj Evropi, prvo kao Zajednica za ugalj i čelik (1952), EU je danas zajednica koja je politički i ekonomski integrisala 27 zemalja, koja vodi jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku i većinom ima jedinstvenu valutu. Tokom poslednje dve decenije, Srbija nije imala dovoljno želje, motivacije, posvećenosti, pameti i sposobnosti da se, zajedno sa drugim narodima centralne i istočne Evrope, priključi EU. Po čemu su to građani Srbije posebni, jedinstveni i drukčiji od drugih naroda, da tvrdoglavo ostaju usamljeno ostrvo u moru Evrope? Ja ne znam odgovor na ovo pitanje. Srbija ostvaruje blizu tri puta više prihoda od izvoza robe i usluga za Italiju ili Nemačku nego za Rusiju. U periodu od 2000. do 2015. godine Evropska unija je donirala Srbiji preko tri milijarde evra. Već odavno građani Srbije uživaju sve blagodeti bezviznog režima, a kroz različite evropske programe mladim ljudima iz Srbije su omogućene različite forme školovanja na evropskim univerzitetima. Na sve ovo, Srbija odgovara učešćem svojih ministara u povorci ulicama Beograda koju je ovih dana organizovala ruska ambasada i u kojoj se nosio Vladimir Vladimirovič Putin od kartona i simbol „Z“ pod kojim je Putin sravnio mnoge ukrajinske gradove, oterao preko šest miliona ljudi u progonstvo i pod kojim su vršeni ratni zločini, ubijani civili i deca i silovane žene! Svakom, iole mislećem čoveku je jasno da ne možete da budete kandidat za člana Evropske unije, da uz kandidaturu uživate i u nebrojenim privilegijama i pomoći u razvoju zemlje, a da istovremeno vodite potpuno samostalnu spoljnu politiku, kupujete rusko i kinesko naoružanje i vežbate sa Rusima odbranu od NATO! Ova šizofrenost prenošena je godinama, putem tabloida i kontrolisanih televizija i na veliki deo srpskog društva. Tako, na primer, mladi srpski šovinisti nose Nike, Reebock, Puma, ili Adidas patike, Levi’s Strauss farmerke, jedu McDonals’s burgere i piju zašećereni napitak koji se zove Coca Cola. Istovremeno, kao u transu, na fudbalskim stadionima izbacuju nacionalističke parole, nazivajući gostujuće timove iz Evrope ustašama, ciganima, ili pederima. Očigledno je da trenutno nije moguća obrnuta situacija. Da navijači piju kvas i vređaju ruske timove. Ovih dana Evropa nam nedvosmisleno govori da Srbija, koja vodi pregovore o članstvu sa EU, mora da napravi strateški izbor, da promeni spoljnu politiku i da prestane da igra na žici između EU i Rusije. Poruka je u suštini veoma jednostavna i glasi: Izrazili ste želju da postanete član našeg evropskog kluba. Najlepše vas molimo da pročitate uputstvo za prijem novih članova i popunite upitnik shodno ovom uputstvu! Srbija i NATO NATO danas okuplja 30 zemalja članica koje sarađuju u pitanjima odbrane i bezbednosti, razvijaju međusobno poverenje između zemalja članica i sprečavaju potencijalne konflikte. Vojne operacije uvek počinju tek kada diplomatske aktivnosti ne daju rezultate. Nažalost, neuspešni pregovori u Rambujeu su doveli do agresije snaga NATO na Srbiju, ogromnog razaranja i velikog broja ljudskih žrtava u Srbiji. Srbija je danas u okruženju zemalja članica NATO-a. Nekadašnji Jugosloveni, a danas državljani Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Severne Makedonije su pitanja eventualnih konflikata u regionu u budućnosti rešili pristupanjem NATO-u. Uz Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku i Bondstil NATO bazu na Kosovu, ove zemlje su znatno ojačale pozicije NATO-a u jugoistočnoj Evropi. Kako na činjenicu da predstavlja ostrvo u NATO okruženju odgovara Srbija? Srbija odgovara pričama o „srpskom svetu“, kupovinom beloruskog, ruskog i kineskog vojnog naoružanja i opreme, paradama i praznim pričama zbog kojih bi drugi, verujemo, trebalo da nas doživljavaju kao nekakvu regionalnu vojnu silu. Konačno, Srbija odgovara i inicijativom, lansiranom poslednjih dana, o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. Ova inicijativa ne samo da nije zasnovana na bilo kakvoj ozbiljnoj analizi, nego je i više nego tragična po mogućim posledicama. U slučaju bilo kakvog konflikta Srbija želi da najmoćnijoj sili sveta suprotstavi najdragocenije što ima - mobilisane devetnaestogodišnjake dečačkih osmeha, nezrele, nespremne, neobučene, koji su odlukom vođe postali topovsko meso i legitimni vojni cilj. Od svih odluka koje je tokom svoje vladavine donosio ovaj režim, ova se čini najtragičnijom i najpogrešnijom. Šta je alternativa za Srbiju, umesto svega ovoga? Odgovor je više nego jasan. Srbija bi trebalo da postane član NATO-a! Članice NATO-a rešavaju međusobne potencijalne konflikte kroz NATO arhitekturu i ne ratuju međusobno. Ulaskom Srbije u NATO došlo bi do saradnje nekadašnjih jugoslovenskih republika u oblastima odbrane i bezbednosti i smirile bi se tenzije u regionu. Agresijom Rusije na Ukrajinu u februaru, Putin je porušio bezbednosnu arhitekturu Evrope. Tradicionalno neutralne Finska i Švedska zahtevaju hitan prijem u NATO. U novim okolnostima, u novom pregrupisavanju evropskih zemalja Srbija mora da povuče racionalne i hrabre poteze i da u bliskoj budućnosti pristupi NATO-u. Svakako da su u Srbiji široko prisutna bolna sećanja na NATO agresiju 1999. godine. Čini se da je nekadašnja Jugoslavija trezvenije prevazilazila ratne rane. Nepune dve decenije posle streljanja u Kragujevcu prvi jugoslovenski gastarbajteri su otišli na rad u Nemačku, a mnogi hoteli na Jadranskoj obali su otvorili svoja vrata nemačkim turistima. Istovremeno, žrtve nisu zaboravljane i mnogim svečanostima u nekadašnjoj Jugoslaviji prigodno su obeležavana sećanja na nevino postradale. Moramo da učimo iz prošlosti. Prošle su 23 godine od rata sa NATO-om. Obostrana iskrena želja za pomirenjem i prevazilaženjem problema iz prošlosti, uz racionalno sagledavanje trenutne i buduće vojne i bezbednosne situacije, morali bi da dovedu do pristupanja Srbije NATO-u. Zaključak Sve dok srpski ministri marširaju ispod kartonskog Putina i slova „Z“, dok se na stadionima skandira „Nož, žica, Srebrenica“, dok nas sa naših fasada gledaju Putin i Ratko Mladić i dok se svakodnevno vodi proruska propaganda na nacionalnim televizijama, Evropa neće da stigne u Srbiju, niti će Srbija da postane član Evropske unije i da bude prosperitetna i stabilna država. Građani Srbije nastaviće da žive na margini razvijenog sveta. Ulazak u Evropsku uniju zavisi isključivo od nas. Pristupićemo Evropskoj uniji kada budemo spremni da u potpunosti prihvatimo standarde i kriterijume Evropske unije i univerzalne vrednosti modernog sveta. Evropa će našu dobronamernost i iskrenost svakako da prepozna. Ukratko, sumiranje ovog teksta bi moglo da glasi: Srbija u potpunosti sekularna država - Da; Srbija u EU - Da; Srbija u NATO-u - Da; Sporazum sa Kosovom - Da; Republika Srpska je deo BiH - Da; Crna Gora je samostalna država - Da; Osuda svih ratnih zločina - Da. Srbija ima i drugi izbor. Da odustane od „puta na Zapad” i članstva u Evropskoj uniji i NATO-u i da se čvrsto politički i ekonomski veže za Rusiju i Kinu. Ako bi se to desilo, ostvarile bi se, do kraja, proročanske reči Ante Markovića, poslednjeg jugoslovenskog premijera, koji je još 1989. godine rekao: „Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope.“ Svi zajedno smo stigli do trenutka konačne političke odluke. Ja biram Evropu. Autor je akademik