Nova jabuka razdora

Kada je ministarka spoljnih poslova Donika Grvala iz Prištine u Strazbur odnela kandidaturu za Savet Evrope, srpskom šefu diplomatije Nikoli Selakoviću ništa drugo nije preostalo nego da saopšti da su još neke zemlje povukle priznavanje kosovske nezavisnosti. Iako nije otkrio njihova imena, to je skor u UN promenilo na 100 spram 93 u korist Srbije. Jer se sva druga članstva tumače kao stepenik do konačnog cilja, iako je članstvo u SE preduslov jedino za članstvo u EU. Jednogodišnji moratorijum na Vašingtonski sporazum, kojim se Srbija uzdržavala od kampanje povlačenja priznavanja, a Priština od apliciranja u međunarodne organizacije, istekao je s jeseni 2021. Time se obrazložio i Stejt department, bez čije podrške ne bi bilo kandidature za SE, ali sagovornici NIN-a tvrde da dobra praksa, bez obzira, nalaže da se dogovor nastavi ako u međuvremenu nije došlo do promena u dijalogu zbog kojih je moratorijum uveden. Pitanje je da li bi nova administracija SAD nastavila da se zalaže za ovu tačku sporazuma u drugim okolnostima, ali izvesno je da ni prištinske nade da ovog momenta postane članicom SE ne bi bilo da nije bilo ukrajinske krize. Ne samo zato što je nedavno Rusiji ukinuto članstvo u toj organizaciji, pa su se tim izbacivanjem stekli preduslovi da Prištinu podrži dve trećine neophodnih glasova, nego i kao simbolički pritisak sa porukom da će svi koji budu „pravoverni“ u novoj svetskoj podeli biti nagrađeni, a oni koji to ne budu, biće kažnjeni. SE nema značaj institucija u koje Priština nije uspela da se učlani (EU, Unesko ili Interpol), a nije ni prva organizacija u koju ulazi (MMF, Svetske banke, Olimpijski komitet…), ali je prva politička i nadregionalna u kojoj bi mogla da stekne glas. Zbog toga što čak ni pet članica EU ne priznaje nezavisnost, članstvo je manje izgledno i u onim organizacijama u kojima se, za razliku od SE, odlučuje konsenzusom, poput OEBS-a ili Partnerstva za mir, ali, bez obzira na to, ovaj program NATO-a je sledeći cilj, kažu u Prištini. Hipotetički prijem u Partnerstvo za mir je opasniji, od njega je više štete nego koristi za sve, jer bi to ubrzalo transformaciju oružanih snaga u vojsku, koja je započela 2018. uz odobrenje SAD i pomoć Velike Britanije, iako je čak i generalni sekretarijat NATO prema tome bio uzdržan, smatra profesor FPN-a u Beogradu Milan Krstić. Žurba da se Srbija pritisne da usaglasi politiku sa EU i region stavi pod kontrolu je takva da nemački zvaničnici ne prežu da objave da je „Kosovo spremno za SE“ pre uvida Parlamentarne skupštine i Komiteta ministara SE i posmatračke misije koja tek treba da utvrdi tu spremnost kroz vladavinu prava, slobode, demokratizaciju i stepen zaštite manjina. Uprkos svemu poznatom o statusu Srba na KiM, koji nemaju realnu šansu za povratak i sudski povraćaj imovine, bezbednost im je među najugroženijim u Evropi, albanski lideri planiraju da upravo one institute, koji status tamošnjih tela čine specijalnim i nepriznatim - jedan od takvih su garantovana poslanička mesta za predstavnike manjina - iskoriste kao dokaz da su „država koja najviše u Evropi štiti prava manjina“. „Papir trpi sve, a istovremeno Srbi bi rekli da u Evropi nema takve manjine koja je primorana da živi u enklavama“, kaže Radmila Nakarada, profesorka FPN-a. „Položaj srpske manjine je katastrofalan, situacija je na ivici sukoba i ne vidim kako ovaj potez vodi ka stabilizaciji, kao ni kako potezi koautora sukoba u Ukrajini i saveznici Prištine vode ka racionalizaciji. Jer i na unutrašnjem planu zapravo dovode do radikalizacije stavova, razjarivanja i iracionalnosti.“ Pošto je slika na terenu drugačija od one koju Priština predstavlja, pa se odluka o vraćanju imovine manastiru Visoki Dečani ne primenjuje, etnički motivisani napadi su sve brojniji, kao i otimanje imovine Srbima pred tamošnjim sudovima uz dva lažna svedoka, Krstić smatra da računanje broja glasova za ulazak Kosova u SE ne mora da bude linearno broju zemalja koje tu nezavisnost priznaju. „Neke zemlje koje su priznale nezavisnost, ne glasaju za članstva, poput Japana u slučaju Uneska. Takva bi, u ovom slučaju, mogla da bude Mađarska, ali ne bih isključio ni Francusku. Jer po statutu SE, uslove za prijem ostvaruju države sa određenim nivoom vladavine prava, demokratizacije i poštovanja ljudskih prava. Mi osporavamo prvi kriterijum - državnost, a druge zemlje bi mogle da ospore neke od ostalih uslova. Zadatak posmatračke misije je da to ustanovi, ali ako ima političke volje, sve je moguće. Srbija je, primera radi, bila pod monitoringom od 2001. do početka 2003. i primljena je iz političkih razloga, neposredno nakon što je, u proleće te godine, ubijen premijer.“ Napuštanje članstva u SE za Srbiju još uvek nije opcija, ali jednostran potez već je deplasirao razgovore Beograda i Prištine koji se trenutno vode, pa osim Vašingtonskog poništava i značaj Briselskog sporazuma, u odnosu na period pre 12. maja, kada je kandidatura predata u Strazburu. NJu bi u junu trebalo da odobri Komitet ministara, a na kraju procesa odlučuje Parlamentarna skupština. Oni koji je podržavaju, pozivaju se na slučaj Švajcarske, koja nije bila članica UN kad je postala članica SE, ali od osnivanja 1949. ne postoji slučaj da je u SE primljena neka nepriznata država. Bivša ministarka za evrointegracije Suzana Grubješić kaže da bi to bilo presedan, ali da Srbija može samo da nastavi da učestvuje u radnim telima u procesu koji će svakako trajati najmanje godinu dana i diplomatski radi na tome da spreči članstvo. Zapadni Balkan bio je na visokom drugom mestu na agendi zemalja G7, koje su nakon sastanka prošle nedelje saopštile da postoji hitnost za smirivanje ovog regiona, pa je tako osim usklađivanja Srbije sa sankcijama Rusiji, koje je uvela EU, Republika Srpska označena kao problem koji unosi nemir u region. Bez obzira na to što upravo stavljanje ovog entiteta u trenutni kontekst izbacuje hipokriziju preovlađujućih standarda u prvi plan. Jer kako se Albancima na KiM priznaje ono pravo koje se osporava Srbima u BiH, pa i Rusima u Ukrajini? „Ovaj postupak je deo opšteg demontiranja normi međunarodnog prava zbog čega se i sukob u Ukrajini smešta u takve moralne kategorije koje kao da ne dozvoljavaju da se takvi potezi osude“, kaže Nakarada. „Švedska i Finska upravo krše međunarodne sporazume s Rusijom iz 1948. i 1992, o neutralnosti zbog dobrosusedskih odnosa i pokreću prijem u NATO. Pritisak na Srbiju je ilustracija trenutka u kome se istovremeno navodno zalažete za neku normu međunarodnog prava i istovremeno za njeno brutalno kršenje. Sa sukobom u Ukrajini su se pomešali konteksti. Taj u kome se nepriznata teritorija prima u SE bi trebalo da odgovara ruskoj manjini u Ukrajini, ali svaka analogija se poništava demonizovanjem Rusa i kampanjom koja ima fantastičan učinak.“ Profesorka Nakarada smatra da strategija Srbije, ipak, treba da bude nesvrstavanje i mir. „Težište se pomerilo tako da ne postoji glas koji zastupa stav da treba da se razgovara o primirju. Vidim samo glasove za rat, ne vidim glas za mir. Naša strategija treba da bude mir, ne samo kao najbolja nego i jedina moguća, jer ne vidim kako bi uz uvođenje sankcija, na primer, Srbija mogla da prođe bez ozbiljnih unutrašnjih političkih potresa.“ Grubješić kaže da se rešavanje svih pitanja na Balkanu ubrzava da se efekti ukrajinske krize ne bi prelivali, ali i da bi se smanjio uticaj „trećih“ lica i zaokružile evroatlantske integracije. „Neke se radnje rade i preventivno, kao što je saopštenje G7, što samo govori da je zainteresovanost velika.“ Odgovor Kine na sastanak G7 bio je poziv „da prestanu sa uvođenjem nelegalnih sankcija i organizuju obojene revolucije u drugim zemljama“, ali interesantnije su podele unutar EU, u kojoj se Mađarska protivi žrtvovanju stanovništva zbog planiranog embarga na rusku naftu. Te pukotine idu naruku pokušaju Srbije da se ne svrsta ili bar da, pre svrstavanja pripremi javnost pretnjama o povlačenju IPA fondova i investicija, bez kojih, prema rečima predsednika Srbije, ne bi bilo ni plata ni penzija. U ingerencijama SE su neke važne institucije, poput Međunarodnog suda za ljudska prava, kao i savetodavna, ali uticajna Venecijanska komisija, pa se zato SE smatra predvorjem EU. Članstvo u SE, za razliku od članstva u UN, ipak, ne može suštinski promeniti međunarodni status Kosova, kao što to nisu ni regionalne organizacije, čiji je član Priština postala uz saglasnost Srbije. Za Prištinu bi prihvatanje kandidature bila makar kompenzacija za dugo očekivanu viznu liberalizaciju, koju EU godinama nije spremna da odobri „državi“ čija se uređenost danas vidi kao dovoljna za SE. Pokroviteljima kandidature, Nemačkoj i SAD, lobiranje za pozitivne glasove se isplati na drugi način - kao još jedan pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji. Ali, KiM će biti tema samo dokle Srbija može da računa na pravo Rusije na veto u Savetu bezbednosti UN. Kad na to pravo ne bude mogla da računa, ni drugih razgovora o KiM verovatno neće biti. Dragana Pejović