Slobodu nisam želeo da merim

Kako izgleda život slavnog glumca kada posle četiri godine i sedam meseci izađe iz zatvora? Tu počinje nova knjiga Žarka Lauševića Padre, idiote!, četvrta u serijalu pod zajedničkim podnaslovom Dnevnik jedne robije. Tri prethodne knjige ovog autora imale su ogromne tiraže, nezapamćene na domaćem tržištu. Padre, idiote! nudi čitaocima prepoznatljivu formu dnevničkih zapisa kojima je Laušević osvojio publiku, samo što su ovog puta, u prostoru slobode, a u obimu 235 stranica, smešteni ljudi i događaji koji oblikuju njegov novi život. Iskreno i tanano, često duhovito i prožeto finom ironijom, Žarko Laušević literarno dočarava svoju postrobijašku muku i lepotu. U tome su sa njim supruga Anita kojoj posvećuje knjigu, deca, prijatelji, kolege... Sa dozvolom autora i izdavača (Hipatija, koja je objavila i njegove prethodne dve knjige. ali i novo izdanje prve knjige Godina prođe, dan nikad), pred čitaocima NIN-a su ekskluzivno odabrani izvodi iz knjige Padre, idiote!, čija je promocija zakazana za 26. maj 2022. u 19.00 u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. *** Ti prvi dani, nedelje van zatvorskih zidina, spuških, zabelskih, ili onih najsumornijih, u Centralnom zatvoru, mogli bi da stanu u jedan jedini Arsenov stih: „Kao poslije bolesti, opet učim jesti, hodati…” Dan drugi? Osmi? Ne sećam se, slobodu nisam želeo da merim. Ona ne bi smela da ima konačnost, izbrojivost. Zatvor je precizno tukao svoje vreme, brojeve… Hteo sam volšebno sve da poništim, pa ponovo iz početka. Čist, nov, nevin… Hteo sam… ne znam ni sam šta. Hteo sam sa ljudima, ali nije išlo. Sama je bila ova glava. Bilo je teško. Je li sloboda prirodno stanje? Ili je to ljudski mozak evolucijom već osvestio svoj greh i pristao na neumitnu kaznu, pa se u zatvoru bolje oseća, a slobodu doživljava kao nepogodu, nelagodu? Neprirodno stanje. Da, nastavio sam da držim pored uzglavlja Fjodorovu fotografiju. Izgledalo mi je da mu prija. Neprijatan osećaj samoće. Nikako da se odlepi od mene. Fjodor žmuri. Uselio sam se, privremeno, kod naše bliske prijateljice, glumice Cvijete Mesić… *** Dragan Nikolić Gaga, čuvar, terapeut, brat, učitelj…otac. Bili smo „porodično“ kod Čede-Dede, Gaginog prijatelja koji ima kućicu na Savi. Jeste, to je kućica, mada smo svi uobičili da je zovemo splavom. Samo za ortake, i na njihov nagovor, Čeda je preuredio „splav” u skromnu kafanu gde sprema nekoliko odličnih jela… Dan se gasio kad smo Gaga i ja igrali remi i pili kafu, dok je na drugom kraju dugačkog stola moj pratilac, Zoki, pričao Cvijeti o svom snu da jednog dana ima veliko imanje i farmu konja. Negde. Mir i konje. – Žare, i šta ćeš sad da radiš? – pita Gaga tobože analizirajući stanje u igri. – Šta bi mi ti savetovao? – Mislim da bi bilo pametno da… dobro razmisliš. Iza njega silazi veče na Beograd. Stapaju se, Beograd i Gaga… Prle, Vlah Alija, Popaj, Urke… svi koje znamo, šarmantni, legendarni, neprevaziđeni. Svi su tu. Svaki kao spomenik Beogradu. Prle mi namiguje, Urke se šeretski smeje, Popaj je fol nezainteresovan i škilji na jedno oko. Gaga se ne obazire na svoje kibicere… – Pa, sad će da te jure kurve, novinari, biznismeni, lopovi, popovi… to ti pričam, pecaroši. Ako baš prolupaš, pa ’oćeš da pričaš za novine, ja ću da ti sredim. Za ozbiljne novine, ali rano je mnogo. Mislim… nipošto nemoj još da se otvaraš... *** Teško je bilo pronaći dnevni list koji nije doneo na najtransparentnijim mestima informaciju da sam slobodan i… da počinje lov na moju glavu! Jedan, vlasti lojalni deo štampe je dospevao do zatvora i uglavnom se bavio političkim temama, dok je žuta štampa bila žestoko zabranjena, kao i pornografija. Da se robijaši ne bi pokvarili. I onda, na slobodi doživljavam šok onim što sam nalazio po dnevnim tabloidima. Svi su žurili da „podsete“ gde sam bio, šta sam uradio (ako je neko zaboravio), započinju spekulacije ko me je sve oslobodio. „Novinari“ dospevaju do rodbina oštećenih, osvežavaju im nekadašnje izjave i obećanja. Ako i ne dopru do unesrećenih porodica, onda je tu „izvor blizak oštećenoj familiji, koji bi da ostane anoniman, ali pouzdano zna da se Lauševiću ne piše dobro“. Ali, što bi naš prijatelj Rade kazao: „Ko će vjetar ludi zauzdati, ko l’ pučini zabranit kipjeti?“ *** Stadion „Obilića“, nešto kasnije. Ručamo „dečju radost“ – brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera. Limunada i voda. Pitam Cecu kako je zadovoljna snimanjem Koštane sa Stojanom Stojčićem. – Aaaa… – dade neki neodređeni komentar. Na to Željko dobaci: – Ma, nema ništa od toga! Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea. Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo. – Znaš da me jedan majmun pitao je l’ ovo stadion po onom glumcu, Milošu Obiliću? I kako je izgledao Obilić? Ko ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? – zagrli me. Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije. – Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na… – smeje se. – Bog i Šotra su to tako namestili… – skroman sam, kao da polažem prijemni za Hilandar. Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona. – Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi. – Ja… ne mogu. – Šta, kurac, ne možeš? – daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu. – Da zaboravim. – Može, može, sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina… – Nemam ni pasoš još uvek. – Naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja. – Jebo pasoš, ’oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo? – uzima telefon. Odmahnuh glavom. Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako. Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina. – Ja ne volim sise! Mislim da ti nisi! Jesam se zajeb’o, možda? Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona „Obilića“. Kad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša. Pogotovu kad stojim pred ovim mašom... Pored aut-linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasio je onu loptu. – Evo ti moj broj, twenty four/seven! Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom. – Hvala ti, Željko! – I, zajebi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, jebote! Al’ ti živi svoj život! Niko to drugi neće! Glavu gore! Sad je sve gotovo! Don’t be cloud on a sunny day! *** Bio sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Još uvek je u renoviranju posle požara koji sam posmatrao sa terase kardiovaskularne klinike „Dedinje“, pre par godina. Nude mi da obnovim ugovor o radnom odnosu. – Ja ne mogu na scenu… još uvek… rano je. – Polako. Niko te neće terati ni na šta. Ovo je tvoja kuća, stići će tvoje vreme ponovo – ubeđuju me Branko Cvejić i Voja Brajović. Potpisao sam, bez obaveza. Ponovo sam glumac svoje stare kuće. Malo smo suzili, malo ćutali i bili potom veseli. Glumci! Ali, nismo pili! Pušili jesmo. Na Gagin nagovor, odlazimo kod jednog političkog radnika. Bata Živojinović. On će da mi završi problem oko pasoša. – Gde si, kure? Srdačno se izljubismo, našta je Gaga dobacio svoje – „ljubi dupe guzicu“. Sedimo u Batinoj poslaničkoj kancelariji. – Vidi, kure! Na najvišem mestu se danonoćno radi na tome! – reče. U trenu zamislih Slobodana Miloševića koji danju preklinje i podmićuje neke službenike iz LJermontove ulice, a noću falsifikuje moj pasoš. I slabo mu ide. I danju, i noću. *** Deca se, naročito Dušan, pretvaraju kao da sam juče otišao i u njihovim očima stalno nazirem neizgovoreno pitanje – „Tata, kad ćeš ponovo da budeš stalno tu, sa nama, kod kuće?“ Ne ume ovaj idiot od tate još uvek da im ispriča da je taj deo našeg života očigledno nepovratno završen, da ću retko ubuduće noćivati pod istim krovom sa njima. Ne znam koje su to reči, kako ih posložiti a ne povrediti ih već povređene i zbunjene. Ulazim u neprijatnu kolotečinu zvanu – „vikend-tata i njegova deca“, mada mi njihova majka ne uskraćuje nijedan susret sa njima, niti to bilo čime ograničava. Jedino što uvek osetim kod nje, kad preko telefona pomenem susret sa njima, jeste – strah. *** Malopre sam se čuo sa Anitom. Nakon tog razgovora, Cvijeta iz drugog kraja stana poče da pevuši, za sebe, ali i da i ja čujem, Čolin April u Beogradu. Ja sam možda tek tada shvatio zašto sam taj mesec u mom gradu najviše voleo. To će biti ovaj april. Svi raniji beogradski aprili su se samo pretvarali, uigravali i pripremali za ovaj, proleća ’98. Anđeo će doći da me tek ona oslobodi, da mi povrati sigurnost, bez koje sad svaki korak i pokret počinjem. Reči da mi vrati, stav, jer sebe više ne prepoznajem i ne čujem. A kad se i čujem, to je glas onog nesigurnog klinca koji je ’78. ovde, nesnađen, banuo iz Crne Gore. Da mi povrati veru u ljude. Veru u sebe. Da mi osveži sve moje razloge, koje sam zidao od njenih očiju, da bih pregledao sve ovo dosad. I progledao opet. Da mi pomogne da počnem da joj pomažem. I da zaboravljam. Bio je 10. april 1998. godine, toga se dobro sećam. Tog je dana iz NJujorka došla! Anita! Stajali smo, gledali se. Kao da se prvi put vidimo. Možda i jeste tako, prvi put slobodni. Bez brakova i rešetaka... *** Za Danicu i Vuka Draškovića sam, u vreme njihovog hapšenja 1990, pokušavao da, preko Radomana, upravnika Centralnog zatvora, izdejstvujem bilo kakvu olakšicu, da prenesem poruku njihovog advokata Nikole Barovića, bilo šta… To mi, kasnije sam shvatio, nikad nije pošlo za rukom, jer je i moj brat od rođene tetke, Radoman, tu bio nemoćan. Draškovići su žestoko maltretirani, a Danica i prebijana u Centralnom zatvoru. Oni ovih dana ipak rade sve da nam pomognu. Dobijam poziv od brata Danice Drašković, Veselina Boškovića, inače direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište. – Gde živiš, Žarko? – Pa, tako, snalazimo se. Iznajmili smo neki stan u Žarkovu. – Prećutah da kum LJubo ima neke ideje. – Koliko čujem, ti si svoj stan ostavio bivšoj ženi i deci… – Da… – Slušaj, postoje neki stanovi solidarnosti, koji su u vlasništvu grada i koje dajemo na korišćenje… Nisu baš u najlepšem delu grada, Medaković III, ali mislim da će ti poslužiti. – Ne znam šta da vam kažem… Hvala! – Nemoj mi ništa zahvaljivati. Taj fond solidarnosti postoji od kraja Drugog svetskog rata, ali to je uglavnom išlo komunističkim ljubavnicama. Ti si uradio dosta za kulturu ovog grada i najmanje što Beograd može da učini za tebe je – to. Nek ti je sa srećom! Odlazimo da vidimo. Divan jednosoban stan, za koji smo odmah isplanirali kako ćemo ga adaptirati, sa nekim krevetom koji se spušta, mesto za kolevku, kako pregraditi terasu, šank koji se podiže… Pričamo i kako bismo podigli neki kredit da stan otkupimo jednog dana... *** Sad mi je jasno da sam se tada sve vreme pretvarao da je sve u redu i sa mnom, sa mojom glavom, sa načinom kako sam ponovo počeo da živim. A jesam li umeo ja to? I jesam li živeo ja to normalno? Nešto mi je tu škripalo. Sad znam i šta je. „Nepodnošljiva lakoća postojanja“. Ja sam se stalno trudio da me nema više u tom zločinu, ali zločin nije hteo iz mene. To nijedno kupanje, nijedan plemeniti čin ne opere. Išla je, vukla se ta senka za mnom, nije dala duši da dane, da produži korak, nije joj davala glasniji glas, slobodniji pokret. Ne, nije se vukla, nego je išla ispred mene. Osećao sam to kad negde dođem, zvuk se promeni, kakofonija utiša. Poznajući osnove antičke drame, tu nije bilo katarze! To što sam oslobođen posle pedeset i pet meseci robije nikome nije prijalo. Ni onima koji su me hteli pred streljački vod, ni onima koji su bili uvereni u moju nevinost. Između njih sam bio ja, koji bi da se pravda i jednima i drugima. U pravu je bio Arkan – trebalo je da odem. Samo još uvek tada nisam znao gde i kako? I šta tamo negde, ako i stignem, da radim i kako da preživim? *** Odlazim u Beogradu do Jugoslovenskog dramskog. Novi upravnik je Vlada Jevtović, svojevremeno asistent profesora Minje Dedića na našoj klasi. Tri godine smo delili učionicu. Ne znam da li postoji obrazovaniji glumac od njega. Možda samo Eugen Verber, prevodilac Talmuda. Da, Vlada i ja smo igrali zajedno kod Karla Pontija. Igrao mi je oca u Mama Lučiji. – Kojim dobrom, Žarko? – Odlazim, profesore. – Vratićeš se ti. Znam. – Možda. Ne znam. – Ti ćeš uvek imati mesto u ovoj kući. – Verujem. Hvala vam, ali danas sam došao da dam otkaz. – Zašto? – Ne bi bilo fer da živim u Americi i primam platu u JDP-u. – Razmisli, molim te! Već jesam... *** Poslednjeg dana pred polazak nazad za NJujork, Gaga me pita da li bih možda hteo da, posle toliko godina ćutanja, dam neki intervju, da napokon i progovorim. Predlaže mi NIN i zajedničku prijateljicu novinarku Radmilu Stanković. Pristajem. Posle sam iz NJujorka autorizovao tekst i on je objavljen u NIN-u kao naslovna tema: MOJA ISTINA. (u knjizi sledi ceo tekst objavljen u NIN-u 4. novembra 1999. godine, prim. R. S.) *** Prođosmo mi jedan krug. Upoznasmo se i sa nekim asistentima koji su brže-bolje krenuli da se po internetu raspituju o našim filmskim biografijama. Gledaju nas u neverici. Prođosmo i drugi krug i saopštavaju nam – da smo dobili uloge! – Lepo, ali mi nećemo da igramo – gotovo uglas odgovaramo Slavko (Štimac, prim. R. S.) i ja. LJudi nas gledaju izbezumljeno. Objašnjavamo da su u pitanju etički razlozi. – Znala sam da su Srbi lud narod, ali ovo je nešto najluđe što sam dosad čula. Vi ste ovde nekoliko sati i superiorno ste uradili sve što se tražilo od vas i sad odbijate! Pa, što ste uopšte počinjali audiciju? – Volimo da hodamo po ogradama mostova – priznadoh. – Hajde da prenoći, pa nam javite sutra. Ovo je produkcija Spajka Lija, vi ste obojica velike zvezde na Balkanu, ali ovde malo ko zna za vas. Pogotovu za tebe, Žarko. Ovo ti može biti sjajna odskočna daska. – Ja se radije ne bih zaletao na tu antisrpsku dasku. – Ne bih ni ja, hvala vam – sa svojim osmehom dodade Slavko. Prošlo je nekoliko nedelja. U NJujork dolazi Sergej Trifunović, pokušavajući da nešto napravi ovde. I uspeo je, u istom projektu Spajka Lija, da promeni nacionalnost dvojice taksista koji su nuđeni Slavku i meni. Čak su uspeli da promene i tekst. Kad su valjda shvatili da će im još jedna zvezda sa Balkana odbiti ulogu, producenti su pristali na kompromis, tako da je Šaćiri postao Raša, a Blerim – Andri i igrao ga je Željko Dimić. I nisu psovali Srbe. *** Pre deset godina početkom februara sam imao premijernu tremu oko Svetog Save. Cela Zenica je bila okićena ogromnim transparentima koji su premošćivali gradske ulice na najvidljivijim mestima. Portreti sa mojim imenom kao da cirkus „Medrano“ lično gostuje u njihovom gradu. Danas, deset godina kasnije, sa sinoćnim sendvičem u žutoj najlon kesi i jednom platnenom torbom bež boje, gde mi je radničko odelo i obuća, čekam voz „Q“ da me odvuče do voza „F“, ovaj do Avenije Ruzvelt, odakle ću kombijem mog poslodavca Dragana do druge države, Konektikata. Tamo ću, u podrumu ogromne kuće grčkih bogataša Kumantarisa, do četiri po podne na kolenima zaštićivati pod da isti neka nesmotrenost buduće rekonstrukcije ne bi oštetila. *** 8. februar 2000. Sinoć je u restoranu „Rad“ u Beogradu ubijen Pavle Bulatović, ministar vojni Savezne Republike Jugoslavije. Gledam u novinama fotografije iz restorana gde je ubijen. Sedeo sam sa njim i bratom Radomanom za tim istim stolom pre nepune dve godine, neposredno posle izlaska iz zatvora. Ranjen je i vlasnik kafane. Svi su tamo ubivi, sem predsednika, naravno. Ministar policije, ministar vojske, lideri političkih stranaka i njihovi bliski, vlasnici dnevnih listova, najobezbeđeniji ljudi, sa svih strana zakona. Arkan. Ubijen isto, likvidiran pre neki dan. Žalim ga, iskreno. LJude pamtimo po ličnim odnosima. Moji i njegovi su bili korektni. I sa njim, i sa njegovim ženama. Ako je Arkan bio kriv, ako je bio zlikovac, kriv je sud, zatim i država, on na kraju. Nismo jurili jedan drugog da se družimo. Retki susreti su bili neplanirani, sem poslednjeg, kad me je zabrinuti Gaga iz najprijateljskijih pobuda odveo kod njega. Na pravdu te obavezuje istorija. Kako god, nijedna istorija, nijedan pravedan sud ne traži od tebe (sem onog golootočkog vremena) da se odričeš prijatelja, rodbine, ma kako oni presudili i ma koliko se ti ne slagao sa njihovim stavovima i postupcima. Da, ali kod nas je sud jedno čudno višestrano geometrijsko telo, nepoznato aksiomima fizike i matematike, sa stranicama koje nisu od kakvog solidnog materijala, već je to lelujava polupropustljiva membrana sa osmozom u oba smera. Zato, zbog učestalog vakuuma koji nastaje osmoznim delovanjem tog suda, iznad njega postoji Viši, Nikad zadovoljni i nepogrešivi sud javnosti. I šta god ovaj prvi, polupropustljivi sud doneo, drugi će imati svoju reč. Čak će drugi biti glasniji i kad te osude, i kad te oslobode, i uvek će biti u suprotnosti sa prvim. *** Naslov koji sam tražio na internetu se konačno pojavio. Čujem Anitu koja ulazi, sa vrata cvrkuće: – Ja sam! – penje se od ulaznih vrata. – Došla maćeha, majka i žena… – ljubi nas tim redosledom. – Gde je Jana? Tek sad shvatam da Jani sve vreme vidim samo delić tela. Odlazimo zajedno do njenog kutka gde se zanela sa svojim igračkama. Šok! Jana je ošišala sebe na „tifusarku“, nekim makazicama za nokte i sedi upišana na prepunoj Barbikinoj noši! Deluje… groteskno, blesavo… i kao da je i sama sad shvatila šta je uradila – počinje da vrišti! Pokušavam da se setim kad je otišla tamo… da. Kad je komšija došao sa rođakom, koji bi da postane rođaka. Anita ne pravi paniku, smanjuje problem: – Jao, Jano… super si se sredila, sad će mama to malo da doradi. Cuci-buci, mamina devojčica. Šta vas troje radite? Ko pobeđuje? LJubavi, a ti? Šta ima novo kod nas i u svetu? Dolazi do kompjutera i vidi veliki naslov: ŽARKO LAUŠEVIĆ PONOVO OSUĐEN NA TRINAEST GODINA! „Vrhovni sud Crne Gore je, bez novog suđenja i bez vraćanja na prvostepeni sud, odlučio da sam donese novu presudu koja je od danas i pravosnažna! Da podsetimo…” Isključujem kompjuter ne želeći da deca vide. Gledam prema njima i ponovih u sebi – PADRE, IDIOTE! Anita me zagrli. Jače nije mogla. Priredila Radmila Stanković