Zakon o socijalnoj istrazi

Prethodne nedelje je Narodna banka Srbije saopštila da su u poslednjih godinu dana potrošačke cene porasle za 9,6 odsto i da je to sasvim u skladu sa njihovim očekivanjima. Ali umesto da nas vlast pusti da bar malo nađemo oduška, odmah je nastavljeno sa najavama poskupljenja gradskog prevoza, snabdevanja vodom, odvoženja otpada... Uz to nas je Ministarstvo energetike upozorilo da, kada struja konačno bude poskupela, tri puta više domaćinstava neće moći da je priušti nego što je to trenutno slučaj. U takvim okolnostima, reklo bi se da je prava sreća što država uspostavlja informacioni sistem koji može da „ulovi“ pad u siromaštvo i omogući hitru reakciju centara za socijalni rad. Međutim iako je sistem socijalne karte upravo tako predstavljen („Socijalne karte će omogućiti da građani koji su u najtežem ekonomskom položaju budu vidljiviji u sistemu, kako bi blagovremeno i efektivno ostvarili prava na potrebnu podršku“, rekla je Ana Brnabić u svom ekspozeu iz 2020. godine), a zakon kojim je regulisan predvideo obrađivanje neverovatnih 135 različitih podataka o ličnosti, ispostavilo se da će se oni prikupljati samo o licima koja su već evidentirana u sistemu socijalne zaštite. Pa kako se takav koncept uklapa u cilj naveden u samom predlogu zakona da se „obezbedi što potpuniji obuhvat socijalno ugroženog stanovništva uz smanjivanje greške isključenosti“? „Ne uklapa se, jednostavno. To je potpuno pogrešna konstatacija Ministarstva, predsednice Vlade i svih koji su govorili o tome. Zakon ni na koji način neće bolje targetirati siromašne građane. Neće više centri za socijalni rad znati o građanima koji se nisu ranije obratili sistemu nego što sada znaju – za njih socijalna karta apsolutno ne postoji“, odgovara Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 koja je nedavno podnela inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o socijalnoj karti. Razlozi za obraćanje Ustavnom sudu nalaze se u gotovo svakom njegovom članu, od neusklađenosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (recimo, veoma je upitna primerenost obrađivanja tolike količine podataka, kada znamo da čak i policija to radi u manjem obimu prilikom vršenja svojih ovlašćenja), preko samog Ustava, do međunarodnih konvencija koje je Srbija ratifikovala. Jedna od krupnijih zamerki tiče se same automatizovane obrade podataka. „Postojaće algoritam koji će proveravati 24 časa dnevno da li su ispunjeni uslovi za pojedinca koji je podneo zahtev da bude korisnik sistema socijalne zaštite i kada vidi da on iskače iz sistema, on će obaveštavati centre da treba da mu ukinu pravo. Ozbiljan problem je što korisnik pomoći u tome ne učestvuje uopšte. NJega niko neće pitati, recimo, zbog čega on u određenom trenutku ima veća primanja nego što su propisana zakonom, dok sa druge strane socijalni radnik suštinski nema šta drugo da uradi već da posluša ono što mu algoritam bude zadao. Mi ne znamo ni po kojim kriterijumima će raditi taj algoritam i da li će biti pravedan, zbog čega je cela situacija prilično zabrinjavajuća, s obzirom na to da su potencijalne posledice vrlo ozbiljne za ogroman broj ljudi“, ističe Ćurčić. Samim tim konstantnim nadzorom znatno se pooštravaju uslovi propisani Zakonom o socijalnoj zaštiti, prema kome su Centri za socijalni rad preispitivali uslove za davanje korisnicima koji nisu sposobni za rad novčane pomoći samo jednom godišnje - u maju, na osnovu prihoda iz prethodna tri meseca (oni koji su radno sposobni ne mogu da primaju pomoć tokom cele godine, kakvi god da su im životni uslovi). Tako socijalna karta više neće imati razumevanja za recimo vanredni prihod koji se dogodio u oktobru, a važno je imati u vidu da je „nedozvoljen“ svaki mesečni priliv novca koji premašuje – 80 evra. Međutim, to nije jedini način na koji bi korisnici socijalne pomoći mogli ostati bez nje. Kako će sistem socijalne karte biti povezan i sa bazama MUP-a, katastra i Poreske uprave, raspolagaće svim informacijama o pokretnoj i nepokretnoj imovini korisnika pomoći. „To znači da će siromašni ljudi biti propušteni kroz rešeto institucija ne bi li im se nešto našlo, da ne promakne neko ko ima bilo kakvu imovinu. Podsećam da je Crna Gora, kad su uveli socijalne karte, sa spiska korisnika skinula gotovo trećinu ljudi, jer se ispostavilo da se na njihovo ime vodi neka krševita parcela koja se nikada nije obrađival, niti je to mogla. Mnogi su zbog toga tužili državu i većina je spor dobila“, ukazala je profesorka Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković. Nema razloga očekivati drugačiji ishod u Srbiji (osim dela u kome neko tuži državu i dobije), zato što i domaći zakon dopušta korisnicima pomoći da poseduju samo pola hektara zemlje, odnosno jedan hektar ukoliko su radno nesposobni. Ali je ranije makar bilo dovoljno da donesu potvrdu da ne poseduju zemljište na mestu prebivališta. Ubuduće i udaljeno nasleđeno parče zemlje od kojeg niti imaju koristi, niti imaju kome da prodaju, može biti pogubno po njihov status. „Isto važi i za imovinu veće vrednosti. Procena te vrednosti pada na Centar za socijalni rad, tako da se recimo dešava da za porodicu koja živi u ruralnoj sredini Centar odluči da ne mogu da dobiju socijalnu pomoć, zato što poseduju automobil - iako je on 30 godina star“, dodaje Danilo Ćurčić. Ipak, čini se da su domaći zakonodavci uspeli da odu i korak dalje od kolega iz regiona (makedonska iskustva su slična crnogorskim), pa tako Zakon o socijalnoj karti uzima u obzir i podatke o licima koja su povezana sa korisnicima pomoći, ali to se ne odnosi samo na članove porodice sa kojima žive, što bi bilo očekivano, već je ta kategorija uključila čak i bivše vanbračne partnere. Ne postoji nikakva uža odrednica (recimo, da i dalje žive u istom domaćinstvu), niti nagoveštaj posle koliko vremena bi nečiji bivši partner prestao da bude „povezano lice“, tako da bi nas algoritam mogao isključiti iz sistema zaštite samo zato što smo nekada bili u vezi sa osobom koja je postala imućna. A da li Srbija zaista ima izražen problem „varanja“ sistema socijalne zaštite? O tome ne postoje nikakve zvanične procene, međutim ako imamo u vidu da je u 2020. godini oko 460.000 građana živelo u apsolutnom siromaštvu, dok je samo oko 218.000 primalo socijalnu pomoć, jasno je da osnovni problem sistema svakako nije u razbacivanju novcem. Štaviše, u periodu od 2013. do 2020. godine izdvajanja za novčanu socijalnu pomoć su već pala sa 0,4 odsto BDP-a na 0,2 odsto, dok se broj korisnika smanjivao. Ali to ne znači da se na najugroženijima ne može još malo prištedeti – koliko god da košta. Prva javna nabavka vezana za sistem socijalne karte („Nabavka Informacionog sistema Socijalna karta – I faza“), raspisana je još 2018. godine, pre nego što je uopšte počela javna rasprava o zakonu koji ju je uveo u pravni sistem Srbije. Teško je odoleti pomisli da je takva žurba možda imala veze sa činjenicom da je ugovor – u uobičajenom postupku bez konkurencije – sklopljen sa grupom preduzeća čiji je deo bio Asseco SEE, u kome je tada direktor bio premijerkin brat Igor Brnabić. Pogotovo znajući da kada je pre godinu dana sklapan ugovor za drugu fazu posla, Aseko iz koga je Brnabić otišao više nije bio deo pobedničkog tima. Bilo kako bilo, na izradu sistema i njegovo održavanje, do sada je potrošeno 455,8 miliona dinara. Iako je ministarka za socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević izjavila da je njegova primena počela prvog marta, po planu, kada nezvanično upitate zaposlene u centrima za socijalni rad kako ide primena Zakona o socijalnoj karti, i dalje dobijate odgovor „kog zakona?“. Što ne znači da se situacija neće promeniti pre nego što se inicijativa nađe na dnevnom redu Ustavnog suda. „Vulinova uredba“ o prinudnom radu korisnika socijalne pomoći svoj red čeka već gotovo osam godina, a inicijativa za ocenu njene ustavnosti je podneta još prvog dana primene. Predlog je podneo i zaštitnik građana i opet se ništa nije desilo. Ipak, u sve jasnijoj ekonomskoj krizi, svaki mesec odlaganja je dragocen. Luka Petrušić