Duge senke „Krvave nedelje“

Značaj istorijske pobede Šin Fejna, partije koja venčava irski nacionalizam i demokratski socijalizam, na parlamentarnim izborima u Severnoj Irskoj, održanim 5. maja, ne može se objasniti bez zadiranja u dugu istoriju irskog pitanja i britanskog regionalnog kolonijalizma, čijim bi kompleksnostima i balkanske prilike mogle da pozavide. Moglo bi se, naravno, hladnokrvno saopštiti: pri izlaznosti od 63,3 odsto, Šin Fejn, čiji naziv na irskom gelskom jeziku znači „mi, sami“, osvojio je najviše mandata u tamošnjoj skupštini (27 od devedeset), Demokratska unionistička partija (DUP), čija je odanost faktički pohranjena u Londonu, a ne u glavnom gradu Belfastu, spala je na 25 mandata, dok su centristi iz stranke Alijansa „najsrećniji gubitnici“ na izborima, budući da su osvojili 17 mandata, čak devet više nego 2017. godine. Preostala poslanička mesta podeljena su između dve unionističke partije i dve stranke čije su provenijencije mnogo bliže Šin Fejnu nego lojalistima. Granice primenjivosti standardne političke leksike se otprilike tu završavaju. Za sve ostalo je neophodno nakratko se vratiti u prve decenije prošlog veka. Prvaci irske borbe za nezavisnost su 1905. godine osnovali Šin Fejn kao buduće parlamentarno krilo Irske republikanske armije (IRA) koja je 1916. godine podigla ustanak protiv britanske vlasti. Po stvaranju tada nepriznate Republike Irske, pravne prethodnice današnje istoimene države, Šin Fejn je na prvim održanim izborima 1918. godine glatko pobedio oponente, malo potom proglasivši nezavisnost od Velike Britanije. Usledio je žestoki dvoipogodišnji gerilski rat između irskih militanata s jedne i vojske Velike Britanije i lokalnih kolaboranata s druge strane. Sporazum kojim je rat 1921. godine okončan bio je svojevrsna Pirova pobeda za sve: Britanci su Ircima dozvolili stvaranje zasebne organizacione jedinice sa svim karakteristikama države, a irski republikanci su morali da pristanu na to da ta jedinica ne obuhvati sve irske teritorije. Otuda i podela na Republiku Irsku i Severnu Irsku, parče irskog ostrva na kome tesnu većinu od 1,8 miliona ljudi danas čine potomci protestantskih kolonista. Deo irskih boraca za nezavisnost je te 1921. sporazum prihvatio, a deo je verovao da borbe treba nastaviti do konačnog irskog ujedinjenja. I, borbe se jesu nastavile tokom naredne godine, ali između samih Iraca. Izvorni Šin Fejn se otprilike tada i raspao. Svojevrsna je ironija da će pitanje irskog ujedinjenja, iako malo verovatnog u bližoj budućnosti, ponovo neočekivano postati aktuelno 2022. godine, i to upravo zahvaljujući – Šin Fejnu, koji je rad obnovio 1970. godine, uoči razdoblja poznatijeg kao „Nevolje“. Nove gerilske i ulične borbe odvijale su se skoro isključivo u Severnoj Irskoj, a njihova tematika ostala je nepromenjena: obnovljena IRA (u obe svoje verzije, zvaničnoj i privremenoj, premda bi samo o tome mogla knjiga da se napiše) bombama se i mecima borila za pripajanje Republici Irskoj, dok su lojalisti „branili“ ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu. Trajale su do 1998. godine, kada su Sporazumom na Veliki petak zasejane klice mira koji traje i danas. Između ostalog, predviđeno je da će dve irske države moći da se ujedine kada za to bude raspoložena dovoljna većina glasača, a da će do tada parlament biti zakonodavno telo Severne Irske. Glavnu izvršnu vlast vršiće telo ekvivalentno vladi koje će voditi prvi ministar (analogno premijeru) i njegov zamenik (koji je ipak malko više od toga). Zato poistovećivanje pobede Šin Fejna s „novom erom“ u irsko-britanskim odnosima ne deluje kao puko preterivanje inače opreznih stranačkih liderki Mišel O’Nil i Meri Lu Mekdonald. Irci prvi put imaju priliku da u Severnoj Irskoj imaju sopstvenog šefa (ili šeficu) države koji se uz to snažno zalaže za ujedinjenje irskih zemalja. (Nimalo slučajno, Šin Fejn ima krilo i u Republici Irskoj, gde u oba doma parlamenta ima četrdeset od ukupno 220 poslanika.) Sličnu retoričku vratolomiju bi sebi izvesno dozvolio i DŽeri Adams, čovek koji je punih trideset godina vodio partiju kroz Scile i Haribde londonskih pritisaka i severnoirskih trvenja, da pre četiri godine nije napustio njeno čelo. Ako je pobeda na izborima zasluga O’Nil i Mekdonald, sama činjenica da Šin Fejn u Severnoj Irskoj uopšte figurira kao ozbiljna politička opcija zasluga je upravo Adamsa, čiji se politički uticaj protezao do duboko u nezavisnu Republiku Irsku. Uostalom, bio je jedan od glavnih pregovarača tokom formulisanja Sporazuma na Veliki petak. Dokaz da ova pobeda debelo prevazilazi samo irsku politiku može se videti u, ni manje ni više, referendumu o nezavisnosti Škotske iz 2014. godine, kada je pri izlaznosti od 86 odsto 55,3 odsto glasača ipak mislilo da Škotska treba da ostane u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Krajem prošle godine, škotska premijerka Nikola Sturdžen najavila je ponavljanje referenduma najkasnije do 2023. godine. Škotska i irska nezavisnost dospele su ponovo na dnevni red nesumnjivo zahvaljujući jednom drugom referendumu – onom o izlasku Velike Britanije iz EU. Građani Škotske su u većinski bili protiv te odluke, a njene posledice najviše se lome na leđima građana manje irske države. Naime, Sporazum na Veliki petak predvideo je još nekoliko bitnih stavki: pre svega, saziv parlamenta u Severnoj Irskoj nemoguće je aminovati bez učešća one unionističke partije koja ima najviše poslanika u tom sazivu. Nimalo slučajno, lider DUP-a ser DŽefri Donaldson potvrdio je nakon izbora da njegova partija neće učestvovati u konstituisanju parlamenta. Zvanično, ne zato što je nezadovoljan rezultatima, nego zato što u ime svojih glasača insistira da zvanični London ne ukine trgovinska pravila uvedena 2021. godine, u raspletu Bregzita. Republika Irska je nezavisna država i članica EU. Severna Irska je deo Ujedinjenog Kraljevstva koje je iz EU izašlo. Prema Sporazumu na Veliki petak, carinske i druge provere nisu se vršile na graničnim prelazima između Severne Irske i Republike Irske. Ovo je bilo olakšano činjenicom da su obe zemlje pripadale EU. Međutim, nova trgovinska pravila zahtevaju da se provere u nekim slučajevima vrše – jaja i meso, recimo, koji u EU ulaze iz zemalja koje ne pripadaju Uniji, obavezno su podložni inspekciji – što je svim Ircima neprihvatljivo, jer se krši Sporazumom zagarantovani princip otvorenih granica. Uostalom, primer Srbije i Kosova najbolje pokazuje koliko granični prelazi mogu da budu zapaljiv problem. Od primene ovih pravila najviše trpe građani Severne Irske, na čijoj grbači se odvija novi trgovinski rat Londona i Brisela, ali trpe i njegov u svemu neprirodni saveznik, međunarodni krupni kapital, kome svaki zastoj na granici oduzima profit. U javnost je u međuvremenu procurela informacija da je neformalna grupa poslovnih ljudi iz Severne Irske britanskom ministru Borisu DŽonsonu poslala pismo režeće molbe da granice ponovo budu otvorene. S druge strane, to ne odgovara Briselu – jer, ako je London već želeo da istupi iz EU, onda bi trebalo da primenjuje ista trgovinska prava i obaveze kao i, recimo, Srbija ili Crna Gora. DŽonson svejedno je najavio mogućnost revizije pravila, pa čak i izmeštanja carine s međuirske granice na pučinu Irskog mora, i to nekoliko dana pred planiranu posetu Belfastu. Veruje se da će se tamo sastati i s Donaldsonom, pa i da će Severna Irska konačno dobiti novi saziv parlamenta, koliko god on iz perspektive Londona bio nepovoljan, a s njime i prvog ministra, tj. premijera, nesumnjivo iz redova Šin Fejna. Tu funkciju od februara ne obavlja niko. Pol Gajven, najmlađi prvi ministar u nedugoj istoriji severnoirskog parlamentarizma, inače iz redova DUP-a, tada je podneo ostavku – zvanično, zbog neizvesnosti vezanih za nova-stara trgovinska pravila. Iako raspodela političko-institucionalne moći i odgovornosti u Severnoj Irskoj praktično onemogućuje preveliku nadmoć republikanske, odnosno rojalističke strane, čini se da neposredna budućnost krije više bojazni nego ikada od 1998. godine. U podsvesti svih, naravno, čuči strah da bi „Krvava nedelja“, masakr koji su u gradiću Deriju sproveli pripadnici elitne padobranske jedinice britanske vojske pre tačno pedeset godina, na početku „Nevolja“, mogla nekako da se ponovi. Među najvažnijim članovima IRA u Deriju tada je bio pokojni Martin Mekginis, kasnije visoki zvaničnik Šin Fejna, pa čak i dugogodišnji zamenik prvog ministra. Pomenutog Gajvena nazvao je zlonamernom neznalicom kada je ovaj ukinuo finansiranje projekata za učenje irskog gelskog. Valja podsetiti – usred Severne Irske. Stefan Slavković