Prostor za optimizam

Događaji koji su promenili sliku sveta u poslednje dve godine, ostavili su neizbrisiv trag. Posmatrajući ih kroz oko kamere i analizirajući ih na sebi svojstven način, reditelji i autori dokumentarnih filmova fokusiraju one kutke sveta koji naizgled deluju daleko, iako se možda nalaze tu, negde oko nas. Neki to rade informativno, drugi rade oštro i beskompromisno. I jedni i drugi nam svet predstavljaju u slikama o kojima još neko vreme razmišljamo. I upravo je festival dokumentarnog filma Beldoks ove godine uspeo da ukaže na ona ostvarenja koja pripadaju korpusu umetničkog filma, a čiji formalni eksperimenti sa slikom ili zvukom nimalo na utiču na informativnost onoga što okupira pažnju njihovih autora. Nekolicina njih koristi prve dane pandemije, kao refleks vremena, kako bi progovorili o osećajima izolovanosti i samoće. Drugi autori, pak, godinama su pratili događaje u Ukrajini, te sada, sagledavajući njihove učinke, postepeno postaje jasno u kojoj meri je bilo pitanje trenutka kada će početi agresija na ovu zemlju. Dirljivo je i pohvalno što je Beldoks jedan poseban program posvetio Mantasu Kvedaravičijusu, litvanskom reditelju koji se pre nekoliko godina predstavio i beogradskoj publici, a koji je ubijen 2. aprila ove godine u Marijupolju, tokom rada na novom filmu. Kvedaravičijus u svojoj kratkoj filmografiji ima tri dosad realizovana filma, od kojih je za prvi Barzak iz 2011. inspiraciju pronašao u svojoj doktorskoj tezi, i ticao se borbe protiv terorizma u Čečeniji, što je istraživao i kao antropolog. Godine 2019. Kvedaravičijus je snimio svoje poslednje završeno ostvarenje Partenon, hibrid dokumentarnog i igranog filma koji prati tri godine etnografskog istraživanja sprovedenog na lokalitetima u Odesi, Istanbulu i Atini. Između toga, realizovao je 2016. godine film Marijupolis, vizuelno moćan omaž gradu na obali pred kojim je rat i uništenje kog smo danas svedoci dat kroz prikaz svakodnevnog života. Kvedaravičijus u filmu niže alegorične slike, čoveka koji popravlja ribarsku mrežu, sudar tramvaja ili radnike u fabrici koje je rasplakao prefinjeni zvuk violine, narativno uokvirene bombama koje padaju u more. Četrdesetpetogodišnji sineasta nije odustajao od snimanja u ovom gradu, koji je tokom poslednja tri meseca, zbog neprekidnih borbi najčešće pominjano ime u svetskim medijima, kako bi realizovao nastavak svog filma, sada u izmenjenim okolnostima, u čemu je zaustavljen na brutalan način. Iako detalji smrti nisu otkriveni, prema pisanju stranih novinara, Kvedaravičijusa su najpre zarobile a zatim ubile ruske snage. Telo je bilo ostavljeno na ulici Marijupolja i njegovoj verenici Hani Bilobrovoj bilo je omogućeno tek dva dana kasnije da ga pokupi. Prema njenim iskazima, ispod njegovog umrtvljenog tela nije bilo krvi, a u telu nije bilo metka, iako je bilo vidljivo da mu je pucano u stomak... U poslednjem trenutku, Hana Bilobrova je uspela da ponese sav materijal snimljen u okupiranom gradu, i odlučila da završi film njemu u čast, prateći dosledno njegovu viziju i koncept. Film Marijupolis 2 je tako sada jedan od najočekivanijih premijernih naslova na predstojećem Kanskom festivalu ove nedelje, gde se prikazuje van konkurencije, a sam festival je, kao što je poznato, čitav u znaku podrške Ukrajini. Beldoksova podrška ovoj zemlji, međutim, ne završava se projekcijom filma Marijupolis Mantasa Kvedaravičijusa već, kao što smo naveli, nekolicinom filmova koji nas odvode uglavnom na istok zemlje, koji je već godinama vrveo od nemira. Uz Kvedaravičijusov film Marijupolis u programu Beldoksa bila su i dva filma ukrajinskog reditelja Sergeja Loznice, Babin Jar. Kontekst i Gospodin Landsbergis, zatim Kuća od trnja Sajmona Lereng Vilmonta o deci koja odrastaju u sirotištu u istočnoj Ukrajini i Rovovi Lupa Buroa, dokumentaristički prikaz ratnih zbivanja u Donbasu. U znak podrške, Beldoks je i završen projekcijom filma Napolju ukrajinske rediteljke Olhe Žurbe. U pitanju je nelinearna priča o odrastanju jednog Roma, praćena od njegove trinaeste godine, kada je majka izgubila starateljstvo nad njim, do punoletstva, kada je primoran da iz sirotišta uđe u svet odraslih, imajući u džepu samo nož i upaljač. Kako ne bi boravio u nadležnoj ustanovi, on uspeva da izbegne barikade na Majdanu u Kijevu postavši ubrzo simbol ukrajinskog otpora i revolucije. Ipak autorka u filmu, preplićući sadašnji trenutak i snimke iz prošlosti u vidu reminiscencija, razotkriva da se iza maskirne uniforme i opakog držanja krije usamljeni i uplašeni romski dečak. Napolju je sirova, emotivna priča koja svedoči o beznadežnim naporima protagoniste da sam za sebe izbori normalnu egzistenciju. A žudeći za normalnijom egzistencijom i nekim normalnijim svetom, Beldoks je otvorio umetnički front, protiveći se ratu i solidarišući se s ugroženim narodom. I da ne bude zabune, Beldoks je prikazao i filmove koji se bave umetnošću, istorijom, nacionalnim zajednicama, skrivenim pojedincima, pokazao je i manje poznate filmove dva najznačajnija predstavnika crnog talasa, Želimira Žilnika i Karpa Godine, prikazao je i potpuno nove formalne eksperimente, posebno kad je upliv animacije u dokumentaristiku u pitanju. Jedan dobar broj naslova ostavio je prostor i za optimizam. Dragan Jovićević