Lažne bombe i stvarna pretnja

Srbija je u prethodnom periodu bila pogođena jednom vrstom bezbednosne pretnje koju građani ove zemlje nisu imali prilike do sada da iskuse. Stotine dojava o postavljenim bombama na mnogim objektima od ključnog infrastrukturnog i svakog drugog značaja za normalno društveno funkcionisanje, predstavljaju pretnju, koja je po svojoj prirodi i obimu novina za celo društvo, ali i za naš bezbednosni sistem. Upravo zbog toga, masovne dojave o bombama u školama, bolnicama, tržnim centrima, na aerodromima i mostovima predstavljaju test za bezbednosni sistem Srbije. Naš bezbednosni sistem ovaj test nažalost nije položio, jer je njegova reakcija na ovu pretnju, koja nije naivna, bila loša, dok je vladajuća elita celokupnu situaciju iskoristila za politizaciju i manipulaciju strahom. Kada se kaže da se radi o bezbednosnoj pretnji koja je nova po svojoj prirodi, misli se pre svega na vrlo verovatno korišćenje izuzetno sofisticirane tehnologije prilikom slanja dojava o postavljenim bombama ili eksplozivnim napravama. Znači da akteri koji stoje iza dojava poseduju veoma visoko znanje o informacionim tehnologijama, što se može zaključiti na osnovu nemogućnosti nadležnih institucija da lociraju pravi izvor odakle se pretnje upućuju. Ti akteri zasigurno imaju visoko znanje o tome kako da „prevare“ sistem, i da sakriju pravi izvor upućivanja pretnji i da upute na pogrešne zaključke. Takođe, akteri koji stoje iza dojava su upoznati sa načinima na osnovu kojih se pravi konfuzija, kako među građanima, tako i među nadležnim institucijama, što se ogleda u porukama koje su stizale zajedno sa dojavama. Radi se o različitim vrstama pretnji koje su upućene kroz te poruke, a u nekim slučajevima se radi i o kopiranju već ranije upućivanih pretnji, od kojih se barem jedna i ostvarila - u slučaju napada na univerzitet u Permu, u Rusiji, septembra 2021. godine. Dojave o bombama u objektima koje imaju veoma različite funkcije u društvu su izuzetno velikog obima, i upravo nam ta činjenica omogućava da kažemo da se radi o bezbednosnoj pretnji sa kojom Srbija do sada nije imala iskustva. Naravno da smo u prošlosti imali lažne dojave o postavljenim bombama ili eksplozivnim napravama u nekim objektima, pre svega u sudovima i srednjim školama, ali su nadležne institucije veoma lako otkrivale i procesuirale počinioce (kako policija, tako i pravosuđe). Tu se međutim radilo o počiniocima sa kojima su nadležne institucije (bilo da se radi o Odeljenju za visokotehnološki kriminal ili nadležnim tužilaštvima) lako izlazile na kraj. Upravo prvog dana kada su na adrese stotine objekata (u prvom talasu, škola) stigle dojave o postavljenim bombama, bezbednosni sistem, ali i celokupni državni aparat su zakazali u načinu komuniciranja opasnosti prema građanima. Naime, nakon što je već prošlo nekoliko sati od kada je samo u Beogradu 97 škola bilo evakuisano zbog dojave o bombi, niko se od javnih funkcionera nije obratio javnosti kako bi se eventualna panika i konfuzija kontrolisale, te kako bi se saopštilo da se radi na rešavanju problema i na početku istrage o uzrocima incidenata. Tek nakon što je tokom dana došlo do vesti o dojavama o bombama na mostovima u Beogradu, u muzejima, i na mnogim drugim objektima, reagovao je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, koji je svojom izjavom samo još više uneo konfuziju u okviru bezbednosne krize koja je još uvek bila u toku. Naglašavanjem u svojoj izjavi da se protiv Srbije vodi „specijalni rat“, ministar je zapravo politizovao bezbednosnu situaciju u tom trenutku, bez ikakvog smislenog navođenja kako građani treba da se ponašaju i kako da reaguju u svetlu ove, za njih, nove bezbednosne pretnje. Čak ni kada je došlo do eskalacije situacije, a to je bilo kada su dojave o podmetnutim bomba došle na adrese velikih bolničkih kompleksa u Beogradu, komunikacija nadležnih prema građanima je bila na veoma niskom nivou. Naime, ova eskalacija (ne u smislu povećanja broja objekata koji su primili dojave, već u smislu „udara“ na bolnice kao deo kritičke infrastrukture) dovela je do činjenice da javnost nije upoznata da li bolnice i druge zdravstvene ustanove uopšte imaju pravilnike i procedure za evakuacije u ovim slučajevima. Nemogućnost izmeštanja velikog broja pacijenata na različitim odeljenjima u bolnicama (poput pacijenata koji su privezani na respiratore ili drugi pacijenti koji zbog brojnih razloga ne mogu da napuste objekat dok traje pretraga) izazvala je zbunjenost kod određenog dela javnosti i nejasnoće da li i nadležni organi imaju uopšte resursa da postupaju po procedurama za evakuacije kada se radi o objektima poput bolnica. Jedan od retkih dobrih primera načina komuniciranja vlasti sa građanima jesu saopštenja Ministarstva prosvete, u kojima se tačno iznose podaci o brojevima škola koje su evakuisane, kao i o planovima za rad u slučajevima vanrednih situacija. Upravo je javnost kroz saopštenja ovog ministarstva imala prilike da posvedoči da kontradiverzione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova odlično rade svoj posao, i da nisu dozvoljavale nastavak nastave u školama sve dok svi školski objekti nisu detaljno pretraženi. Takođe, dojave o bombama nisu značajnije poremetile normalno funkcionisanje školskog sistema. Sa druge strane, dojave u tržnim centrima, mostovima i sličnim objektima potencijalno mogu da ozbiljno ugroze normalnu društvenu i ekonomsku dinamiku. Pored veoma „glasnog“ ćutanja Bezbednosno-informativne agencije, jedan od ilustrativnijih primera loše reakcije sistema na celokupnu bezbednosnu situaciju nastalu dojavama o bombama jesu izjave ministra unutrašnjih poslova Vulina i predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić. U njihovim izjavama i saopštenjima jasno se naglašava da su motivi aktera koji stoje iza ovih pretnji promena politike Srbije (konkretno aludirajući na neuvođenje sankcija Rusiji), da su ti motivi čisto politički, i da takođe imaju nameru da zaplaše stanovništvo i izazovu paniku. Namerno ili nenamerno, izjave ova dva visoka javna funkcionera se skoro u potpunosti poklapaju sa definicijom terorističkog akta u okviru Krivičnog zakonika Republike Srbije, što za posledicu može imati širenje panike i dodatne konfuzije među građanima. NJihove izjave, takođe, sadrže tvrdnje o počiniocima i njihovim motivima, bez iznošenja bilo kakvih činjenica koje te tvrdnje mogu da potvrde. Logično, postavlja se pitanje kako ovi visoki državni funkcioneri mogu da znaju koji su motivi za dojave o bombi, ako se ne zna ni ko su akteri koji šalju ove pretnje, niti odakle oni dolaze. Postoji, naime, verovatnoća da ove dojave dolaze od hakera, koji nemaju nikakav konkretan politički cilj, osim da opterete sistem ili imaju druge razloge koji se ne mogu smatrati političkim. Sve bitne informacije, a na njima zasnovane i akcije od najviših predstavnika države (ali i sektora bezbednosti) fokusirane su na navodne motive, a time i krivce za ove dojave, pri čemu se u drugi plan stavlja kako se na praktičan način višednevno ozbiljno maltretiranje hiljada i hiljada građana može rešiti, a dojave sprečiti. Bezbednosni sistem je loše reagovao u ovoj bezbednosnoj krizi, i to je posledica dve stvari: prvo, loših kadrovskih rešenja u sistemu, gde se na rukovodeće pozicije postavljaju osobe lojalne vladajućoj eliti, i koje nemaju znanja niti kapaciteta da se sa ovakvom krizom nose; drugo, politizacije bezbednosne pretnje od strane rukovodećih javnih funkcionera, kako bi se stvorio prostor za donošenje političkih odluka koje nisu u interesu javnosti ni građana Srbije, već u interesu nosioca političke moći u zemlji. Srđan Hercigonja viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku