Čeka li pakao i Severodonjeck

Predajom poslednje grupe ukrajinskih vojnika iz marijupoljske čeličane Azovstalj, 20. maja završena je do sada najveća bitka u ratu Rusije i Ukrajine, koja je do temelja uništila najznačajniju luku na Azovskom moru i donela neutvrđeni broj žrtava na obe strane. Prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane Rusije, zaključno sa tim danom ruskim snagama se iz Azovstalja predalo ukupno 2.439 ukrajinskih vojnika, pre svega pripadnika puka Azov, zatim 36. brigade mornaričke pešadije, 17. brigade teritorijalne odbrane i drugih pomoćnih jedinica. Krvava bitka, koja je trajala gotovo pet puta duže od opsade Berlina u proleće 1945. godine, umnogome je odredila obrazac po kojem će biti nastavljen sukob dve najveće slovenske države, koji će sada biti pretvoren u dugotrajni rat resursa i verovatno „proizvesti“ nove razorene gradove i ljudske žrtve na obe strane. Rusi će sada moći da prebace dodatne vojne snage sa marijupoljskog sektora na druge delove donbaskog ratišta, dok će Ukrajina nastojati da do krajnjih granica eksploatiše hrabro držanje svojih ljudi i napravi herojski mit kojim će inspirisati borce u daljem toku rata. Iako su granate na Marijupolj pale već prvog dana ruske invazije na Ukrajinu 24. februara, vojni analitičari navode da su borbe zapravo počele 1. marta kada su jedinice ruske vojske, čečenske Rosgvardije (ruske Žandarmerije) i snage nepriznate Donjecke narodne republike (DNR) ušle u sam grad. Borbe su vođene frontalno uz ogromne ljudske žrtve, da bi vrhunac bitke bio dostignut u opsadi masivne čeličane Azovstalj, u čijim lagumima se utvrdila poslednja ukrajinska odbrana. Rusima je bilo izuzetno važno da osvoje Marijupolj jer su time praktično u potpunosti preuzeli kontrolu nad Azovskim morem, napravili kopneni koridor između Krima i centralne Rusije (što je bitno i zbog problema sa snabdevanjem vodom i strujom), ali pre svega zbog toga što je iz tog grada delovao puk Azov. Reč je o formaciji koja nije u sastavu ukrajinske vojske već Ministarstva unutrašnjih poslova i koja okuplja ekstremne desničare, ljubitelje nacističke ideologije i sledbenike kontroverznog ukrajinskog političara i kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata Stepana Bandere. Po tome se Azov ne razlikuje previše od bataljona Ajdar ili vojne jedinice Desnog sektora, ali je baš ta formacija pretvorena u paradigmu navodno nacifikovane Ukrajine. Iako je verovatno da među pripadnicima Azova ima i „običnih“ ukrajinskih patriota, Rusi su od početka naglašeno insistirali na toj nacističkoj konekciji, jer je to bilo zgodno opravdanje početne teze da je napad na Ukrajinu predstavljao proces denacifikacije te zemlje, i povratak iz spirale političkog ekstremizma u koji je upala nakon promene vlasti na Trgu Majdan. Zbog toga se išlo na potpuno uništenje te jedinice jer je krajnji prizor predaje iznurenih, izranjavanih, prljavih i u brade zaraslih pripadnika Azova bio vrlo pogodan za rusku medijsku mašinu. Osim što je ta slika mogla da bude upotrebljena kao primer ostalim ukrajinskim borcima kako završavaju oni koji insistiraju na produžetku uzaludne borbe, njome je i razbijen mit o hrabrim spartancima koji su sa malim snagama nedeljama uspevali da zaustave rusku vojsku. Umerene pristalice teorija zavere bi mogli da dođu do zaključka da ni ukrajinskoj vlasti nije odgovaralo da Azov preživi. Nije nikakva tajna da se radi o jedinici koja je u poslednjih osam godina izrasla u neku vrstu političkog faktora na ukrajinskoj sceni koja se često suprotstavljala i oružanim snagama Ukrajine i bivala optuživana za planove za navodno nasilno svrgavanje vlasti. Zbog toga se trenutno u Ukrajini stvorio snažan utisak da je čitav Marijupolj ostavljen u okruženju i praktično žrtvovan samo da bi se Kijev rešio Azova, što je razumljivo sa ljudskog stanovišta, ali ne odgovara u potpunosti činjenicama. A činjenice govore da je i u najgorim trenucima opsade centralna vlast pokušavala da morskim putem i helikopterima dostavi hranu i municiju braniocima Azovstalja, da je u tim naporima oboreno više helikoptera, ali i da je bilo više uspešnih primera evakuacije ranjenika. Ruska strana je iz tih pokušaja konstruisala teoriju da su Ukrajinci helikopterima pokušavali da evakuišu neimenovane NATO generale i strane instruktore. Za tako nešto još nema dokaza, iako nije sporno da među gotovo 2.500 zarobljenih ima i stranih dobrovoljaca, verovatno samo običnih vojnika. Da je Kijev pokušavao da nešto učini govori i možda najbizarnija epizoda iz čitavog sukoba koja je usledila kada je postalo jasno da je dalji otpor uzaludan a predaja neminovna. Tada su ukrajinski zvaničnici i zapadni mediji objavili da je počela „evakuacija“ branilaca Azovstalja i da se to sprovodi u režiji ukrajinskih vlasti, iako je to bila najobičnija bezuslovna predaja. Površni posmatrači su mogli da pomisle da se radi o dogovorenoj razmeni ili o otvaranju humanitarnog koridora do teritorije pod kontrolom Ukrajine, sve dok nije objavljeno da su autobusima preostali Ukrajinci prebačeni u Taganrog, grad u rostovskoj oblasti, gde su smešteni u zatvor ili bolnicu. Dalja sudbina zarobljenika iz Marijupolja, pre svega pripadnika Azova, u ovom momentu nije izvesna a jedino se zna da je ruskog tužilaštvo zatražilo da njima bude suđeno za ratne zločine počinjene od 2014. godine u Donbasu, dok je predsednik nepriznate DNR Denis Pušilin predložio da se u DNR formira međunarodni tribunal koji bi im sudio. To je sudbina koja bi zaista mogla da snađe pojedine vođe te paravojne jedinice, ali logika nalaže pretpostavku po kojoj će većina zarobljenih u Marijupolju na kraju, ipak, biti razmenjena za zarobljene ruske vojnike, kojih takođe ima u znatnom broju na drugoj strani. Krvave borbe za Marijupolj pokazale su da i na jednoj i na drugoj strani postoje određeni kvaliteti i brojni nedostaci, od čijeg ispravljanja će zavisiti ishod daljeg sukoba u Ukrajini. Ruska vojska je pokazala inicijalno nesnalaženje i neshvatljivu nesposobnost viših ešelona komandovanja da svoje zamisli sprovedu na taktičkom nivou. Primetno je i da se ruska vojna mašinerija i dalje suštinski oslanja na masovne konvencionalne artiljerijske i oklopne snage a ne na savremena vođena ubojna sredstva, odnosno udarne bespilotne letelice, što bi se očekivalo od takve vojske. S druge strane, gotovo je neverovatna upornost i odlučnost ruskih snaga da i pored neočekivano visokih gubitaka u tehnici (ne toliko u ljudstvu) na kraju ostvare svoj zadatak. To u velikoj meri obeshrabruje Ukrajince koji sve više shvataju da ni tvrdoglava odbrana, ni brojni primeri hrabrosti i požrtvovanja nisu dovoljni da se napravi pozitivan rezultat protiv Rusa. Ukrajinska vojska je pokazala da je veoma motivisana i da je prešla ogroman put od gotovo anarhične i konfuzne formacije iz vremena aneksije Krima do solidno organizovane i vođene vojske koja se gotovo tri meseca suprotstavlja Rusiji. Ukrajinci se, suprotno prognozama, i tri meseca nakon početka operacija i dalje nalaze nadomak Donjecka. NJihove jedinice se nisu raspale ni pored ogromnih ljudskih gubitaka niti su izgubile volju za borbom, uprkos tome što se komande izdaju na ruskom jeziku i što se u pauzama vojnici mole u istim crkvama kao i ruske kolege. Na „minus strani“ Ukrajincima se beleži to što praktično niti u jednom momentu nisu preduzeli ofanzivne akcije, uprkos značajnoj prednosti u broju vojnika kojima raspolažu na bojnom polju. I kada su beležili određene teritorijalne dobitke, bilo je to tako što su ulazili u nebranjeni prostor koji je nastao usled ruskog povlačenja, a ne pod borbom. Zainteresovana javnost veruje da se to neće značajno promeniti ni u narednom periodu. Svaki naredni talas mobilizacije u jedinice donosi sve manje borbeno sposobne rezerviste a ruska nadmoć u vazduhu bi verovatno za posledicu imala uništenje svake veće kolone ukrajinske borbene tehnike koja bi usled nastupanja napustila relativnu sigurnost gradova i izašla na otvoreni prostor ili putni pravac. Padom Marijupolja Rusija je „oslobodila“ značajne vojne potencijale koje će prebaciti na druge delove ratišta. Reč je o 150. motostreljačkoj diviziji, zatim o 810. brigadi mornaričke pešadije, Rosgvardiji i drugim jedinicama DNR. Da li će te snage uspeti da postignu ono što nije postignuto prebacivanjem čitavih pet armija iz oblasti Kijeva i Černigova u Donbas, za sada nije zahvalno procenjivati. Izvesno je da će one biti upućene na Severodonjeck i Lisičansk, koji su sada ugroženi ruskom ofanzivom iz pravca Popasne sa juga, odnosno Limana sa severa. Ukoliko ti ruski napadi budu uspešni a ukrajinske snage ostanu uporne u odbrani rejona Severodonjecka i Lisičanska, biće stvoreni svi uslovi za reprizu Marijupolja. Rat u Ukrajini biće nastavljen nesmanjenom žestinom, uz nova razaranja i nove nebrojene ljudske žrtve. Vojkan Kostić, glavni urednik agencije Beta