Od socijalističkog raja do ratnog pakla

U selektivnom, pristrasnom i vazda varljivom sećanju čovečanstva, mnogi su lokaliteti bitaka i ljudskih stradanja dobijali neslućene simboličke težine. Od mitske Troje do Austerlica, od Cera do Perl Harbora, od Galipolja do Staljingrada, od reke Marne do Alepa. Takva mesta postaju hronotopi istoriografske naracije gde se konkretno vreme i mesto spajaju i tvore priču čiji je zaključak po pravilu – ne ponovilo se. I, iako će mnogo analiza i argumenata morati da se razmeni da bi se videlo šta se makar u vrednosnom smislu zapravo desilo u Ukrajini, pa i u Marijupolju, najveća ukrajinska luka na Azovskom moru nesumnjivo će se priključiti listi pomenutih lokaliteta, sada, posle onoga što Ukrajinci nazivaju evakuacijom heroja, a Rusi predajom nacista, što je zaključak borbe koja je trajala dva meseca, tri nedelje i pet dana (zanimljivo, svega dva dana duže od borbe za Vukovar 1991. godine). Međutim, na obalama gradića koji je pre rata brojao oko 430.000 ljudi i zvanično se sa svim predgrađima prostirao na 244 kvadratna kilometra, krio se zaseban lokalitet, simbolički jednako važan – železara i čeličana Azovstalj, čijim je konačnim padom pao i Marijupolj. Ovaj metalurški kombinat zauzima nemalih 11 kvadratnih kilometara, pre sedam godina je zapošljavao oko 10.000 radnika, a njihove porodice živele su u okviru industrijskog kompleksa. I zaista, zanemarimo li njegovih poslednjih dva i kusur meseca postojanja kao prilog univerzalnoj istoriji beščašća, preostalih 88 godina funkcionisanja kao da u sebi sadrže praktično sve nade i propasti dvadesetog, pa i 21. veka. Godina je 1933, a Sovjetski Savez nalazi se na raskršću. S jedne strane je godinu dana ranije završen prvi „petogodišnji plan“ čiji su uspesi crvenu imperiju lansirali na prvo mesto rang-liste industrijskih velesila. Ova svojevrsna revolucija odozgo je evroazijsku državu transformisala iz poznofeudalnog društva u društvo koje ispituje nove tehnološke mogućnosti. Međutim, optimizam fabričkih dimnjaka nije bilo moguće napraviti bez radikalne poljoprivredne kolektivizacije, koja je u najvećoj meri doprinela masovnoj gladi širom SSSR-a, koja je ugrubo odnela oko sedam miliona života – samo u Ukrajini oko dva, što se danas naziva „gladomor“ i tumači se kao etnički motivisani zločin, premda je, recimo, procentualno od gladi najviše stradalo Kazahstanaca. Na tom raskršću – doduše, prema odluci Prezidijuma SSSR-a iz 1930. godine – imperija koja je jednom nogom klecala, a drugom grabila napred trebalo je da pošalje poruku svetu i sopstvenim stanovnicima. Zato je 11. septembra – datuma čiji značaj od napada na „kule bliznakinje“ sagledavamo drugačije – otvoren metalurški kombinat Azovstalj, jedan od najvećih u Evropi, koji je trebalo da bude simbol trijumfa sovjetske preduzimljivosti i tehnološkog napretka. I, isprva je delovalo da nade nije bilo bez razloga; prva visoka peć proradila je atipično lako, bez očekivanih havarija i kvarova, da bi treća peć šest godina kasnije – praktično po završetku drugog „petogodišnjeg plana“ – ostvarila svetski rekord u produktivnosti, izvaljavši za dan impozantnih 1.614 tona čelika. Taj veliki uzlet počeo je da se odražava i na život oko samog kombinata. Do izbijanja Drugog svetskog rata, u njegovoj neposrednoj blizini izgrađeno je 12.000 domova za radnike, napravljena su i dva parka, a nikle su i bolnica, bioskopi, različite javne ustanove… čak je za potrebe prevoza putnika i robe postavljena nezavisna železnička infrastruktura. Ako je socijalizam podrazumevao stvaranje novog, socijalističkog čoveka, neopterećenog klasnim identitetima i stegama građanskog morala, Azovstalj je bio jedan od primera obuhvatnog naselja za takav idealno-tipski politički i privredni subjekt. Godina je 1939, a pred Hitlerovom čizmom ne strepi samo SR Ukrajina, već čitava Evropa. Dve godine kasnije, Marijupolj pada pod nacističku vlast kojoj je jedan od prvih prioriteta bilo osposobljavanje Azovstalja. Kombinat prvi put prestaje s radom, premda je u tom trenutku već godinu dana funkcionisao smanjenim kapacitetom – naime, sovjetski pregalnici su, shvativši da će se rat pre ili kasnije izliti i na njihovo tlo, sredinom 1941. godine rasklopili prenosive delove opreme i poslali ih za Ural, gde su korišćeni za ubrzanu proizvodnju tenkova T-34. Nemački koncern Alfred Krup je preuzeo postrojenje i u okviru programa „Ivan“ od 1942. počeo s proizvodnjom municije, ali taj proces nije tekao po planu: u 24 kilometra dugim podzemnim tunelima koji nalikuju lavirintu (i u kojima su utočište našli i pripadnici bataljona Azov u tekućem ratu s Rusijom) nalazile su se najmanje dve grupe skrivenih sovjetskih diverzanata koji su sabotažama prekidali naum nacističkih okupatora. Marijupolj već 1943. godine ponovo dospeva u ruke crvene soldateske, a sovjetski inženjeri susreli su se sa sličnom mukom koja je dočekala Nemce – praktično onesposobljenom fabrikom koju je u i dalje ratnim okolnostima trebalo što pre postaviti na stabilne noge. Međutim, problem nije bio samo u nedostajućoj opremi, već i u nedostajućim zgradama, budući da su veliki delovi kompleksa svedeni na hrpu šuta, cigli i armature. Fabrika se diže iz pepela, zajedno s monumentalnim spomenikom, u njenoj neposrednoj blizini, posvećenom borcima poginulim za slobodu. Godina je 1991, a Azovstalj u nekim aspektima liči na jednu od preostalih lokomotiva SSSR-a koje guraju napred, kao da okoštali savez uveliko nije pred raspadom. Podelom imovine nekadašnje imperije, metalurški kombinat postaje državna imovina Ukrajine, kojoj se tada predviđao brži ekonomski i privredni rast od većine bivših sovjetskih republika. Azovstalj je nesumnjivo trebalo da bude komparativna prednost Kijeva. Međutim, kao i u većini postsocijalističkih zemalja kojima je predstojao period tranzicije, ispostaviće se beskrajne, i dalje uposleni Azovstalj prokazuje se kao državno preduzeće čije je poslovanje ekonomski upitno. Pet godina kasnije, nekadašnji simbol komunističkog progresa postaje redak primer uspešne privatizacije. Završava u rukama holandske firme Metinvest, ukrajinskog konglomerata Sistems kapital menadžment, čiji je, pak, vlasnik tada najbogatiji ukrajinski oligarh Rinat Ahmetov. Godina je 1999, i na ulicama Marijupolja i unutar samog Azovstalja, neretko pored pomenutog spomenika, jedni pored drugih protestuju Ukrajinci i Rusi. Takva mirna okupljanja ponavljaće se mnogo puta do 2019. godine. Razlog nije pad proizvodnje, već naučna studija koja pokazuje da je kombinat drugi najveći zagađivač vazduha u regiji. Misteriozno velika incidenca respiratornih oboljenja i drugih hroničnih bolesti u lučkom gradu odjednom dobija objašnjenje. Uvode se redovne godišnje kontrole, ugrađuju se bolji filteri u dimnjake, koji su od sigurnih znakova progresa postali prokazani simboli preuranjenih smrti. Barata se i mogućnošću gašenja kombinata i pretvaranja kompleksa u turističku destinaciju. Od tog nauma se odustaje, umnogome zato što je Azovstalj kao treća po veličini čeličana u Ukrajini ipak bio jedan od stožera tamošnje ekonomije. Godina je 2014, a ruski separatisti su, zauzevši kontrolu nad Donbasom, pokušali invaziju na Marijupolj. Ispostaviće se – neuspešno, ali tadašnje borbe u gradu, pa i u Azovstalju, čiji su dugački tuneli ponovo postali rovovi, kao da su najavile ono što će se dešavati od marta do maja 2022. godine. Sada, kada su iz njih izašli pripadnici bataljona Azov, mnogi od njih išarani nacističkim simbolima i parolama, i to na kraju nečega što je nesumnjivo čin ruske agresije, pred Azovstaljom su nova pitanja. Hoće li, zajedno s Marijupoljom, proći kao čečenska prestonica Grozni, koju su Rusi nakon temeljnog rušenja obnovili, praktično je napravivši lepšom i starijom? Hoće li se u njemu obnoviti proizvodnja ili će biti pretvoren u memorijalni centar posvećen palim borcima, nad kojima će sumorno stajati spomenik poginulim Rusima i Ukrajincima koji su se ne tako davno suprotstavili nacizmu? Hoće li, naposletku, ponovo menjati vlasnika, i, ako da, kada? Odgovori nisu ni na vidiku, a istorija se nažalost nije pokazala kao najbolja učiteljica… Stefan Slavković