Sunce naše nasušno

Aleksandar Veliki je, kažu, stao ispred Diogena koji je sedeći ispred svog bureta u kome je živeo, crtao neke krugove u pesku. I Aleksandar ga je pitao: „O, slavni Diogene, šta da uradim za tebe?“ Ovaj mu je odgovorio: „Skloni mi se sa Sunca!“ Malo se zna da je Aleksandar tada rekao: „Da nisam Aleksandar, voleo bih da budem Diogen!“ Odavno, mnogo pre Diogena, i naši preci Vinčanci su, takođe, obožavali Sunce. NJihove sojenice građene su da budu okrenute ka Suncu tako da su, od jutra do mraka, hvatale sunčeve zrake. Jer, znalo se i tada da nam život dolazi od Sunca, da čovekovo srce kuca u ritmu sunčevog srca i da sa Suncem može da se razgovara, da Sunce može da se pita za savet i da ono, obično, najbolje odgovori čoveku šta mu je potrebno. A onda se u nastupajućim vekovima i milenijumima na moć Sunca zaboravilo. Ali, evo, ovih dana, Sunca se setila Ursula fon der Lajen! Ona je, iznoseći plan Evropske unije za energetsku nezavisnost od Rusije, izjavila da će zemlje članice EU do 2025. biti u obavezi da stavljaju solarne panele na komercijalne i javne objekte. A do 2029. godine to će važiti za sve novoizgrađene kuće i stambene zgrade. Plan je da do 2030. solarna energija bude glavni izvor struje u Evropskoj uniji. Trebalo je, dakle, da Putin krene na Ukrajinu, pa da se Evropa seti Sunca. Ali, da ne grešim dušu, Branko Lalović (1928–1988) hteo je da, od svog prijatelja dr Zoltana Kiša, predsednika američkog Kronara, donese u Srbiju prvu solarnu elektranu, ali to ga je života koštalo. A onda se, gle, u Beloj Palanci, 2013. razmišljalo o izgradnji šest solarnih elektrana, čiji bi paneli zauzeli 50 hektara! Pojavio se i nemački investitor, a onda se, naprasno, od toga odustalo. Ovih dana se u Beloj Palanci ponovo šuška o izgradnji solarne elektrane, jer ova varoš ima 270 sunčanih dana u godini. Još se ne pominje ime solarnog tajkuna koji će taj posao dobiti. Ali, na kraju krajeva, svejedno je ko bi to bio. Gazda solarne elektrane neće za džabe da daje struju i, začas će, u dogovoru sa Elektrodistribucijom Srbije, da dere potrošače solarne energije. Jer, nije tek tako francuski filozof Andre Gorc, još pre dvadeset godina, rekao da je način na koji se vlada električnom energijom čist „elektrofašizam“, svejedno da li struja dolazi iz termo ili nuklearnih i solarnih elektrana! Drugim rečima, korišćenje solarne energije bilo bi demokratsko samo ako svaki građanin na svoj krov stavi solarne panele i tako bude potpuno energetski nezavisan od državnih preduzeća. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve to kaže: „Pitanje je koliko bi se takav energetski nezavisan građanin svideo državi, jer joj potkopava temelje na kojima počiva! Bojim se da bi država, brže-bolje, odlučila kako da takvog građanina oduči od samostalnog korišćenja Sunca i to raznoraznim dažbinama. Jer, svaka država, po definiciji, smatra da je Sunce njena državna svojina!“ Iako ovo Jungovo upozorenje deluje obeshrabrujuće, ipak sam odlučio da stavim solarne panele na Nojevu barku u mom Vidovu. A staviću ih i na hram boga Vida. Jer, ima li prirodnijeg mesta odakle sunčeva energija treba da se uzima? Neće, valjda, država i tu da se meša? A kada pominjem Nojevu barku, moram da kažem da sam pišući Gilgameša iz Surduka došao do toga da je pravo ime Gilgameša bilo Aram, a on je bio najmlađi Nojev sin koji nije hteo da se ukrca na očevu barku, već se sklonio u Surduk. A kada je Nojev potop, iz Podunavlja, „preseljen“ u Mesopotamiju, i Amaru je ime preinačeno u Gilgameš. A moja Crna tera svoje: „Moraš da ustaneš protiv izgradnje solarnih elektrana u Srbiji! Jer, ako nam država otme i energiju Sunca, šta će od nas ostati?!“