Vlast se poigrava živcima građana

Strah je urođena i u gene ugrađena reakcija na realnu ili zamišljenu opasnost. Međutim, granica između te dve vrste opasnosti često obitava u tome kako ih jedinka sagledava. Recimo, strah od novog rata na Balkanu deluje opravdanije u kontekstu rusko-ukrajinskog sukoba nego izvan njega; isto važi i za strah od praznih rafova i astronomskih poskupljenja osnovnih životnih namirnica, ili za strah od masovnih otpuštanja nastalih neminovnim lančanim privrednim i ekonomskim posledicama tog sukoba. Mogućnost terorističkog napada takođe skače s brojem prijavljenih navodno postavljenih bombi, a o strahu od nuklearnog rata ne treba ni govoriti. Međutim, na vlastima je da li će te strahove umirivati ili podgrevati, to jest, da li će strah iskoristiti kao sredstvo vladanja koje permanentno produbljuje društvenu anksioznost ili će uposliti možda i jedini pozitivni aspekt ove inače neprijatne emocije – naime, njegovu sposobnost da društvo izdigne iz paralize i uvede ga u novu, mirniju društveno-političku etapu. O političko-tehnološkim izborima vlasti okupljene oko SNS možda najjezgrovitije govori činjenica da je opozicija uoči opštih izbora 3. aprila često govorila o glasanju protiv vlasti upravo kao o „razbijanju straha“. Sa sociologom Dariom Hajrićem razgovaramo o strahu koji je postao prožimajuća društveno-politička činjenica. Čega su imali da se plaše opozicioni glasači, a čega glasači vladajuće koalicije? Da li se srpsko društvo posle silnih podela podelilo i na osnovu straha? Možda bi se pre moglo reći da je strah postao univerzalno osećanje, a da nas razdvaja samo ono što predstavlja njegove izvore: strepimo od gubitka posla, nestašica, rata, zagađenja, ali i od toga da će naša deca za deceniju ili dve biti u još prekarnijoj poziciji. Najveći strah opozicije pred izbore bio je potencijalno razočaranje. Apatija koju je vlast uspešno odgajila dovodi do toga da nam je teško da se mobilišemo i poverujemo da su političke promene i dalje moguće. Niko ne želi da glasa znajući unapred da gubi, ali vera u mogućnost drugačijeg ishoda znači da smo se bar donekle investirali i da ćemo se osećati loše ako to ne dovede do nekakvog rezultata. Česti vanredni izbori upravo i služe tome da vlast iznova i iznova generiše to razočarenje unutar opozicije, gurajući je u unutrašnje previranje i samooptuživanje. Strah vlasti je kompleksniji. Neki od njih se plaše gubitka privilegija, neki se plaše istraga, a njihovo biračko telo najviše strepi od toga da će mu biti gore nego što je danas. Otuda je jedna od glavnih poruka SNS u kampanji bila „stabilnost“. U prevodu, mi vam garantujemo da vam neće biti gore. Mnogima to zvuči kao vrlo niska lestvica, ali ogroman broj građana jeste spreman da je prihvati jer se nalazi na rubu egzistencije. Do izbora se verovalo da su reakcije vlasti posledica straha od gubitka potpune kontrole, a o izborima se danas maltene više i ne priča. Ipak, da li će ulazak opozicije u institucije malo promeniti situaciju na tržištu straha? Ako je suditi po tome ko sve danas čini parlamentarnu opoziciju, izvesnije je da će straha zapravo biti više. Neke od političkih opcija koje su prešle cenzus izgradile su najveći deo svog političkog kapitala podstičući moralne panike čije mete su bili migranti, homoseksualci ili vakcine. Dveri su deo svoje prepoznatljivosti stvorile oko protivljenja pravu na abortus, a pošto je ta tema nažalost ponovo aktuelna u SAD – odakle oni često „prepisuju“ svoje teme – može se očekivati da ponovo slušamo tezu kako ćemo nestati kao nacija zbog toga što žene imaju pravo da odlučuju o svom telu. Vladajuća koalicija će nesumnjivo prihvatati takve teme, jer i sama dobro vlada njima i jer je sve bolje od fokusiranja na ekonomiju, inflaciju, korupciju i slično. Čini se da se ta podela u međuvremenu donekle prenela na nove strahove – jedni se pribojavaju uvođenja sankcija Rusiji, drugi se pribojavaju daljih raskoraka s EU. Deluje da se vlastima ne žuri s odlukom, da pregovaraju s obe strane, i o gasnom aranžmanu i o snažnijem evropskom putu, sve pod krinkom političke neutralnosti. Kako to komentarišete? Prirodno mi je da rat u Ukrajini kod nas bude visoko polarizujuća tema. Akt političkog balansiranja Srbije između Istoka i Zapada traje još od pre dolaska naprednjaka na vlast, a trenutna situacija je dodatno otežala takvu poziciju. Rat je takvu poziciju učinio krajnje nestabilnom jer mi zapravo ne težimo stvarnoj neutralnosti, nego pokušavamo da istovremeno sedimo na obe stolice, podržavajući Rusiju ili Zapad u zavisnosti od toga s kim je predsednik poslednji put razgovarao. Od Belivukovih ćevapa smo došli do slika pasulja, graška i sardina, a od nestašice toalet papira do nestašice šećera. Potrepštine i namirnice se menjaju, korona-krizu zamenila je nova, da li se menja i poruka koju Vučić šalje ili ostaje ista? Mehanizam je nesumnjivo isti: vlast nas zasipa pomešanim signalima u vezi s najosnovnijim potrebama kao što je dostupnost namirnica, a zatim nam šalje poruku kako je ipak sve u redu i da je situacija pod kontrolom. To poigravanje živcima građana ima svoje realne posledice, jer je većina nas osetila na svojoj koži prazne rafove u prodavnicama. Znamo šta je kriza i lako je izazvati paničnu kupovinu šećera ili toalet papira, ne samo zbog straha da će prestati da budu dostupni, nego i zato što se ljudi plaše talasa poskupljenja koji ne bi mogli da podnesu. Jedna od posledica straha je i menadžment pažnje. Kada neko upozorava na opasnost, obratićemo više pažnje na to šta priča čak i ako mu suštinski ne verujemo. Mogućnost skretanja i držanja pažnje je u politici jedan od ključnih alata. Predsednik Srbije i SNS je u pomoć pri slanju poruke pozvao i patrijarha Porfirija, sugerišući da je situacija teška i da nam u kriznim situacija nedostaje jedinstva. Kako komentarišete njihov zajednički nastup? I jedinstva oko čega – vlasti, ideje naciona, nečeg trećeg? Svrha parolaškog jedinstva mahom se svodi na zatiranje političkog dijaloga i društvene kritike. Pluralizam mišljenja je normalna i poželjna pojava, a jedinstvo se formira oko osnovnih principa, prava i obaveza u zajednici, a ne oko ličnosti. Kao što ste i sami rekli, ako neko poziva na jedinstvo, trebalo bi najpre da precizno čujemo oko čega i sa kojim razlogom se okupljamo, i da možemo otvoreno da razgovaramo o tome. Traženje blanko podrške je zapravo poziv na odricanje od sopstvene političke moći i njeno ustupljivanje Vođi na neodređeno vreme, za nejasan cilj. Dobar primer je aktuelna populistička mantra o tome kako Vučić zbog odugovlačenja oko uvođenja sankcija Rusiji trpi nekakve silne pritiske. To se navodi kao samorazumljiva činjenica, iako konstantno izmiče konkretizacija - ko tačno stvara te pritiske, u čemu se oni tačno sastoje, šta su posledica podleganja ili opiranja tim pritiscima i šta mi tu možemo da uradimo sem da prestanemo da kritikujemo stvari koje zavređuju kritiku. Ruku na srce, i pre rusko-ukrajinskog rata, vlasti su manipulisale strahom, pa smo preživeli pokušaje državnog udara, atentata na predsednika, napada na RIK na izborno veče… To na momente nažalost podseća na psihodramu u kojoj treba da učestvuje kompletna nacija. Ne znam za vas, ali prestao sam da brojim bombastično najavljene „paklene planove“ kojima tabloidi pokušavaju da iskamče empatiju prema predsedniku jer je jasno da se misteriozne tajne službe javljaju ciklično i nećete ništa propustiti ako vam promakne najnoviji imaginarni atentat. Verujem da čak i oni koji donekle veruju u to, prate te tabloidne kampanje kao što neki od nas vole da gledaju horor filmove: znamo da je sve to samo predstava, strah koji doživljavamo izaziva prijatno uzbuđenje i čim se završi idemo dalje svojim poslom. Pretpostavljam da ima ljudi koji su „navučeni“ i na ovaj Vučićev žanr. Kao što su vlastima u periodu 2000-2012. devedesete služile kao strašilo i opravdanje za brojne loše odluke i kompromise, tako upravo taj period svim vladajućim koalicijama okupljenim oko SNS-a služi u iste svrhe. Uvek imamo taj strah od neposredno proživljenog iskustva. Zašto? Pad socijalista 2000. i pad demokrata 2012. nisu predstavljali samo smene vlasti, već i početke uspona čitavih društvenih grupa okupljenih oko stranaka koje su dolazile na vlast. Niži ešeloni su dobijali poslove, viši su razvijali unosne poslove. Poruka o povratku prethodnih vlasti zapravo su poruke tim grupama da privilegije koje su stekli putem politike mogu sutra da pređu u neke druge ruke. Poenta je da ih po potrebi mobiliše, najčešće tokom predizbornih kampanja, i da ih podseti kome duguju svoje povlastice. Vulinova koncepcija „srpskog sveta“ u tom smislu paradigmatično seže u traume od Drugog svetskog rata, preko ratova devedesetih, do današnjih previranja, koje režimski tabloidi prevode u razne moguće posledice – od stvaranja unitarne BiH, preko hrvatskog blokiranja srpskog puta ka EU, do dalje segregacije srpskog stanovništva na KiM. Koliko su ovi strahovi utemeljeni, a koliko ih vlasti instrumentalizuju? Mislim da ste dobro primetili da čitav taj magloviti koncept takođe počiva na strahu. Svet oko nas se prikazuje kao ekstremno opasno mesto, komšije samo čekaju pravi momenat da povade noževe, sa istoka nam stižu horde inovernika, sa zapada nas posipaju otrovima iz aviona, i jedino što može da nas sačuva je borba političkog vođstva koje nas telom brani od svih tih pošasti, bilo da smo u Srbiji ili van nje. Izvor tih opasnosti Vulin nalazi u etnicitetu, tako da opasnost samim tim najviše preti onima koji se nalaze u inostranstvu. Naravno da postoje politička pitanja koja su i dalje otvorena, ali Vulin to predstavlja kao nekakav hantingtonovski „sukob civilizacija“ koji ne samo što je neminovan, nego je već u toku i samo čekamo da eskalira. Međutim, ako porazgovarate s građanima oko toga šta ih zaista brine, većina će pomenuti da ih brine porast cena ili strah od gubitka posla, a ne to da li će Hrvati naprasno okupirati Zemun. Formatiranje ključnog problema kao nacionalnog pitanja služi da pomeri fokus sa ekonomskih, ili bolje reći klasnih pitanja. S druge strane, strahovi na koje upozorava deo opozicije – ekološki, radnopravni, i tako dalje – otpisuju se kao iracionalni, pa čak i štetni po privredni rast Srbije. Na jedno obraćanje s patrijarhom dođe jedna poseta predsednika Gornjim Nedeljicama, sve sa ciljem umirivanja strahova. Postoji li neki korpus bojazni koje vlasti ne mogu da podgreju, ali ni da umire? Najbolji odgovor na to pitanje dali su nam ekološki protesti izazvani dolaskom Rio Tinta i najavom eksploatacije litijuma u dolini Jadra. Blokade koje su uspešno izvedene uprkos tome što je vlast na građane slala batinaše s palicama, zaletala se automobilima u demonstrante, pa čak slala i bager na njih. Vučićevo uzmicanje izazvano je ne samo žestinom otpora nego i činjenicom da strahovi od zagađenja i uništavanja životne sredine postoje i unutar Vučićevog biračkog tela. Ta tema je ujedinila vrlo širok front, od ekoloških aktivista do pobornika teorija zavera. Ispostavilo se da je krajnje teško izmanipulisati temu do te mere da protesti propadnu upravo zato što joj je trebalo pristupiti i sa racionalne ali i sa iracionalne strane. U kakvom odnosu stoji narativ o „zlatnom dobu“ i proizvodnja strahova i neprijatelja? Kulise tobožnjeg „zlatnog doba“ su tu da čak i onima čiji životni standard u poslednjoj deceniji nije postao bolji sugerišu da svejedno imaju šta da izgube. Pošto vladajuća dogma nalaže da je Vođa nepogrešiv, „zlatno doba“ može jedino da nam bude oteto, bilo intervencijom malicioznih stranih sila, bilo podlaštvom varvarskog komšiluka ili rovarenjem unutrašnjih neprijatelja kojima smeta malo institucionalne korupcije i dašak autokratije. Kada dođe do havarije u TENT-u, to ne može biti zbog nesposobnosti kadra aminovanog od strane nepogrešivog suverena, tako da je jedino preostalo rešenje to da se desila sabotaža. Kad im se brdo uruši na auto-put, to nije zato što radove izvode amaterske burazerske firme nego se iza toga kriju fantomi koje će morati da lovi BIA. Uzgajanje te vrste paranoje služi da verni narod lakše prevlada kognitivnu disonancu kada nešto pođe po zlu. Pošto se Vučić pita za sve a bezgrešan je, to znači da se problemi mogu javiti samo aktivnim delovanjem apstraktnog Neprijatelja sa velikim „N“. Danas su to Kurti i kosovski Albanci, juče su to strane službe koje spremaju nerede u Beogradu, sutra ćemo to možda biti vi i ja, ali Neprijatelj mora da postoji da bi neko imao razlog da brani kulise od rušenja. Stefan Slavković